Američki stručnjak za spoljnu politiku: Odluka o sankcijama Vulinu mogla bi da bude prekretnica i da označi da su SAD rešile da pozovu Vučića na odgovornost

On navodi da je od suštinske važnosti da EU i SAD nateraju Beograd i Prištinu da se dogovore oko čvrstog redosleda primene Ohridskog sporazuma i da svaka strana mora imati garancije da će i druga primenjivati dogovoreno.

Podseća i na nedavnu izjavu u Kongresu izaslanika Sjedinjenih Država za Zapadni Balkan, Gabrijela Eskobara, da svaka strana treba da izvršava svoje obaveze bez obzira šta druga strana radi, te se pita da li to zvuči realno, „ne samo za Kosovo i Srbiju, već za bilo koje dve zemlje – ili čak bilo koja dva čoveka?”

Kako vidite trenutnu situaciju na Kosovu? Šta je, po Vašem mišljenju, glavni problem koji je doveo do zategnutih odnosa? Da li je formiranje Zajednice srpskih opština, kako je planirano i dogovoreno u sporazumima Beograda i Prištine, moglo da spreči ovakve događaje?

Postoji glavni problem – jedan sveobuhvatni problem koji SAD i EU ne žele da priznaju – i postoje neposredni otežavajući faktori koje vidimo nakon sastanka u Ohridu 18. marta na kojem su EU i SAD proglasile „sporazum“.

Pravi razlog za nastavak sukoba može se objasniti rečima: poluga moći. Više puta sam opisao ovaj problem u člancima i u koautorskoj publikaciji „Od krize do konvergencije“. Jednostavno rečeno, Srbija nema potrebe da rešava zastoj sa Kosovom, jer Kosovo ne može da uđe u NATO (ili EU) dok se zastoj ne reši.

Ovo je najbolje objasniti bez pozivanja na određenu zemlju. Nazovimo ih samo „X“ i „Y“. Ako pet zemalja EU (i četiri zemlje NATO-a) kažu „nećemo priznati Y dok to ne učini X“, onda X ima ogromnu prednost. Nema motiva da se prizna Y sve dok X ne dobije „kompenzaciju“. X može da održi status kvo ne čineći ništa.

U svojim člancima sam više puta isticao da strana X– Srbija – ne samo da ništa ne radi kada je Kosovo u pitanju već Srbija pod Aleksandrom Vučićem sledi jedan veoma aktivan strateški prioritet: izolaciju Kosova. Ko ovo ne razume, treba samo da osluškuje reči i posmatra postupke ministara spoljnih poslova Ivice Dačića, Nikole Selakovića i opet Ivice Dačića. Blokiranje Kosova da se pridruži međunarodnim organizacijama, pa čak bilateralnim, skoro je opsesija. To je temelj odnosa sa Rusijom. Izolacija Kosova je glavna komponenta odnosa sa Kinom, Iranom, Venecuelom, Kubom i drugim zemljama.

Jasno je da je Kurti bio nepromišljen u svojim operativnim potezima na severu, prkosan kada je u pitanju međunarodna zajednica i provokativan kada su u pitanju njegovi sugrađani, kosovski Srbi. Ne samo hapšenja, već i postupanje prema Srbima koji su uhapšeni, zaslužuju istragu.

Hajde sada da zamislimo da je u Prištini postojao kooperativniji lider. U stvari, ne moramo da zamišljamo; postojao je kooperativniji vođa. Zvao se Avdulah Hoti. U septembru 2020. čak je potpisao i Vašingtonski sporazum u Trampovoj Beloj kući, zajedno sa predsednikom Vučićem. U jednom trenutku je pristao da se na dnevni red stavi Zajednica opština sa srpskom većinom.

Dakle, šta se desilo sa ovim veoma kooperativnim, blagim vođom na Kosovu? Da li smo videli brz napredak između Beograda i Prištine? Smanjenje tenzija jer se svaka strana fokusirala na ekonomske projekte?

