Analiza Srećka Mihailovića: Bipolarni poremećaj se leči litijumom

Ukoliko se desi da pomenuta kombinacija ponegde ne prođe, onda se insceniranje izbornog rezultata finalizuje direktnim falsifikatom.

Odgovor vlasti na protestnu reakcju

U postizbornoj fazi imamo protestnu reakciju onog dela naroda koji nije naseo na udešavanje izbornog rezultata i reakciju koliko-toliko organizovane opozicije. Aktualna vlast ima spreman odgovor i na to. Tu je pre svega fizičko onemogućavanje organizovanog otpora, unošenje razdora u opozicioni tabor, sramoćenje opozicijskih lidera preko medija u rukama vlasti, sveopšte kanalisanje mržnje i usmeravanje narodne agresije na opozicijske lidere i njihove partije…

Da li bi u Srbiji bilo drukčije da postoji organizovana društvena opozicija. Ne mislim na famozno „opozicijsko jedinstvo“, već na politički savez koji čine opozicione političke partije, sindikati, organizacije civilnog društva, profesionalne organizacije… Mislim na savez koji bi bio u stanju da se dogovori i zajednički radi na realizaciji jednog, dva ili tri društvena i politička cilja?

Odsustvo opozicije

Dakle, da li bi bilo drukčije ako bi bio stvoren politički savez pomenutih aktera? Verujem da bi bilo drukčije. I verujem da to nije čista utopija, barem je tako bilo pre dve i po decenije. Ali činjenica je da danas nema organizovane opozicije, niti neke druge društvene snage koja bi se suprotstavila srpskoj verziji kapitalizma, a kamoli kapitalizmu kao takvom; nema organizovane opozicije koja bi se suprotstavila sistemu monoteističke i jednopartijske vlasti; uostalom nema ni organizovane opozicije koja bi se izborno suprotstavila aktualnoj autokratiji i jednopartijskom kartelu…

Naznake drukčijeg odnosa birača prema političkom savezu društvene opozicije videli smo nakon samo najave „jedinstva opozicije“ i hitre (i uspešne) reakcije kartela na vlasti. Odlika našeg oficijelnog višestranačja koje traje već 34 godine je izborni duel aktualne vlasti i nemoćne opozicije sa samo dve promene vlasti (2000. i 2012. godine). Sve ostale predizborne kampanje i rezultati svih ostalih izbora počev od prve godine takozvanog višestranačja (tj. počev od izbora 1990. godine), potvrđuju pobedu dotadašnje vlasti i poraz opozicije.

Krađa političkog i izbornog identiteta

Najčešće su partije vlasti uspevale da očuvaju vlast putem krađe političkog i izbornog identiteta. Pod tom krađom, kao što sam pisao na ovom mestu, podrazumeva „svako nelegalno ili nelegitimno uticanje na izbornu participaciju i izbornu orijentaciju građana koji imaju pravo glasa, bez obzira da li se ona dešava pre izbora, na dan izbora ili prilikom kvantitativne i kvalitativne evaluacije glasova na svim nivoima, radi iznošenja ’oficijelnih’ rezultata izbora“.

Naličje krađe političkog identiteta je manje-više dobrovoljna promena identiteta, u literaturi poznata kao ketman-fenomen. I dok Česlav Miloš fenomen ketmana vezuje gotovo uvek za intelektualnu elitu, danas u nas pored te socijalne baze ketmanizma, bazu nalazimo još u političarima, pa i gotovo u svim onim ljudima koji su opsednuti socioklasnim usponom. No, u kontekstu teme kojom se ovde bavimo, bitna je jedna druga verzija ketmanizma.

Iznuđeni ketmanizam

Za razliku od voljnog ketmanizma koji je fenomen srednje klase, mi danas nailazimo na iznuđeni ketmanizam egzistencijalno uzrokovan kod pripadnika radničke klase. Ketman ponašanje se javno prihvata radi očuvanja egzistencije i utoliko je on iznuđen.

