Analiza Srećka Mihajlovića: Ako je Kosovo srce Srbije, onda zbogom Srbijo

U kolokvijalnom razgovoru uprošćeno se razlikuju pojmovi nacionalizma i patriotizma. Patriotizam je ljubav prema svojoj otadžbini, svom narodu, svojoj državi, dok je nacionalizam mržnja prema nekim drugim narodima, nekim drugim državama i valjda prema nekim tuđim otadžbinama. Ne reče li Rihard fon Vajczeker, predsednik Nemačke 1984-1994: „Patriotizam je ljubav prema svom, a nacionalizam mržnja prema tuđem“.

Prosto je i jednostavno, lako se razlikuju a bogme tako se i prepoznaju. Jedne voliš, druge mrziš. Mada ima onog: „prvo voliš a potom mrziš!“ ili obratno. A niko ne govori o paradoksu, o ljubavnoj mržnji ili mrzilačkoj ljubavi, osim u nekim čudnim i nadrealnim pričama u kojima istu osobu istovremeno i voliš i mrziš. No, drukčije je kad se govori o ljubavi i mržnji među narodima1.

Tu se nekako spajaju ova dva po značenju suprotna pojma i njima na izgled nespojiva ponašanja. Dakle, moguće je govoriti o transvestitskom odnosu patriotizma i nacionalizma – o nacionalističkom patriotizmu, a možda i o patriotskom nacionalizmu. Naime, ekstremni patriotizam uključuje mržnju prema nekim drugim nacijama, kao što i ekstremni nacionalizam podrazumeva patriotizam.

Vidimo da postoje dva lica jedne iste pojave, ili je to samo lice i naličje. Utoliko je ovde reč o fenomenu kojeg možemo imenovati kao nacionalistički patriotizam2. U kreiranju ovog fenomena i stimulisanju njegovog trajanja, okupili su se tabloidni deo inteligencije, tabloidna većina političke elite i tabloidni mediji.

Njihovo jedinstvo ogleda se u nadmetanju za primat u izmišljanju i oblikovanju kako fiktivne sadašnjosti tako i umišljene srpske prošlosti. Ta virtuelna prošlost spojena sa istom takvom predstavom o sadašnjosti prihvata se kao temelj za konstrukciju jedne nove i prave i najbolje naše srpske sadašnjosti.

Ideologija nacionalističkog patriotizma

Ideologija nacionalističkog patriotizma je dvokomponentna sinteza religijske ljubavi prema svojoj naciji („slepi patriotizam“ – Ervin Staub, 1997) i religijske mržnje prema drugim nacijama, uz naglašenu suprematiju osećanja nacionalne ugroženosti i lociranje odgovornosti za takvo stanje u drugim nacijama i državama. Prihvatanje ideologije nacionalističkog patriotizma podrazumeva opredeljenje za život i diviniziranoj prošlosti umesto rada na boljoj budućnosti.

Trend prožimanja i na neki način iznuđenog stapanja nacionalizma i patriotizma uslovljen je u prvom redu akumulacijom političkih događaja u kojima dolazi do eskalacije sukoba u koje je direktno ili posredno umešana i Srbija, a koji su svojim posledicama posredno ili neposredno bitno uticala i sada utiče na jačanje polarizacija unutar političke elite i javnog mnenja naroda Srbije.

Reč je o finalizaciji sukoba oko statusa Kosova, o različitom viđenju pitanja ulaska Srbije u Evropsku uniju i o zaoštravanju binarnih narodnih (i političarskih) uvida u svrstavanju Srbije na stranu Istoka ili na stranu Zapada, dovedenih do vrhunca ratom Rusije i Ukrajine.

I političari i narod Srbije bili su i sada su izloženi saobražavanju opštih interesa Srbije (onako kako su ih razumeli i prihvatali političari i sam narod) sa protivrečnim informacijama i znanjima o ovom trouglu događaja koji utiču na sadašnjost i budućnost Srbije.

Druga grupa činilaca koji su uticali na trend prožimanja nacionalizma i patriotizma vezan je za procese ideološke redistribucije u generalnim opredeljenjima na nivou političke elite i na nivou javnog mnenja. Uporedo sa ovim procesima istovremeno je tekao proces pojašnjavanja ideoloških stavova praćen stvaranjem većeg stepena konzistencije opredeljenja ali paralelno s tim kod drugih aktera političkih procesa javlja se veći stepen ideološke i vrednosne konfuzije.

U ovom kontekstu stoje nekolika bogohulna pitanja, za jedne metafizička, a za druge pragmatska. Da li je Kosovo srce problema države Srbije ili je Kosovo srce srpskog naroda ili je tek srce problema srpske političke elite? Pri tom, jedni zaboravljaju a drugi se sećaju da je Srbija izgubila rat za teritoriju Kosova i 1389. i šest vekova kasnije, 1999. godine. Srbi odlaze sa Kosova skoro 340 godina, i još ih pomalo ima na Kosovu!

