Američko ili kinesko oružje?

Američki vojni i diplomatski predstavnici poručuju da pazi od koga kupuje oružje.

U novom hladnom ratu u kome naspram Sjedinjenih Američkih Država više nije Sovjetski savez, već Kina, Srbija naginje čas na jednu, čas na drugu stranu, dok Evropska unija pokušava da se izbori za autonomiju i pronađe „treći put“ u sukobu koji se produbljuje između dve najveće ekonomije.

Srbija kupuje oružje od Kine, Albanija od Sjedinjenih država. Beograd kupuje i američko naoružanje, kao i francusko i izraelsko, ali komandantima američkih snaga u Evropi smeta što se u srpskom vojnom arsenalu nalazi kinesko i rusko oružje. Vašington, s druge strane, šalje borbena vozila i drugu vojnu opremu na Kosovo.

Balkanski region je, kao i zemlje u predvorju Evropske unije koje su bile deo Sovjetskog saveza, poligon za odmeravanje snaga nekadašnjih i sadašnjih suparnika u nekoj vrsti rimejka hladnog rata, u kome „zla imperija“ iz ugla Vašingtona više nije Sovjetski savez, već Kina.

Hladnoratovska retorika nije mrska ni jednima ni drugima. Kinesko ministarstvo spoljnih poslova poručuje da „Vašington gura svet na ivicu novog hladnog rata“, dok Bela kuća govori o „početku novog hladnog rata“.

Za Amerikance je hladni rat sukob koji su dobili, Kinezima laska što su na svetskoj sceni u ulozi glavnog rivala Vašingtona. Američki predsednik Donald Tramp je u ulozi Regana koji se sukobljava sa „komunjarama“, čiji centar nije više Moskva već Peking, a Si Đinping uživa u ulozi predvodnika jedine sile koja može da se suprotstavi Vašingtonu.

I jedna i druga strana ne trude se više da u svoje izjave unesu diplomatske finese. Primeri o ubrzanom urušavanju odnosa Vašingtona i Pekinga se nižu iz dana u dan.

Poslednji je hapšenje bivšeg agenta CIA koji je optužen da je špijunirao za kinesku obaveštajnu službu. Na meti američkih vlasti su kineski naučnici i istraživači koji se hapse zbog sumnje da rade za kineske vlasti. Kineski konzulat u Hjustonu je zatvoren krajem jula zbog „špijunskih aktivnosti“.

O Trampovoj opsesiji novim neprijateljem SAD najbolje govori njegov tvit iz maja koji je sadržao samo jednu reč: „Kina!“. Američki predsednik je Peking optužio za skrivanje podataka o virusu korona, a izlazak Sjedinjenih država iz Svetske zdravstvene organizacije je objasnio kao odgovor na uticaj koji u njoj ima Kina.

Peking je odgovorio da Tramp samo želi da skrene pažnju zbog provale bunta na ulicama američkih gradova, a uspeh u borbi protiv kineske vlasti su pripisale komunističkoj partiji.

Tramp nije mogao da iskoristi situaciju u Hongkongu, gde su se demonstranti sukobljavali sa policijom zbog zakona o nacionalnoj bezbednosti kojim Kina želi da utvrdi kontrolu nad ovom bivšom britanskom kolonijom koja je dugo imala nezavisan status pre nego što je ponovo postala sastavni deo Kine.

Scene sa ulica Hongkonga nisu imale isti odjek u svetskoj javnosti kao scene sa ulica Minesote, gde se demonstrantima koji su izašli na ulice zbog nepoštovanja građanskih prava Afro-Amerikanaca pored policije isprečila i vojska. Karikaturistima je palo na pamet poređenje sa Tjenanmenom, čija je godišnjica obeležena početkom juna.

Medijski rat se odvija uporedo sa trgovinskim ratom, koji je naročito uzeo maha u oblasti telekomunikacije i digitalnih tehnologija. Tramp želi da zabrani Tiktok, kinesku aplikaciju za mobilne telefone, zbog toga što sakuplja podatke o korisnicima, što ostavlja mogućnost preuzimanje kontrole nad telefonima na daljinu. Kinezi iz istih razloga nemaju pristup Fejsbuku, Tviteru, Jutjubu i Instagramu, već su razvili sopstvene sisteme, često bolje.