To se čini zbog dobijanja ili očuvanja radnog mesta, zbog plate, zbog minimalnog standarda i raznih drugih odrednica najobičnijeg preživljavanja. Zbog toga se prihvata ponašanje i javno iznošenje mišljenja kojima se prikazuje pristajanje uz vladajuću partiju, u vođu i njegove satelite i uz sve što vlast čini i što vlast očekuje od svojih pristalica. Kao i u slučaju dobrovoljnog ketmanizma i u slučaju iznuđenog ketman ponašanja i javnog mišljenja, eksponente vlasti ne interesuje da li podanik stvarno misli to što javno govori, niti ga interesuje da li bi u slučaju slobodnog glasanja glasao za nekog drugog. Bitan je samo javni prikaz podaničkog pristajanja uz vlast.

Aktivistički narod i partije

Da li bi bilo drukčije kada bi aktivistički i potencijalno aktivistički narod naklonjen opoziciji pomirio svoj aktivizam sa partijskim aktivizmom u realizacije jednog, dva ili tri društvena cilja. Podrazumeva se pacifikacija antipartizma i politički tretman najvažnijih ciljeva neformalnog protestnog aktivizma. Dakle, ekološka pitanja su, između ostalih, i društvena i politička pitanja (ma šta o tome mislili eko-aktivisti).

Distanciranje eko-aktivista od opozcionih političkih partija je delom izraz dominantnog antipartizma eko-protestanata, a delom izraz pogrešne računice da će od vlasti pripisanog političkog karaktera ekoloških protesta naneti štetu ideji protesta i onemogućiti popuštanje vlasti u „raspravi“ o rudarenju litijuma i u slučaju drugih ekoloških problema.

„Sve je politika ali se politikom samo mi bavimo“

Stvar je u tome što je domaća politička elita kolonizovala svet života i proglasila političkim poljem sve i svašta. Istovremeno, to je političkoj eliti alibi za prisvajanja svih društvenih pitanja, uključiv i neka pitanja koja par excellence pripadaju sferi privatnog života. Jednostavno rečeno, oni se rukovode geslom „Sve je politika, ali se politikom samo mi bavimo“.

Sa druge strane, nije zanemarljiv deo naroda, koji faktički prihvata navedeno geslo kada ustrajava u stavu da politika nije u njihovom domenu i da politikom treba da se bave političari.

Savijanje kičme i molitva

Lako je biračima obećati med i mleko – birači lako prihvataju obećana ostvarenja njihovih želja. Gro našeg naroda u Našem vođi, njegovoj partiji i njegovoj državi, tokom protekle 34 godine, bez obzira ko je bio vođa, koja partija je bila na vlasti i u kojoj smo državi bili – vidi Crkvu/religiju/veru i vidi policiju i druge formate sile i vidi najlakši način da putem savijanja kičme i molitve ostvaruje neke svoje privatne naume.

Nekad se čini da bi Vučić više voleo da uređuje jedan zagrebački „Jutaranji list“, nego sve svoje štampane medije zajedno. #zoranpanovic https://t.co/o0W2G3Keao pic.twitter.com/QQUtIvxDMw

— Demostat (@Demostat1) September 1, 2024

Ako je stanje stvari takvo kako je ovde naznačeno, a jeste, zapitajmo se: Za koga će najveći deo glasačkog naroda da glasa? Da li za one za koje misli da treba da glasa, ili za one od kojih mu zavisi preživljavanje, ili postojeći opstanak ili uspon na društvenoj lestvici? Uostalom, da li će neki pripadnik ovakvog glasačkog naroda reći anketaru kada ga ovaj zapita za koga će da glasa, da li će reći šta zaista misli ili ono što od njega očekuje Vođa, njegova partija i njegova država?

Zla vremena i orla nateraju da živi među kokoškama

U vremenima zla mnogim ljudima je teško da obavljaju svoju profesiju, ne samo zbog onog zla koje zagađuje i čini neljudskim život onih koji nastoje da žive kao ljudi ili barem kao građani, već i onima čija je profesija vezana za mišljenja, stavove, ocene i uopšte za javno mnenje punoletnih državljana. Da pomenem samo sociologe, socijalne psihologe, politologe, medijske radnike (pa i političare).

Da li u vremenima zla ispitaniku/sagovorniku verovati na reč? Možda treba verovati, ali ni manje ni više nego onoliko koliko verujemo u reč političara! Da li istraživač u vremenima zla može da veruje u reč/odgovor ispitanika na pitanja o političkim stvarima? Da li narod u zlim vremenima može da veruje u reč političara, o boljem životu, na primer? Naravno da može, ali da li sme da ne veruje? Uostalom, šta ga košta da se pravi da veruje? Ništa, osim ako to nije u sukobu sa njegovim integritetom, pod uslovom da datog ispitanika bitno obeležava upravo integritet njegove ličnosti.