Da li je sadašnjoj srpskoj političkoj eliti više stalo do teritorije ili do Srba na Kosovu? Pri tom, nesumnjivo je da bi u ravni želja, najradije srpska političarska elita htela teritoriju Kosova bez Albanaca. Pokazala je to još na samom početku a i na samom kraju prošlog veka. Toj eliti to ne smeta jer neće da razlikuje stvarnost od snova i najprostijih iluzija.

I dok Mika Antić u pesmi Da li sam svuda gde su mi tragovi ima stih „Ponekad izmislim sadašnjost, da imam gde da prenoćim“, naši političari su, krivotvoreći Miku Antića, izmislili načelo „Ponekad izmislim sadašnjost, da imam gde da preživim“. Kao da je virtuelna stvarnost, a pogotovu prošlost, u srpskoj politici važnija od stvarne stvarnosti i moguće dobre budućnosti.

Ako je Kosovo srce Srbije, onda zbogom Srbijo! Ako je Kosovo u srpskom srcu, onda Srbija može da živi. Srpski nacionalisti kažu da je Kosovo bilo i da Kosovo jeste srce Srbije. Pa makar i bez Srba. Srpski nacionalisti hoće da Kosovo bude u Srbiji bez Albanaca, pa makar i bez Srba. Srpski nacionalizam je poput onih ptičurina što kljucaju i proždiru srce Prometejevo. Srpski nacionalizam proždiru srpskom narodu i srce i dušu, a narod bez srca i duše ostaje i narod bez pameti!

Lakše je utvrditi šta o „problemu zvanom Kosovo“ misle građani Srbije (javno mnenje), nego utvrditi šta o tom problemu zaista misle važniji pripadnici političke elite Srbije, kako oni koji su na vlasti tako oni koji su u opoziciji, kako oni u opoziciji koji rade za one na vlasti, tako i oni (za koje smo čuli pre neki dan) koji su u vlasti a rade za opoziciju.

A možda svako od njih radi isključivo za sebe i samo traži „priključenije“ za najveću ličnu dobit. Politički pragmatizam vladajuće i opozitne elite definisan je načelom po kojem su partijska ideologija i partijski programi vredni onoliko koliko doprinose političkoj promociji i ličnoj koristi političara (neposredno ili posredno).

Zato većini ovdašnjih političara i jeste „dram vlasti“ vredniji od vertikale kičmenog stuba. Otuda je i razumljiv nizak nivo narodnog poverenja u političare. Razumljivo je i sve češće mišljenje da naši političari ovakvi kakvi jesu čine politiku prljavom rabotom i da nema ničeg dobrog u tome što  ovdašnji političari jedno misle, drugo govore, treće rade; i što je većina političara uvek spremna da se „predomisli“, da se odrekne izgovorenog, da pljune na ono što su uradili.

Nema sumnje da narod primećuje šta se dešava u stranačkim elitama i u politici u celini, pitanje je pak da li pripadnici pomenute elite primećuju šta se dešava u politizovanom narodu. Istraživači i kada eventualno primećuju, nedovoljno ističu sličnost procesa i trendova u stranačkoj eliti i u narodnom javnom mnenju.

Napad na sličnost pa čak i istovetnost između narodnog mnenja i politike koju praktikuje stranačke elite u Srbiji. Posebno se izdvajaju ovih nekoliko sličnosti: konfuzija čak i u osnovnim političkim stavovima, odsustvo barem minimalne doslednosti o ključnim društvenim problemima, izborna volatilnost glasača i stranačka volatilnost političke elite, dnevni pragmatizam…

Ideologiju, prosto rečeno, shvatam kao socijalnu percepciju drugih ljudi i njihovih tvorevina i autopercepciju sopstvenog bivstvovanja među drugim ljudima i njihovim tvorevinama.

Ona kao takva u velikoj meri utiče na formiranje javnog mišljenja i na političko ponašanje. U nešto više od dva veka istorije moderne Srbije, a naročito u poslednjih pola veka, među reperima ideologije ovdašnjih ljudi izdvajaju se, razumevanje i opredeljenja oko mogućih rešenja problema koji se javno imenuje kao problem „Kosova“ ili problem „Kosova i Metohije“, iako se u stvari radi o problemu „Srbije“.