Najveći sukob se vodi oko kineskog telekomunikacionog diva, Huaveja, čija reklama na Terazijama je postala deo beogradskog pejzaža. Sjedinjene države smatraju Huavej pretnjom po nacionalnu bezbednost.

Zabranile su korišćenje njihove telekomunikacione opreme i traže da to isto učine i njihovi saveznici. Velika Britanija, Australija, Novi Zeland su se povinovale. Britanski premijer se našao u neprilici jer je Tramp pretio Britancima da će im, ukoliko se ne odrekne Huaveja, uskratiti pristup obaveštajnoj mreži „Petoro očiju“ koja okuplja anglosaksonske zemlje. U Parizu misle da je Velika Britanija na putu da postane „vazal“ SAD, iako su verovali da će nakon Bregzita da se oslobode.

Ali i Italija je odustala od saradnje sa Huavejom, a uskoro će verovatno da im se pridruže i Brazil i Francuska. Na zemlje Evropske unije pojačao se pritisak da izaberu stranu.

Otpor je snažniji nego što je to bilo u vreme Trampovih prethodnika, Buša i Klintonovih, jer Tramp nije po volji evropskih saveznika.

Njegova politika „Amerika na prvom mestu“ urušila je transatlanske odnose koji su stvarani decenijama. Čak i ako na izborima u novembru na vlast dođe njegov protivnik iz redova demokrata, Džo Bajden, ovi odnosi više neće biti isti kao pre Trampa.

Zapad gleda na Kinu kao na orvelijansku dikataturu. Koliko god Tramp nije po volji evropskih lidera, i dalje vlada uverenje da sa Sjedinjenim državama dele iste vrednosti. Situacija, međutim, nije ista  kao u vreme kada je naspram Vašingtona bila Moskva.

Evropska unija ima razvijenu trgovinu sa Kinom, što nije bio slučaj sa Sovjetskim savezom. Trgovinske veze se, međutim, razvijaju oprezno, jer Evropljani nisu sigurni u namere Kine koja preduzima svuda gde može u Evropi i Africi velike infrastrukturne projekte i projekte u oblasti digitalne tehnologije.

Zavisnost od trgovinskih veza sa Pekingom istovremeno plaši Evropljane. Kineske investicije u istočnoj Evropi izazivaju veliko podozrenje evropskih političara. Sa neodobravanjem gledaju na ugovore koje Kinezi sklapaju sa zemljama Zapadnog Balkana i Višegradske grupe.

Na izmeštanje proizvodnje u Aziju koju je donela globalizacija mnogi u Evropi vide kao gubitak suvereniteta. To se naročito pokazalo u vreme prvog udara pandemije, kada je u većini evropskih zemalja ponestalo maski, te su bili prinuđeni da ih nabave iz Kine.

Kineske vlasti su to iskoristile za propagandnu kampanju, dok su iz Evropske unije uzvratili kritikujući  dezinformacije sa kineske strane u vreme pandemije.

Ali lideri Evropske unije su umereniji u osudama od Vašingtona, kao što je Peking oprezniji kada je reč o Evropskoj uniji, uprkos incidentima koji izbijaju. Kina takođe zavisi od trgovine sa Zapadom. Pitanje je, zato, koliko daleko su obe strane spremne da idu.

Peking je napao zemlje koje su kritikovale kinesku politiku prema Hongkongu – Australiju, Veliku Britaniju, Kanadu i Sjedinjene države – ali je poštedeo Evropsku uniju. Evropljani su osudili zakon o nacionalnoj bezbednosti kojim Kina želi da utvrdi kontrolu nad ovom bivšom britanskom kolonijom koja je dugo imala nezavisan status, ali su rekli da pitanje Hongkonga smatraju unutrašnjim pitanjem Kine, što je Peking pohvalio.

Iako nisu ušli u sukob sa Kinom, Evropljani su zaoštrili stav kada je reč o ekonomskoj saradnji. Kinu istovremeno vide kao partnera u nekim oblastima, kao što je borba protiv klimatskih promena koja Trampa ne zanima, i „stalnog rivala“ na političkom planu. Ovakvo određivanje odnosa sa Kinom, koje se našlo u dokumentu Evropske komisije iz proleća 2019. godine, šokiralo je Peking.