Ne. Vrlo brzo nakon potpisivanja Vašingtonskog sporazuma videli smo neke od najžešćih napada na Kosovo u godinama koje su predvodile dve istaknute ličnosti oko Vučića – Aleksandar Vulin i Ivica Dačić. Svaki čitalac koji ne zna za njihove provokacije nakon Vašingtonskog sporazuma može jednostavno da proveri.

Dakle, vraćam se na svoju glavnu poentu – postoji strukturna prepreka: pozicija četiri zemlje koje nisu priznale NATO (Grčke, Rumunije, Slovačke i Španije). Oni obezbeđuju prednost za Srbiju nad Kosovom. Čineći to, oni izuzetno otežavaju Kosovu i Srbiji da zaista sprovedu „francusko-nemački predlog“ ili da urade ono što je zaista potrebno, da postignu konačno rešenje.

Trenutna dinamika na severu je odraz ovog problema – i što tenzije duže traju, to će biti teže napredovati.

Francusko-nemački plan je usaglašen sa svim državama članicama EU. Ako plan bude sproveden, da li će pet zemalja EU promeniti mišljenje o Kosovu?

Nema garancije da je to tako, osim verovatno u slučaju Grčke. Za Atinu je veoma važna primena Ohridskog sporazuma (zasnovanog na francusko-nemačkom planu) i napredak. Kipar može biti izostavljen iz razgovora jer nije članica NATO-a, a za progres u odnosima Srbije i Kosova potrebne su četiri države članice NATO koje ne priznaju Kosovo.

Nažalost, pozicija Rumunije, Slovačke i Španije je hiperlegalistička i formalistička. Bukurešt, Bratislava i Madrid ne kažu „ako bi se samo dve strane slagale i ako bi Kosovo primenilo Zajednicu, onda ćemo se predomisliti.“ Njihovo oklevanje počiva na drugim faktorima, a posebno na dubioznom čitanju međunarodnog prava. Ostaje otvoreno pitanje da li bi ove zemlje priznale Kosovo na osnovu de fakto priznanja Srbije. Upravo tu treba uložiti usaglašene napore Bajdenove administracije.

Rumunija, Slovačka i Španija su potpuno ignorisale savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde iz 2010. godine. Do tog mišljenja je došlo zbog Srbije, kada je Vuk Jeremić bio ministar spoljnih poslova. Jeremić je bio potpuno uveren da će Sud doneti odluku u korist tužbe. Sud je uradio suprotno, navodeći da proglašenje nezavisnosti Kosova nije prekršilo ni međunarodno pravo ni Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN. Srbija ne osporava suverenitet Kosova u Međunarodnom sudu pravde. Umesto toga, Beograd se meša u sposobnost Prištine da uspostavi diplomatske odnose sa drugim narodima i napore Kosova da se pridruži međunarodnoj organizaciji.

Beograd se drži distinkcije između pojmova nezavisnosti i suvereniteta. Dakle, ceo region se drži u neizvesnosti zbog sitničave, legalističke razlike. Ukrajinsko priznanje Kosova moglo bi sve ovo da promeni. Oni koji nisu priznali bi morali da se suoče sa činjenicama – zašto je Kosovo poseban slučaj, jedinstven slučaj.

Kad je reč o ZSO, rekli ste da je davanje Zajednice srpskih opština – bez unapređenja u procesu priznavanja Kosova od strane Beograda i NATO saveza — težak predlog. Da li to znači da mislite da pre formiranja ZSO Beograd i četiri članice NATO-a treba da naprave značajne korake ka priznavanju nezavisnosti Kosova?

Mogu ovo da objasnim. Da, 2013. godine Kosovo je preuzelo obavezu sa Asocijacijom. Kurti je u februaru iznenadio Vučića prihvatanjem ove obaveze.

Ali kakva je priroda te obaveze? To je ono što se slabo razume.

