Autorski tekst Vesne Pešić: Putin je polumrtav, Vučić se preračunava „hoće-neće prihvatiti Predlog – pitanje je sad“

Autorski tekst Vesne Pešić, objavljen na sajtu pescanik.net prenosimo u celosti.

Najveće iščekivanje se odnosi na to da li će Vučić potpisati francusko-nemački Predlog za rešavanje odnosa između Srbije i Kosova. Na tom mestu u Evropi preti otvoreni sukob, čije zatvaranje je postalo urgentno u napetoj svetskoj ratnoj situaciji zbog agresije Rusije na Ukrajinu u kojoj rat bukti već godinu dana. Taj rat je podelio svet na Rusiju (istok) i zapad: EU, SAD i Velika Britanija. Rasplamsavanje našeg lokalnog sukoba ide u prilog Rusiji, tako je to i krenulo, pa je spoljnom intervencijom obustavljeno. Dovoljno je slušati ruskog ambasadora, pa videti da Rusija potpiruje sukob na Kosovu, a to čini preko Vučića koji tamošnjim Srbima naređuje šta da čine. Na ruku mu je išao i tvrdoglavi Kurti, pa su se stvari jako zategle. Kada je stiglo naređenje da se podignu barikade o čemu sam pisala, i kada su trajale nedeljama, do ivice pucanja, Vučić je dobio ozbiljan poziv spolja i naredio je da se barikade sklone i situacija smiri. Dok je Rusija gurala sukob, zapadne saveznice Ukrajine nastojale su da se on eliminiše privremenim dogovorom Srbije i Kosova na osnovu francusko-nemačkog Predloga.

Situacija je zaista dramatična: Srbija opet sedi na dve stolice, zapadnoj i istočnoj, a u unutrašnjem životu društva je dugotrajnom Vučićevom orkestracijom putinofilske kampanje zatečena sa punim kuferom litija, profašista, ekstremista, Mladićevih murala, kojima su sada dodati Putinov mural i Vagnerov logo. Spolja gledano, omiljena ovdašnja mantra o neutralnosti i nesvrstanosti više nije održiva. Vučić mora da se opredeli, a niko drugi se ne pita, zato što on odlučuje o svemu. On ne može da napusti EU od koje ekonomski zavisi, a njegov rejting s druge strane zavisi od raspirivane rusofilije i bajke o Srbiji kao ekonomskom tigru koji nas je uveo u zlatno doba. Opšta unutrašnja i spoljna zbrka pravi su odraz ličnosti koja je i uspostavila ličnu vlast u Srbiji. A kada nastanu problemi zbog zaokreta u svetu, vladajuća ličnost krene da se preračunava.

Ovo je drugi dramatični zaokret u svetskim razmerama koji Srbija nije shvatila i zbog čega još jednom može totalno propasti. Krivicu ni prvi put nije snosio narod, jer ne vodi narod ni tamo ni ovamo, nego uvek njegova elita i njen kvalitet. Kao i prvi put i danas najveću odgovornost snosi nedorasla pastoralna elita koju su onda, za Miloševićevog vakta, predvodili Dobrica Ćosić, Matija Bećković i drugi pesnici i još dosta akademika, profesora i visokih struka, a i današnja elita sličnih nazora i zanimanja još uvek drži isti čas – nacionalizam koji se ne prelama više u komšijskim ratovima nego na Kosovu i temi izdaje kosovskog zaveta. A šta će učiniti Vučić koji u mukama odlučuje, plače i drami, ne zbog nas već zbog sebe, videćemo veoma brzo.

Zbog Vučića se prisećam i prvog velikog zaokreta – pada Berlinskog zida kada su sve zemlje komunizma (istočnog bloka) shvatile koji put se otvorio i kuda treba krenuti: od jednopartijskih komunističkih diktatura ka zapadnom modelu liberalne demokratije i članstvu u Evropskoj uniji. Samo je Srbija na čelu sa Miloševićem i nedoraslom elitom krenula u suprotnom pravcu: u ekstremnu nacionalističku mobilizaciju, ratove sa susedima i strašne zločine na ruševinama Jugoslavije. Sam Vučić je priznao da nije shvatio pad Berlinskog zida, ali od jednog mladog radikala to je i bilo za očekivati.

