Predsednik “govorom tela” odaje svoja prava osećanja

Oni tako komentarišu razloge zbog kojih je Džo Navaro, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za neverbalnu komunikaciju,  javno analizirao neverbalno ponašanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Navarova ocena “pokazatelja Vučićeve nelagodnosti”, koja je objavljena na Tviteru, izazvala je veliku pažnju javnosti u Srbiji.

Objašnjavajući značaj neverbalne komunikacije, Žarko Korać, psiholog i političar, navodi za naš list:”Neverbalna komunikacija uvek ide uz verbalnu, dovoljno je samo posmatrati čoveka dok govori, on gestikulira, menja izraz lica ili zauzima različite položaje tela. Dakle, ona je deo svake komunikacije”.

„Odavno se proučava neverbalna komunikacija u psihologiji iz različitih razloga, to je posebna oblast socijalne psihologije. Ona je, prosto, oblast proučavanja ljudske interakcije iako su zaista ljudi ranije mnogo više pažnje pridavali verbalnoj komunikaciji, osnosno jezičkoj komunikaciji. Zato su nekada ljudima razultati neverbalne komunikacije tako zanimljivi. Obično se misli da je ljudi manje kontrolišu, da je “iskrenija”“, ukazuje Korać.

Naš sagovornik naglašava:”Njena analiza može da otkrije emotivna stanja, pokušaje skrivanja stvarnih reakcija u interakciji, laganje u jezičkoj komunikaciji… Samo ta analiza nije svemoćna jer se i ona može delom kontrolisati”.

Upitan kako komentariše činjenicu da je Vučić bio “interesantan” za tumačenje Džou Navaru, Žarko Korać navodi:”Što se tiče slučaja za koji me pitate, ne treba mi strani stručnjak da bi mi otkrio ono što je očigledno: da Vučić ne podnosi nikog sem laskavaca oko sebe”.

U sličnom tonu, Sanda Rašković Ivić, potpredsednica Narodne stranke, psihijatar i psihoterapeut kaže:”Neverbalna komunikacija, gestovi i mimika, često je značajnija od verbalne, jer proizilazi iz nesvesnost koje nije podložno cenzuri“.

„Verbalno često prikazujemo takozvani lažni self, želeći svesno i namerno da ostavimo utisak i postignemo cilj. Neverbalna komunikacija odaje prava osećanja. Džo Navaro je specijalista za neverbalnu komunikaciju, a njemu kao profesoru je Vučić interesantan jer je on pravi atlas fenomenologije neverbalne komunikacije“, ističe Rašković Ivić.

Govoreći na istu temu, Lazar Marićević, psiholog i politikolog iz Centra za razvoj Srbije, navodi:“Uživo u kontaktu sa nekom osobom neverbalna komunikacija je prateći deo verbalne. Na osnovu obe stičemo utisak o drugoj osobi. Dobri posmatrači obraćaju pažnju na izraz lica, pokrete ili gestikulaciju,  položaj tela, pogled, spoljni izgled, odnos u prostoru – da li su osobe blizu ili su udaljene, dodir – već na osnovu, recimo, rukovanja, i na paralingvističke znake kao što su visina glasa ili intonacija“.

„Sve zajedno zavisi od konteksta u kome se dešava. Zato je, na primer,  bitan usmeni iskaz pred sudijom, kako bi se mogao steći celokupan utisak o tome šta osoba govori, odnosno da li je neverbalna komunikacija u skladu sa verbalnom. Principijelno, ne možemo samo na osnovu neverbalne komunikacije dati zaključak o nečijem stanju svesti, jer to uključuje mnogo više faktora koje bi morali da uzmemo u obzir, ali može se, naglašavam ponekad, steći utisak da je neko nervozan, ljuti se, oseća neprijatnost ili olakšanje, a da to osoba ne verbalizuje. Ponekad se neverbalni znaci pogrešno protumače, jer opažanje zavisi i od našeg stava. Snimak reakcije predsednika naše države, dok sluša pitanje na konferenciji za štampu, je služio gospodinu Navaru, kao ilustracija neverbalne reakcije, koja može, a ne mora, da otkriva nelagodu, ali isto tako može biti i neka fiziološka reakcija u datom trenutku. Ne možemo biti sigurni, ali je medijski zanimljivo. Ono što nedostaje gospodinu Navaru su kontekst i verbalizacija, čemu smo mi svakodnevno izloženi. Neugodna pitanja se doživljavaju kao ekstremno neprijateljska, pa su i odgovori takvi. To je izuzetno loše za naše društvo“, konstatuje Marićević, autor knjige „Psihologija političkih lidera“.