U svom nedavnom članku u FP „Sjedinjene Države kreiraju kosovsku krizu“, objasnio sam da je autonomija pitanje konačnog statusa. Uporedio sam situaciju sa Ukrajinom. Zamislite da SAD i EU traže od predsednika Zelenskog da etničkim Rusima dodeli autonomiju u Donbasu i na Krimu. Zelenski će odmah postaviti ona tri pitanja navedena u uvodnom pasusu mog FP članka: da li će ovi etnički Rusi prihvatiti da žive u Ukrajini, a ne u Rusiji? Hoće li Rusija priznati Kosovo? I da li će davanje autonomije konačno omogućiti „nama“ (Ukrajini) da uđemo u NATO?

Da li vidite kako se ovo odnosi na Kosovo i Srbiju? Nije jasno da li SAD i EU mogu da garantuju Kosovu bilo koju od onih fundamentalnih tačaka koje bi Zelenski – ili bilo koji lider, tražio u sličnoj situaciji.

Ponavljam: autonomija je pitanje konačnog statusa. To je ono što manjina dobija u zamenu za odustajanje od separatizma – i to je tipično ustupak koji se daje susednoj iredentističkoj državi, kao što je Srbija, kada odustaje od svog zahteva za suverenitet.

U ovom slučaju, i Ukrajina i Kosovo znaju da je jedina stvarna garancija za suverenitet i teritorijalni integritet članstvo u NATO-u. Ne NATO zaštita preko KFOR-a, već članstvo u NATO-u, u slučaju Kosova.

Da li to znači da Kosovo nema obavezu osnivanja Asocijacije? Naravno da ne. Kosovo ima tu obavezu, koja proističe iz 2013. Ali ostaje činjenica da je autonomija povezana sa konačnim statusom. Što je više nejasnoća oko konačnog statusa Kosova i sposobnosti Kosova da se pridruži NATO-u, to je teže dogovoriti se o Asocijaciji.

Evo još jednog načina da to pogledate. Zamislite da je Beograd bio spreman da prizna Kosovo. Zamislite da je predsednik Vučić rekao: „Moj osnovni prioritet je da obezbedim da kosovski Srbi mogu u potpunosti da učestvuju kao građani u Republici Kosovo i da srpsko nasleđe bude trajno zaštićeno.“ U tom slučaju, kosovski Srbi bi mogli da pregovaraju mnogo više od Zajednice, jer bi konačno rešenje bilo na vidiku.

Ali to nije ono što Beograd želi – i Moskva to zna. Kao što sam napisao u članku u FP, Rusija podržava Asocijaciju jer shvataju da je to sredstvo za projektovanje srpskih ambicija na Kosovu – a ne da štiti kosovske Srbe.

Kosovski Srbi su nesrećni pion u ovoj igri moći.

U našim istraživanjima i internim analizama uočavamo distancu prema Zapadu i francusko-nemačkom planu, ali vidimo i potencijal, sa promenom retorike vlade, da većina prihvati francusko-nemački plan, kao nešto što bi se moglo smatrati kompromisom. Takođe, nema načina da dođe do normalizacije ako Srbi ne dobiju određeni stepen autonomije na Kosovu i zaštitu religijskih i kulturno-istorijskih spomenika. Smatramo da bez autonomije nema srednjoročne ili dugoročne normalizacije. Eskobar je na pretresu u Kongresu rekao da je, između ostalog, ključni element ispunjavanje obaveze Kosova iz 2013. godine da se uspostavi Zajednica opština sa srpskom većinom.

U pravu ste. Zajednica je od suštinske važnosti za unapređenje Briselsko-Ohridskog sporazuma između Srbije i Kosova – a isto tako je i sprovodjenje obaveza koje je preuzela Srbija, uključujući i da ne blokira Kosovo u međunarodnim organizacijama. Zato je od suštinske važnosti da EU i SAD nateraju Srbiju i Kosovo da se dogovore oko gvozdenog redosleda primene Sporazuma. Svaka strana mora imati garancije da će i druga strana primenjivati dogovoreno.

Na ovonedeljnom slušanju u Kongresu, gospodin Eskobar je rekao suprotno. On je rekao da svaka strana treba da izvršava svoje obaveze bez obzira šta druga strana radi. Da li vam to zvuči realno, ne samo za Kosovo i Srbiju, već za bilo koje dve zemlje – ili čak bilo koja dva čoveka?

