Analitičar o izvorima ruskog uticaja u regionu: Da li se Vučić sve više distancira od Kremlja?

Kako se ističe, Rusija je dugo u ovom regionu igrala vodeću ulogu, pružajući podršku svojim slovenskim i pravoslavnim saveznicima u Srbiji i okolnim zemljema, a raspad Jugoslavije devedesetih godina 20. veka i sukobi koji su usledili vratili su Balkan u prvi plan evropske politike.

„Sada, više od dve decenije nakon jugoslovenskih ratova, politički mehanizmi stvoreni da uravnoteže težnje mnogih etničkih i verskih zajednica postaju sve nepouzdaniji. Dok veći deo regiona teži dubljoj integraciji u Evropsku uniju i NATO, zapadni analitičari kažu da Moskva pokušava da iskoristi rastuće tenzije kako bi blokirala te napore. Međutim, prema njihovim rečima, rat ruskog predsednika Vladimira Putina u Ukrajini mogao bi da potkopa uticaj Rusije na Balkanu, a zapadne zemlje bi trebalo da iskoriste priliku da ponovo  pokažu svoju posvećenost regionu“, navodi Mekbrajd.

U tekstu se precizira da geopolitički antagonizam u ovom regionu raste decenijama nakon raspada SFRJ i ratova koji su usledili, a uporedo sa dodatnim pogoršanjem ionako napetih odnosa između Rusije i Zapada, izazvanim ratom u Ukrajini, porasle su tenzije na Balkanu.

Analitičar Saveta za spoljne odnose napominje da su pokušaji da se balkanski narodi uključe u zapadne organizacije uvek izazivali otpor Rusije, kao i „lokalnih nacionalističkih i separatističkih grupa koje ona podržava“.

Prema mišljenju Džejmsa Mekbrajda, tenzije u BiH, te nerešena situacija oko Kosova služe Moskvi kako bi „sačuvala svoj uticaj i oslabila EU i NATO“.

Uticaj rata u Ukrajini na Balkan

Stručnjak Saveta za spoljne odnose je saglasan sa ocenama da je Putinova invazija na Ukrajinu „povećala ulog za balkanske vlade“.

U tom kontekstu, konstatuje da je situacija u Srbiji možda najnestabilnija, jer predsednik Aleksandar Vučić suprotstavlja napore Evropske unije da se Moskva izoluje, tako što održava višegodišnje veze Srbije sa Rusijom, što je naročito vidljivo na primeru zavisnosti od ruskih energenata i diplomatske podrške Rusije stavu Srbije o Kosovu.

„Do sada je (Vučić) hodao po zategnutom užetu, izazivajući gnev Moskve i mnogih svojih pristalica pridruživanjem Rezoluciji UN, kojom se osuđuje invazija na Ukrajinu i odbijanjem da prizna teritorije koje je Rusija anektirala.  U isto vreme, razočarao je lidere EU odbijajući da se pridruži režimu sankcija  Rusiji. Dok je EU insistirala na širokim zabranama ruskih energenata, Vučić je umesto toga sa Rusijom sklopio trogodišnji sporazum o snabdevanju gasom. Međutim, neki analitičari tvrde da bi rat mogao da oslabi položaj Rusije na Balkanu, gde su mnogi političari ogorčeni neuspehom koji je izazvao. Maksim Samorukov iz Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir piše da je Putinova upotreba  zahteva Kosova da bude nezavisno kako bi se opravdali referendumi o aneksiji na istoku Ukrajine ogorčila mnoge srpske nacionaliste, koji to vide kao legitimizaciju zahteva Kosova. Kao odgovor, Vučić se sve više distancira od Kremlja. Rat je podstakao Srbiju, koja gotovo sav svoj gas i veći deo nafte uvozi iz Rusije, da traži diversfikaciju energenata Vučić je najavio da će zbog zabrana EU na rusku naftu Srbija izgraditi nove rafinerije koje mogu da prerađuju sirovu naftu iz celog sveta. Godine 2023. Srbija je takođe potpisala novi sporazum o isporuci prirodnog gasa iz Azerbejdžana“, ističe se u tekstu.

Autor napominje i da je nakon ruske invazije na Ukrajinu gotovo udvostručena mirovna misija EU u BiH (EUFOR), tako da sada ima oko 1.100 vojnika, a pojedini zagovornici širenja NATO-a iskoristili su trenutak da se založe za ubrzani ulazak ove zemlje u Alijansu, dok su u julu 2022. države članice EU postigle dogovor o deblokadi pregovora o ulasku Albanije i Severne Makedonije u Uniju, iako je i dalje spor napredak u uklanjanju preostalih prepreka za to.