Za Evropsku uniju ovo pitanje pozicioniranja prema Kini je jedno od najvažnijih spoljnopolitičkih pitanja.

Da li se prikloniti Vašingtonu ili slediti svoje interese? Odgovor nije lak jer je reč o drugoj najvećoj ekonomiji sveta, stalnom članu Saveta bezbednosti i nuklearnoj sili.

Ova dilema vraća na sukobe u vreme hladnog rata između „atlantista“ koji prednost daju vezama sa Vašingtonom i pristalica „trećeg puta“. Alantisti se ne dvoume između „nesavršene demokratije“ kakve su Sjedinjene države i kineske „diktature“.

Kao u vreme hladnog rata, izbor je između politike „obuzdavanja“ Kine i „dijaloga bez iluzija, sa malim pomacima“ za koji se zalažu pristalice „trećeg puta“.

Među njima je i Žozep Borel, šef evropske diplomatije, koji je evropsku politiku prema Kini objasnio na sledeći način: „Treba da se ugledamo na Frenka Sinatru, zar ne? ’Moj put’”, što su komentatori duhovito nazvali „Sinatrinom doktrinom“.

Američki državni sekretar Majk Pompeo je na videokonferenciji sa liderima 27 zemalja EU u junu govorio o zajedničkim vrednostima i tražio od njih da zauzmu čvršći stav prema Kini.

Zato paradoksalno može da zvuči da bi Tramp mogao u Kini da nađe saveznika na izborima. Njegov bivši savetnik za nacionalnu bezbednost, Džon Bolton, napisao je u svojoj osvetničkoj knjizi o vremenu koje je proveo u Beloj kući da je Tramp rekao Đinpingu da je „najveći lider u istoriji Kine“ i da je od njega tražio da mu pomogne da bude ponovo izabran tako što bi Kina kupila američke proizvode u ogromnim količinama.

Kineski lideri, prema istraživanju Blumberga, smatraju da tenzije sa SAD neće pasti posle 3. novembra bez obzira na ishod izbora – sa tim se slažu u Vašingtonu – i da je za Peking Tramp poželjniji protivnik od Bajdena i demokrata.

Evropljani se nadaju da će Tramp da izgubi izbore i da će sa Bajdenom biti lakše. Ali ishod američkih izbora neće rešiti dilemu između Vašingtona i Pekinga.

Lideri Evropske unije bi da se izbore za nezavisnu poziciju, bilo da se radi o sukobu dve sile ili njihovoj saradnji. Na to pozivaju i francuski predsednik Emanuel Makron i nemačka kancelarka Angela Merkel, ali je problem u tome što Evropska unija nije jedinstvena politička zajednica i što je u vojnom i obaveštajnom smislu zavisna od Severnoatlantskog saveza.

Srpske vlasti smatraju da se ovo pozicioniranje oko Kine ne odnosi na njih i kažu da nema pritiska da naprave izbor između Istoka i Zapada.

Koriste politički vakum koji je nastao u Evropskoj uniji sa Bregzitom i epidemijom korone da osnaže ekonomske i političke veze sa Pekingom. Kratkoročno to izgleda kao dobar potez – druga najveća svetska ekonomija ulaže u jednu od najsiromašnijih evropskih zemalja.

Srpske vlasti u pregovorima oko sudbine Kosova računaju i na političku podršku Kine, jedne od pet članica u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Ali u perspektivi ulaska u EU Srbija bi mogla da bude doživljena kao Trojanski konj Pekinga, što bi podrilo njene šanse da se zaista i nađe u uniji.

Veliki entuzijazam predsednika Aleksandra Vučića za kineske investicije i političko približavanje sa Pekingom ne ostavljaju utisak o Srbiji kao pouzdanom partneru Evropske unije. I drugi trguju sa Kinom, ali ne pretenduju na bratstvo sa kineskim predsednikom.

Odmerenost i opreznost u odnosima sa Kinom se nameću, kako se ova saradnja ne bi pretvorila u prepreku za ulazak u Evropsku uniju, ukoliko je to dugoročna strategija Srbije.