Ispitanik/sagovornik prikriva svoje mišljenje jer se plaši da kaže šta zaista misli o onome o čemu smo ga pitali ili pak zato što smatra da je korisnije za njega da kaže ono što vlast od njega očekuje. Bilo kako bilo ispitanik ne veruje anketaru odnosno istraživaču i to je krajnji razlog prikrivanja autentičnih stavova i mišljenja. Zna ispitanik da u vremenima zla njegovo autentično mišljenje može da ga košta, manje ili više (to „znanje“ je ponekad gotovo instinktivno). Ne kaže se uzalud „Zla vremena i orla nateraju da živi među kokoškama“.

Koja je stvarnost jeftinija?

Ispitanik/sagovornik prihvata kao svoja ona mišljenja koja natura vlast, partije na vlasti, partijske vođe i drugi moćnici sa vlasti i uz vlast – bez kritičke ocene tog mišljenja – jer je za njega bitan samo izvor datog mišljenja. Frazeom „Biću uz tebe (glasaču za tebe) kad budeš na vlasti“, nastao je u vremenu u kojem su partije na vlasti postale najvažniji i najčešći kanal svakojakog napredovanja, važniji od svih legitimnih kanala socijalnog i ličnog uspona. Danas nema nekog ko ne zna da je javno bivanje uz vlast važan a često i najvažniji uslov za dobijanja zaposlenja, boljeg radnog mesta pa sve do dobijanja neke funkcije ili lažnog doktorata.

Proizvodnja željene stvarnosti je jeftinija i lakša od proizvodnje stvarne stvarnosti. Imamo Vođu naroda i Gospodara države i svake aktualne sile. Naš Vođa i Gospodar je mađioničar. Izvede predstavu i mi svedočimo o toj magičnoj izvedbi. Vidimo ono što je on hteo da vidimo. Vidimo stvarnost kakvu želimo, mađioničar nam upravo takvu stvarnost prikazuje.

Mi ne verujemo mađioničaru, mi u stvari verujemo u prikazanu a od nas željenu stvarnost. U svakom slučaju, takva recepcija Reči našeg Vođe, prema jednoj formulaciji Hane Arent za sličan fenomen, nije ništa drugo do „bekstvo od šoka stvarnosti“.

Ko je gazda cirkusa?

Gledalac sa strane mogao bi komotno da zaključi da Domanović Radoje nije u pravu; nije Vođa slep, slepi su sledbenici!

Istraživač sa strane mogao bi da se zapita: Ko je gazda cirkusa u kojem naš mađioničar dela i koji je sociološki i sociopsihološki profil onih koji veruju u magijsku stvarnost!

Objekat mađioničarskog delanja našeg Vođe čine dve najveće grupe naroda. Prvu grupu čini prividno aktivnog naroda koji predstavlja tzv. „izborno telo“ koju prepoznajemo po holističkom minimalizmu većine njenih pripadnika. Najprostije rečeno ovi „birači“ su s jedne strane nezadovoljni primanjima, standardom, poslom, komunalijama, zdravstvom i ne zna sve čime, a sa druge strane zadovoljni su životom i veoma često zadovoljni su partijama aktualne vlasti. Ne možemo a da se ne zapitamo da li je ovde reč o specifičnom geštalt-kvalitetu ovog donekle čudnog holizma.

Za šta je lek litijum?

Drugi deo naroda koji čini objekat mađioničarskog delanja su oni koje svrstavamo u tzv. „apstinente“. Ovaj narod sustinski obeležava fatalističko mirenje sa svojom „sudbinom“; ovaj narod ne ferma izbore jer od njih nema šta da očekuje.

Na kraju da cinično primetim, uz odgovarajuće izvinjenje, da je naša politička elita prepuna ljudi sa bipolarnim poremećajem, a stručni ljudi kažu da je litijum jedan od najboljih lekova za tu bolest. Zar to nije dovoljan razlog za litijumsko rudarenje i političku stabilizaciju!