Svetski zaokret danas je po veličini sličan onom prethodnom. Rat u Ukrajini je prikriveni svetski rat koji je iz korena promenio položaj Srbije. Izbor je sudbonosan, a i pitanje je isto. Hoće li i sada, posle samo tridesetak godina, Srbija ponoviti istu grešku i biti odvučena na još jednu stranputicu, za sada nije jasno. Prva greška se desila pod vlašću Miloševića, a sada sve zavisi od Vučića koji već 11 godina o svemu odlučuje. Zato je važno pitanje da li on razume šta se događa ili će mu promaći još jedan Berlinski zid. A trenutak odluke je blizu, možda već 27. februara kada je zakazan njegov susret sa Kurtijem u Briselu, gde njih dvojica treba da se izjasne o francusko-nemačkom Predlogu.

Problem je u tome što Vučić čitavu deceniju zagađuje Srbiju putinofilstvom (zove se i rusofilstvo), ekstremnim desničarenjem, fašističkim ispadima i antizapadnim raspoloženjem. To je podiglo njegov lični rejting, utvrdilo njegovu neosporivu vlast i omogućilo mu kontrolu nad svim važnim punktovima u državi, toliko da ni igla nema gde da padne. Sve to zajedno odvijalo se na polju odbrane Kosova i Koštuničinog Ustava, ali i Vučićeve lagane predaje Kosova od koje je zavisio opstanak Srbije na putu ka Evropskoj uniji, kao i investicije i ekonomski interesi od kojih je zavisio njegov rejting. On sada ne može jednim potezom da poništi zagađenje srpskog društva, koje je čitavu deceniju uveravao da mu nikada u istoriji nije bilo bolje. Zato je sada stani-pani.

Putin je polumrtav, što se videlo na njegovom obraćanju naciji pre neki dan, gde je dosadnim dvosatnim govorom skoro uspavao svoje glavne ljude. Ali on je još uvek živ u Srbiji, u njenoj eliti i narodu – ne toliko kod samog Vučića koji je u međuvremenu dobio drugačije i privlačnije ponude.

Kada je Kristofer Hil izvučen iz penzije kao poznavalac ovog dela sveta, mnogi od nas su pomislili da je on poslat da podvikne Vučiću, ali dogodilo se suprotno od toga. On je došao sa novom američkom strategijom, ne više onom agresivnom, niti onom ispraznom gde se ambasador divi srpskoj kuhinji, nego sa namerom da Srbiju i Vučića prevede na drugu stranu. Ponudio mu je da postane strateški partner jačoj svetskoj sili, što je ponuda koja se teško odbija i o kojoj naš psiho-račundžija mora da razmisli. Hila ne interesuje da li će Vučić da uvede sankcije Rusiji, to više muči Evropsku uniju, niti ga interesuju vladavina prava, slobodni mediji, demokratija, institucije, korupcija, kriminal i mnoga zlodela koja je Vučić počinio prema nama, građanima Srbije.

Američka strana je uvidela da je u korenu problema Kosovo, koje treba izbaciti iz ruku Rusije, pa je odlučeno da se saslušaju obe strane i njihove primedbe na prethodne planove. Cilj je ukidanje tzv. crvenih linija s obe strane i zato je skrojen francusko-nemački Predlog kao evropski predlog koji SAD pozadinski podržavaju. Tako se otvorio prostor za obe strane. Albanska treba da razmisli da li može da se odrekne podrške SAD-a, a Vučić treba da promisli da li mu se isplati da se odrekne ekonomskih interesa, pa da ne može da isplati penzije i plate. Pritom, jasno je da od Rusije nema vajde, da Putinu ne ide baš najbolje i da može završiti i kao ratni gubitnik. S druge strane mu se nude investicije, uz blage ucene da one mogu i da presuše. Vučić vrlo precizno meri kada je on u pitanju. Tu nije bahat i izdašan kao u zamlaćivanju građana Putinom, litijama i ostalim drangulijama. Tu nema razbacivanja velikim izjavama o tome kako smo najjači i kako smo već nabavili gas i naftu za sledeću zimu.

Pitanje je sada na koju će stranu Vučić. Da li će prihvatiti Predlog kao privremeni dogovor, bez konačnog rešenja koje je odloženo za 2030. Da li će se opredeliti, makar i nevoljno za zapad ili će ostati da sedi na dve stolice. Ako treba predviđati, meni se čini da će i ovoga puta izabrati svoj opstanak i prihvatiti francusko-nemački Predlog, uz dopunu poneke zapete i tačke.