Analiza Srećka Mihajlovića: Političke partije i ideologija nacionalističkog patriotizma

Ideologija nacionalističkog patriotizama, ovako kako je ovde naznačena, predstavlja ideologiju koja se povremeno javlja kao široka racionalno-emocionalna podloga na kojoj se temelji odnos prema političkim partijama. Ta funkcija ove ideologije javlja se bilo da je ona elementarna, bilo da je detaljni sistem uvida „u svet i sebe u tome svetu“. Ona je u oba slučaja relevantan razlog pristajanja ili nepristajanje uz ovu ili onu političku partiju ili razlog neutralnog odnosa (pa i distanciranja) prema svim političkim organizacijama.

Ideologija nacionalističkog patriotizama se zasniva na rascepu između političkih aktera koji tu ideologiju prihvataju i aktera koji je odbacuju („mi“ i „oni“), a istovremeno je generator ideološke konfuzije onih koji se u svemu tome ne snalaze i onih pojedinaca koji nisu naklonjeni dihotomnim opredeljenjima i podelama.

Razlozi pristajanja uz političke partije

Razlozi pristajanja uz političke partije su u vremenima ekspanzije i dominacije nacionalističkog patriotizma, obojeni su upravo kombinacijom često ekstremnog nacionalizma i često ekstremnog patriotizma. U takvim vremenima nacionalistički patriotizam postaje mera svega i svačega i žig koji se nosi ili ne nosi sa sve posledicama koje to žigosanje proizvodi.

Ljudi pristaju uz neku političku partiju iz raznih razloga.

Prvu grupu razloga čine interesno-vrednosni razlozi u ideološkoj interpretaciji. Ovde su svrstani razlozi vezani za interese – lične, grupne, državne, nacionalne; i najčešće istovremeno vezanim za vrednosti – lične ili opštije – bilo da su oni zaista prisutni u politici date partije, bilo da ih ljudi vide kao takve iako se data partija baš i ne trudi da ih zastupa i ostvaruje. Bitno je ovde naglasiti da se razumevanje sopstvenih i grupnih interesa prelama preko vrednosnih i ideoloških opredeljenja i utoliko ono može, a često i jeste različito od neke objektivne mere.

Pristajanje uz datu partiju putem medijacije interesa i vrednosti najčešće biva praćena i određenim emocijama kao svojevrsnom „argumentu“ za pristajanje uz datu partiju; no, interesi i vrednosti su po proceduri zaključivanja, dominantno racionalni razlozi vezivanja za datu političku opciju (ovaj stav ne znači da „teorija racionalnog izbora“ važi u politici i da je nešto više od često navođenog obrazloženja za političke postupke jer se često veruje da su oni uverljiviji od bilo kojih drugih).

Drugu grupu čestih razloga pristajanja uz određenu partiju čine „navijački“ razlozi – to su razlozi prevashodno emocionalnog tipa (koje pojedinci mogu, ako se na tome insistira, racionalno da objasne) i jednog holističkog i najčešće površnog uvida u dominantno ideološko opredeljenje u datom vremenu.

Treću grupu razloga pristajanja uz neku političku partiju čine nedovoljno određeni i površni razlozi koji su po svojoj prirodi efemerni i na granici slučajnog izbora stranke ili, kako reče jedan moj sagovornik, „Pa i nemam nekih razloga. Tek onako!“. Među odgovorima na pitanje o razlozima pristajanja uz neku partiju, nisu retki ni oni gotovo sasvim neodređeni poput „ne znam baš tačno“, „čuo sam da su dobri“, „nisam znao za koga drugog da glasam“, „slučajno“, „bilo mi je svejedno“, „izabrao sam najmanje loše“…

Četvrtu grupu (uslovno rečeno) „razloga“ pristajanja uz političku partiju čine prinudni ili iznuđeni razlozi ukoliko se tu uopšte i može govoriti o razlozima – možda je pre u pitanju strah od posledica nepristajanja uz stranku.

Naspram ovog dela naroda koji pristaje (više ili manje, jače ili slabije) uz neku političku partiju, nalazimo isto toliko brojnu grupu što antipartijski što antipolitički nastrojenog naroda. U ovoj grupi je najbrojnije, da zloupotrebim jednu sintagmu Voltera Lipmana, „zbunjeno stado pasivnih posmatrača“. Njihova antipartijnost i distanciranje od politike nemaju vremenski kontinuitet jer povremeno dolazi do približavanja pojedinim partijama i do političkog aktiviranja. Taj povremeni aktivitet uslovljen situacionim činiocima, ne osporava njihov „politički san“ kao dominantno obeležje njihovog odnosa prema politici.

Hipocentar i epicentar nacionalističkog patriotizma

Pomenute tri od četiri grupe najšireg odnosa prema politici (a tu širinu jedino mogu da obezbede izbori u kojima podjednako pravo učešća imaju svi punoletni stanovnici date političke celine) čine prvu ciljnu populaciju inicijatora i kreatora nacionalističkog patriotizma – a to su tabloidni deo inteligencije, tabloidna većina političke elite i tabloidni mediji. Intenzivan rad ove trijade aktera na aktiviranju ekstremnog nacionalizma združenog i prožetog sa ekstremnim patriotizmom, čini – da iskoristim termine vezane za sada aktuelne zemljotrese – hipocentar nacionalističkog patriotizma.

U hipocentru NP se dešava prva faza proizvodnje NP. Druga faza nastaje širenjem NP u političkom polju u kojem dominiraju partijske pristalice. Treća faza širenje NP počinje onda kada ovaj ideološki amalgam zahvata „zbunjeno stado pasivnih posmatrača“. Sa ulaskom u treću fazu nacionalni patriotizam postaje itekako vidljiv; na delu je epicentar nacionalističkog patriotizma i upravo tu se javljaju najteže posledice „potresa“. Ovu ekspanziju NP i posledice NP videli smo i doživeli na kraju osamdesetih i u devedesetim godinama, a bogme i danas.

Dakle, u hipocentru imamo rad inicijalne trijade proizvođača ideologije nacionalističkog patriotizma, dok u epicentru nalazimo prvo širenje ideologije NP na političko polje partijskih pristalica, a odmah potom i na politički ravnodušan narod, tj. na ideološko polje naroda zahvaćenog „ideološkim i nacionalnim dremežom“. Sve u svemu, imamo kreatore koncepta i organizacije početka nacionalnog patriotizma, sledi regrutacija među partijskim pristalicama, a potom sa mobilizacijom politički ravnodušnih („Ako te politika ne interesuje to ne znači da nisi Srbin“), dolazi do stavljanja nacionalnog patriotizma u puni pogon. – I upravo bi ovo bio kroki izmeštanja energetskog potencijala društvenog sukoba i relokacije žarišta društvenog i političkog sukoba iz internog ka eksternom statusu. Time je obavljena prividna pacifikacija unutrašnjih sukoba…

Izvor: Demostat