Protivteža Zapadu

Džejms Mekbrajd tvrdi da je Moskva dugo nastojala da na Balkanu bude protivteža Zapadu, što je činila podržavajući svoje srpske saveznike, i to još od vremena kada je Rusija bila carstvo, kada su uspostavljene „kulturne, političke i verske veze sa Balkanom“.

„Dok su se katoličke zapadne sile i Osmansko carstvo bporili za dominantnu ulogu u ovom regionu, Rusija se pozicionirala kao saveznik i pokrovitelj pravoslavnih Slovena, naročito u Bugarskoj, Rumuniji i Srbiji. U modernoj eri, Rusija je videla zapadne interevencije  u Jugoslaviji – posebno NATO bombardovanje Kosova, tada otcepljene pokrajine Srbije, kao znak slabljenja sopstvenog uticaja. Za Putina, koji je došao na vlast manje od godinu dana kasnije, sukob na Kosovu bio je osnovni razlog za nezadovoljstvo zapadnim silama. On je NATO napade na srpske snage smatrao izjavom o nameri da ruski interesi više neće biti ozbiljno uzeti u obzir prilikom donošenja međunarodnih odluka. Njegova vlada će nastaviti da se protivi međunarodnim sudovima za ratne zločine za srpske lidere, povući svoje mirovne snage sa Kosova 2003.godine i blokirati da UN priznaju deklaraciju o nezavisnosti Kosova 2008.  Pod Putinom, Rusija je nastojala da povrati ulogu uticajnog aktera u evropskoj politici i snage na koju se mora računati na svetskoj sceni. Kako piše analitičar za bezbednost EU Stanislav Sekrieru, Balkan zauzima centralno mesto u Putinovim argumentima o povratku multipolarnosti u svetskim poslovima, što je u suprotnosti sa onim što smatra unipolarnim poretkom kojim dominiraju SAD“, navodi se u tekstu.

Autor ukazuje da je širenje NATO-a takođe jedan od razloga zbog kojih se Putin žali na Zapad.

Kako objašnjava, ruski predsednik tvrdi da su zapadni lideri prekršili svoju obavezu da se odreknu širenja na Istok, i umesto toga nastoje da „opkole i unište Rusiju“.

Stoga, Moskva vidi bliske odnose sa balkanskim zemljama kao sredstvo za sprečavanje njihovog ulaska i u NATO i u EU, kao i način da pokaže svoju pomorsku moć u Sredozemnom moru, što je još jedan dugogodišnji cilj ruskog režima –  Crna Gora je, na primer, posedovala poslednje luke koje nisu članice NATO-a na Jadranskom moru pre nego što se pridružila Alijansi 2017. godine.

Meka moć Rusije

Mekbrajd navodi nekoliko izvora ruskog uticaja u ovom regionu. Kako ističe, ruski pristup se fokusira na pronalaženje jeftinih ili asimetričnih sredstava za usporavanje integracije Balkana u zapadne institucije, istovremeno produbljujući veze sa Srbijom i srpskim grupama širom regiona. „Rusija nastoji da iskoristi regionalne razlike i poveća tenzije između etničkih i verskih zajednica“, tvrdi on.

Istovremeno, autor naglašava da ruska vlada mobiliše firme pod kontrolom države, uključujući energetskog giganta „Gasprom“ i državnu banku „Sberbank“, „kako bi ostvarila  investicije širom regiona koje će, prema proračunima, povećati njen politički uticaj“.

„Moskva je takođe dokazala da vešto briše granice između službenih i nezvaničnih akcija države, često usmeravajući svoju podršku preko poverenika. ona razvija uticaj kroz mnoge nevladine puteve, kao što su podrška klubovima, školama, sportskim timovima, verskim centrima, medijima i veteranskim grupama. Razvoj ove meke moći daje Rusiji polugu za uticaj na široke slojeve društva, istovremeno nudeći Kremlju mogućnost da negira da je umešan u sve to“, piše stručnjak Saveta za spoljne odnose.