Rekli ste da Vašington i Brisel dele krivicu za krizu, kao i da postoji apsurd sankcionisanja demokratskog saveznika u Prištini dok se pozdravlja “manipulativni, proruski autokrata u Beogradu”. Da li to znači da smatrate da nema mnogo krivice gospodina Kurtija za ovu situaciju i da SAD i EU ne treba da odgovore merama na njegovo odbijanje da ispuni njihove zahteve?

Već sam jasno objasnio tri načina na koje premijer Kurti deli krivicu. Zanimljivo je da Kurtija Albanci oštro kritikuju zbog pristupa SAD i EU, severu, pa čak i kosovskim Srbima. Opozicija, sve stranke plus veliki deo medija i civilnog društva, besni su na Kurtija ne samo zbog unutrašnjih podela, već i zbog njegove oštrine prema kosovskim Srbima i njegovog stava na severu.

Drugim rečima, politika na Kosovu nije takmičenje ko može da bude najoštriji prema Srbima. Naprotiv, opozicija optužuje Kurtija da nepotrebno otuđuje SAD i EU, zbog severa. U prošlonedeljnoj neoprostivoj tuči u kosovskom parlamentu vidimo intenzivan animozitet koji postoji u opoziciji.

SAD i EU dele krivicu za situaciju zbog načina na koji su mesecima rukovodili dinamikom događaja. SAD i EU su prilično oštre prema Kurtiju, ali su mesecima dozvoljavali Vučićeve provokacije. Ovo se jasno videlo tokom nasilja 29. maja, kada su napadnuti vojnici KFOR-a, uz upotrebu oružja i prethodno pripremljenih eksplozivnih naprava. Nažalost, jedan mađarski vojnik KFOR-a je izgubio nogu.

Ipak, posle ovog nasilja, Vučić je hvaljen kao partner, a Kurti glavni krivac za SAD, EU i NATO. Kurti je bio saučesnik u nasilju – ali kosovska policija i KFOR bili su mete tog nasilja.

Neoprostivo je što u Ohridu 18. marta – nakon što je stranama dozvoljeno da pobegnu bez potpisivanja sporazuma, i bez utvrđivanja ključnih detalja i koraka za sprovođenje sporazuma – EU i SAD nisu barem dobile saglasnost kosovskih Srba da se vrate u kosovske institucije i da učestvuju na novim izborima za gradonačelnike na severu. Izbori za nove gradonačelnike su od suštinskog značaja za kosovske Srbe, uključujući i to da se obezbedi da se njihov glas jasno i dosledno čuje, pod uslovima predviđenim za Zajednicu.

Brisel i Vašington nisu preduzeli ovaj kritičan – i ostvariv – korak. Svi su mogli da vide da bi bojkot kosovskih Srba doveo do velikih tenzija. Da, krivicu za ovu poslednju krizu dele i pregovarači. Popustljiv stav prema Beogradu počeo je u zimu, i pre.

Da li mislite da će mere EU prema Kosovu dati rezultate i da će plan EU u tri tačke biti prihvaćen?

Na osnovu izveštaja o sastancima u Bratislavi i Kurtijevog najavljenog delimičnog povlačenja policije sa severa, čini se da je došlo do izvesne deeskalacije, iako nedovoljno u odnosu na plan EU u tri tačke. Kurti je nepokolebljiv u pogledu nasilja 29. maja i smatra da je to pitanje vladavine prava. Naravno, i kosovski Srbi zaslužuju vladavinu prava i poštovanje. A opozicija na Kosovu je za ovo krivila vladu Kosova.

Što se tiče eventualnog napretka, opet konstatujem da Srbija zbog država koje ne priznaju Kosovo ima polugu moći u pregovorima. To ukida podsticaj za Srbiju da zatvori pitanje Kosova, osim ako Beograd ne dobije „kompenzaciju“. I dokle god je pitanje Kosova otvoreno, Beograd nema motiv da se konačno opredeli za svoju stratešku orijentaciju – Zapad ili nešto drugo. To znači da nisu samo kosovski Srbi pioni – već su svi građani Srbije taoci ovog sukoba.