Drugi reper je odnos prema Evropi (u ovim vremenima, prema Evropskoj uniji), a treći reper – odnos prema Rusiji. U stvari, odnos prema Evropi i odnos prema Rusiji (prema „zapadu“ i prema „istoku“), javlja se kao jedna čudna dihotomija. Možda je slikovitije reći da nam se taj odnos faktički prikazuje u formatu boga Janusu, tog dvolikog rimskog božanstva.  [Odstupanje od ove binarne logike u lociranju naše države u svetsku raspodelu moći, desilo se jedino u doba „nesvrstane“ Titove Jugoslavije] Očekivane ishode tog odnosa naši ljudi najčešće ne procenjuju racionalno (redukovano na dihotomiju korisno – štetno), već emocionalno (redukovano na dihotomiju volim – ne volim) ili prosto rečeno, očekivani ishodi su veoma podložni navijačkom „rezonu“.

No, u krajnjoj liniji, reč je samo o jednom reperu, o srpskom nacionalizmu u temelju javnog mišljenju u državi koja se prekjuče i danas imenuje kao Srbija. Preciznije rečeno, radi se u jednoj čudnoj tvorevini koju većina „nebeskog naroda“, već nekoliko vekova, uz kratka latentna potiskivanja, prihvata i zastupa kao glavnu i božansku odliku svog identiteta.

Srpska ljubav prema svojoj otadžbini ne može opstati bez mržnje prema otadžbini nekih drugih naroda. Ta čudna srpska tvorevina ljubavi i mržnje, ne može se nikako drukčije označiti osim preko jedne sintagme koja može da nalikuje na oksimoron, a nije; dakle, reč je o ideološkom fenomenu koji imenujem kao – nacionalistički patriotizam.

Odsustvo svesti o uzroku ili kreatoru našeg prekarnog statusa, našeg teškog preživljavanja i svakojake egzistencijalne ugroženosti, omogućava našim manipulatorima naše društvene svesti i javnog mnenja da odgovornost pripiše drugim narodima, drugim nacijama, drugim državama. Time se proizvodi neprijatelj i strah od tog neprijatelja i mržnju prema tom neprijatelju.

Cilj naših manipulatora je ostvaren – obavljena je dislokacija demona iz naših redova („mi anđeli“, „mi nebeski narod“) na narode, nacije i države iz našeg okruženja („oni su ovozemaljski zastupnici sotone“; „oni su demoni koji hoće da nas istrebe“). Da bi se odupreli sotoni i da bi se sačuvali, mora da budemo saborni jer samo nas sloga spašava. – I tako je cilj naših manipulatora ostvaren. Izgrađena je ideološka sinteza nacionalizma (mržnja prema drugima) i patriotizma (ljubavna sabornost koja nas spašava). Nacionalistički patriotizam je naš autentični zavet, naša slavna istorija, naša tradicija, naš dug prema prošlosti i naš zalog za budućnost!

Dakle, znamo ko je kriv što nam je ovako loše, znamo da krivac nije među nama (osim retkih izdajnika) i znamo šta treba da činimo da bi nam bilo bolje.

Po svojoj prirodi nacionalistički patriotizam se vremenski situira u doba velikih društvenih kriza i kao snažna društvena emocija koja je religijski utemeljena, ima u tim vremenima dominantnu ulogu u formiranju identiteta mnogih pojedinaca i njihovih pogleda na društvo i uopšte na svet u kojem žive.

U srpskom panteonu, božanstvo oličeno kao nacionalisitčki patriotizam, nadvisilo je i potislo sva druga božanstva. I nikad u srpskoj politici, juče i danas, nije bilo takve svemoći kao što se u ovom božanstvu složilo. Ono objašnjava sve što nam je neznano, daje odgovore na svako pitanje, i zašto danima pada kiša i zašto gradobitina i zašto petrovske vrućine kad im vreme nije…Ono objašnjava neobjašnjivo, unosi svetlo u neznanje u kojem živimo i s kojim živimo… Ono nam pokazuje puteve izlaza iz bespuća… Božanstveni nacionalistički patriotizam premostio nam je jaz između ovostranog i našeg onostranog. Mi i jesmo nebeski narod jer neupitno verujemo u ovo božanstvo i zato što verujemo u njegovu svemoć.

Taj božanstveni nacionalisitčki patriotizam prikriva one društvene grupe klasnog karaktera koje su odgovorne za naše nedaće a koje se nalaze među nama. Za uzvrat,  nacionalistički patriotizam proglašava odgovornim one koji nisu tvorci našeg propadanja – naši neprijatelji su izvan naših granica, a među nama je tek poneki „domaći izdajnik“.

Postojanje stvarnih ili virtuelnih neprijatelja je nužni uslov za izgradnju spoja nacionalizma i patriotizma. Bez neprijatelja nema ni ove ideologije koja ima odgovore na sva naša pitanja, rešenje za sve naše probleme i putokaze iz našeg bespuća.

Nacionalistički patriotizam nam pokazuje neprijatelje i kada ih nema, jer šta bi mi bez njih!