„Zaštitnik teritorijalnog integriteta Srbije“

Autor napominje da se  blokiranjem pokušaja Kosova da dobije priznanje Ujedinjenih nacija Moskva pozicionirala kao „zaštitnik teritorijalnog integriteta Srbije“, čime je povećana popularnost Rusije među Srbima i izvršen pritisak na Beograd da održi prijateljske odnose s Moskvom.

„Diplomatija na visokom nivou, poput Putinove državne posete Beogradu 2019.godine, ima za cilj dalje jačanje ovih odnosa. Bilateralne vojne veze su ojačane, Srbija kupuje više ruskog oružja, uključujući sisteme protivvazdušne odbrane, protivtenkovsko oružje i bespilotne letelice. Njihove oružane snage izvode zajedničke vežbe, a neki američke političari kažu da je humanitarni centar kojim upravlja Rusija u Nišu u Srbiji pokriće za obaveštajne operacije širom regiona. Na nezvaničnom nivou, građani Rusije pomažu u finansiranju i organizovanju nacionalističkih i paravojnih grupa, uključujući i putem kontroverznih kampova za obuku vojnog tipa za srpsku omladinu. Rusija takođe ima uticaj kroz verske veze. Srpska pravoslavna crkva računa da će veća Ruska pravoslavna crkva podržati njene težnje na Kosovu, gde se nalaze neki od najsvetijih verskih objekata pravoslavlja. Ruske pravoslavne dobrotvorne organizacije, od kojih najveću vodi ruski milijarder i bliski saveznik Putina Konstantin Malofejev, deluju u Srbiji i na celom Balkanu, šireći ideje panslovenske civilizacije koja se suprotstavlja Zapadu. Diplomatija u energetici i zdravstvu takođe igra ulogu. Srbija je Gaspromu 2008.godine prodala NIS, i dobija prirodni gas iz ruskih izvora. A tokom pandemije COVID-19, Rusija je brzo obezbedila Srbiju lekovima i dozama svoje vakcine sputnjik, iako je Vučićeva vlada na kraju diversifikovala uvoz vakcina“, ocenjuje se u tekstu.

Autor tvrdi i da Rusija „podržava separatizam bosanskih Srba, i zvanično, preko Republike Srpske, i neformalno – kroz mnoge kulturne, verske, obrazovne i paravojne grupe.

Moskva je ojačala svoju podršku lideru bosanskih Srba Miloradu Dodiku, koji je obećao da će povući Republiku Srpsku iz državnih institucija Bosne i Hercegovine.

Ruski dobavljači oružja pomagali su u naoružavanju policijskih snaga Republike Srpske, dok su ruski plaćenici obučavali pripadnike paravojnih formacija bosanskih Srba“.

Istovremeno, on konstatuje da Moskva favorizuje hrvatske nacionaliste u BiH, „koji  nastoje da potkopaju Dejtonski okvir kako bi sprečili reforme koje bi Sarajevu mogle da omoguće da napreduje u procesu pristupanja NATO-u“, te prenosi tvrdnje analitičara da je Rusija iskoristila uticaj u Savetu bezbednosti UN da oslabi mandat EUFOR-a, što je dovelo do poziva da se tamo ojača uloga NATO-a, kao i upozorenje ruskih diplomata da bi ulazak BiH u NATO predstavljao „neprijateljski čin“.

U tekstu se navodi i da se Rusija snažno protivila ulasku Crne Gore u NATO. Kao primer za to navodi da je crnogorsko tužilaštvo 2016.godine optužilo agente ruske obaveštajne službe za pomoć u planiranju državnog prevrata usmerenog na svrgavanje pro-NATO vlade, uz napomenu: „osuđujuće presude u ovom slučaju ukinute su po žalbi 2021.godine, a priroda događaja ostaje kontroverzna“.

Autor ističe da se Moskva nastojala da soreči ulazak Severne Makedonije u NATO, ali i  u EU, naglašavajući da je napredak u tim severnomakedonskim težnjama bio osujećen maltene dve decenije, zbog spora sa susednom Grčkom.

„Kako su se Skoplje i Atina približavali kompromisu 2018.godine, Moskva je podstakla protivljenje sporazumu na različitim kanalima, uključujući finansiranje organizatora lokalnih protesta. To je navelo Grčku da protera ruske diplomate i upozori svog dugogodišnjeg saveznika da se ne meša u njene poslove. Severna Makedonija je ušla u NATO 2020.godine“, podseća se u tekstu.

Tekst u celosti čitajte na portalu Demostata.