Rekli ste da je Blinken očigledno ima dogovor sa Vučićem (zbog podrške Srbije Ukrajini). Ali takođe ste dodali da se srpsko-ruski odnosi održavaju i da bi Blinken trebalo hitno da preispita pristup svoje administracije. Da li mislite da je pristup SAD koji podrazumeva strateško strpljenje prema Srbiji pogrešan i da je loše podržavati stabilokratiju? Po vašem mišljenju, koje greške je američka vlada napravila u vezi sa ovom situacijom?

Bajdenova administracija je stupila na dužnost snažno naglašavajući važnost demokratije i na kraju je nastavila sa stavom Trampove administracije prema antidemokratskom režimu Srbije na čelu sa predsednikom Vučićem. To je glavna greška.

Ovo je dodatno pojačano preteranim nastojanjima da se umiri autokratski predsednik Aleksandar Vučić – upravo u trenutku kada se dižu mnogi Srbi, tražeći poštovanje osnovnih demokratskih normi.

Kod Vučića nema „stabilokratije“. Sve su veće tenzije i nered, i to ne samo na Kosovu. Pogledajte najnovije pretnje Dodika u Bosni i Hercegovini. Pogledajte strahove i sumnje u Crnoj Gori, koje su kulisa za formiranje nove vlasti.

Pogledajte Vučićevu reakciju na upravo uvedene sankcije Aleksandru Vulinu.

Dakle, o kakvoj vrsti trgovine govorimo?

Mogu reći da su se ozbiljni razgovori koji su vođeni na visokim nivoima u američkoj vladi poklopili sa objavljivanjem mog nedavnog članka o spoljnoj politici („Sjedinjene Države stvaraju kosovsku krizu“). Vidim neke jasne promene u tonu nakon ovoga.

Takođe verujem da bi odluka Bajdenove administracije da sankcioniše Vulina mogla da bude prekretnica. Ovo bi moglo da označi davno zakasnelu odluku SAD da počnu da pozivaju predsednika Vučića na odgovornost – zbog njegove unutrašnje, regionalne i međunarodne politike. Možda je članak FP poslužio kao katalizator da se konačno probudi činjenica da je nestabilnost, a ne stabilnost, rezultat popustljive politike prema Vučiću.

Nadam se da ambasador Hil – veoma iskusan diplomata – razume da značajan napredak u srpsko-američkim odnosima počiva na odgovornosti. Dozvoliti Vučiću i njegovim zastupnicima poput Vulina da budu neodgovorni nije način da se napreduje u politici oko Rusije, Kosova, srpske demokratije ili drugih važnih stvari u srpsko-američkom odnosu. Mislim da su SAD više nego pokazale da žele prijateljske odnose sa Srbijom. Sada je vreme da se predsednik Vučić pozove na odgovornost za obaveze svoje vlade.

Postoje li podele u američkoj vladi po pitanju kosovskog problema i gde ih vidite?

Da, verujem da postoje podele u američkoj vladi – i da su se pojavile tokom ovih poslednjih nedelja. Kao što je navedeno, nadam se da je sankcionisanje Vulina dokaz da se podele zatvaraju – u pravcu pozivanja Beograda na odgovornost.

Nadam se da nedavne diskusije i odluke u Vašingtonu zatvaraju te podele. Nadam se da visoki nivoi u Vašingtonu shvataju da je osnova za srpsko-američku saradnju odgovornost – a ne suprotno: omogućavanje Vučiću da održi svoju šaradu da je „zapadni partner“.

Da li je moguće da će se implementacija Ohridskog sporazuma nastaviti kada vidimo sve ove probleme i prepreke?

Ne zaboravimo da su Brisel i Vašington uspeli da nateraju predsednika Vučića da u principu pristane na francusko-nemački predlog de fakto priznanja – čak i ako je Vučić potkopavao sporazum od trenutka kada je odbio da ga potpiše. A Brisel i Vašington su naterali premijera Kurtija da prihvati Asocijaciju, samoupravu, kao prethodnu obavezu Kosova.

Dakle, nije kao da su EU i SAD totalno bespomoćne, bez ikakve sposobnosti da ostvare neku vrstu napretka.

U osnovi, ovde se radi o posvećenosti i volji. Koliko je EU zaista važno da unapredi ovaj sporazum? Koliko su Borel i Lajčak spremni da ulože da bi dobili potrebnu podršku u različitim, ključnim prestonicama EU? Koliko su predsednik Bajden, savetnik za nacionalnu bezbednost Salivan i državni sekretar Blinken spremni da ulože da bi se ovaj sporazum – ovaj jasan niz koraka – dogovorio?

Kao što sam napisao, Vašington treba da shvati da je pitanje Kosova važno Kremlju – i Vladimiru Putinu lično. Pitanje Kosova je ključni element Putinovog pogleda na svet i njegovog ratnog narativa u Ukrajini. Ukrajinsko priznanje Kosova moglo bi da bude katalizator za one koji nisu priznali NATO, poput Grčke, da promene svoj stav – i povuku sa sobom Rumuniju, Slovačku i Španiju.

Šta mislite o ideji održavanja međunarodne konferencije o pitanju Kosova?

Diskusija o međunarodnoj konferenciji je klasičan slučaj kada se stvari rade pogrešnim redosledom. Kao što sam upravo objasnio u prethodnom odgovoru, pravo pitanje je da li u Vašingtonu i Briselu postoji posvećenost i volja da se postojeći sporazum primeni.

Međunarodna konferencija može da funkcioniše samo – samo! – ako postoji snažna volja i posvećenost u Vašingtonu i ključnim prestonicama EU.

U suprotnom, konferencija rizikuje da se raspadne – što bi Putin želeo da vidi.

Bili ste u Zvečanu, gde ste razgovarali sa predstavnicima Srba. Šta ste čuli od njih? Da li ste razgovarali i sa predstavnicima Srpske liste? Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je rekao da na severu Kosova postoji kriminalizacija Srba, zastrašivanje i etničko čišćenje, o čemu međunarodna zajednica ćuti. Kada vidite kako žive Srbi na Kosovu, mislite li da je to tačno i u kojoj meri?

Imam dugogodišnju vezu sa Kosovom – i sa kosovskim Srbima. Kada sam bio zamenik šefa Misije OEBS-a na Kosovu, dosledno sam tražio od svog osoblja da bude proaktivano po pitanju zabrinutosti kosovskih Srba i da OEBS reaguje na svaku zloupotrebu njihovih prava. Ponosan sam na postignuto.

Stoga je bilo logično da posetim sever, što sam i uradio na poziv. Zahvalan sam na vrednim razmenama mišljenja. Mnogo mi je jasnija zabrinutost i osetljivost kosovskih Srba. Pored ostalih, sreo sam i grupu predstavnika kosovskih Srba sa severa u Vašingtonu. Već mi je tokom posete postalo jasno da je uloga specijalnih jedinica kosovske policije poseban izvor anksioznosti i napetosti.

Takođe sam ponosan što sam poznavao i sarađivao sa pokojnim Oliverom Ivanovićem. Kada sam (kao broj dva u Misiji OEBS-a) 2012. pregovarao o revolucionarnom sporazumu o održavanju srpskih izbora na Kosovu pod pokroviteljstvom OEBS-a, Oliver je u početku bio skeptičan. Ali odmah je uvideo korist od našeg pristupa, o kojem je bilo izuzetno teško pregovarati. Javno sam kritikovao premijera Kurtija što ove godine nije nastavio sa ovim uspešnim modelom.

Olivera sam prvi put sreo 1999-2000 kada sam bio zamenik administratora u Mitrovici u UNMIK-u. Uvek je bio otvoren za konstruktivna rešenja i dijalog. Njegovo ubistvo je bio veliki gubitak za zajednicu kosovskih Srba i za Kosovo u celini. To što su njegove ubice i dalje na slobodi je takođe zloupotreba prema svim kosovskim Srbima.