Balkanci neće slediti primer Belorusa?

Naši sagovornici ističu da su razlozi za političke sukobe u ovom regionu umnogome drugačiji u odnosu na napetu situaciju u Minsku, gde je decenijama na vlasti Aleksandar Lukašenko, a čiju je ubedljivu izbornu pobedu osporila beloruska opozicija, nakon čega su građani izašli na najmasovnije proteste u toj državi od raspada Sovjetskog Saveza.

Podsetimo, prema zvaničnim rezultatima, Lukašenko je osvojio gotovo 80 odsto glasova, dok je za njegovu rivalku Svetlanu Tihanovsku glasalo oko deset odsto birača, ali saradnici Tihanovske, koja je u međuvremenu napustila zemlju, tvrde da je prema rezultatima alternativnog glasanja ona dobila više od 80 odsto glasova. Prema tvrdnjama mnogih zapadnih medija i agencija, izborni dan u Belorusiji obeležile su smetnje u internet vezama, što se smatra „nameštaljkom“ Lukašenkovog režima, radi lakše „krađe izbora“.

– Ne, ja ne verujem da ono što se dešava u Belorusiji može da ima ili će imati bilo kakvog uticaja na Zapadni Balkan. Susedna Ukrajina je primer kako veliki „potresi“ u prošlosti, uključujući Majdan revoluciju, te Narandžasta revolucija iz 2004. godine, nisu imali nikakvog uticaja na Balkan. Mislim da su pitanja koja su na stolu i koreni političkog konflikta potpuno drugačiji na Balkanu. Stoga, ne verujem da postoji mogućnost da se ljudi u ovom regionu ugledati na Belorusiju kao na primer koji će slediti, smatra Tim Džuda, dopisnik i kolumnista londonskog Ekonomista.

Prema mišljenju Erkija Bahovskog, bivšeg zvaničnika Evropske komisije iz Estonije, najveća razlika između Srbije i Crne Gore, s jedne strane, i Ukrajine, s druge, ogleda se u tome što se u prve dve države režim menjao, „dok je u Belorusiji Lukašenko na vlasti već 26 godina“.

– Protesti u Belorusiji imali bi mali uticaj na Crnu Goru i Srbiju jedino u slučaju da izborni rezultati budu veoma „tesni“ i da „gubitnička strana“ ne bude zadovoljna rezultatom. Što se tiče Belorusije, aktuelne demonstracije nemaju nikakvo „antirusko osećanje“, već „antilukašenkovsko“, pa je moguće da je Moskva odobrila da se u Belorusiji odigra „obojena revolucija“, baš kao što je učinila u Jermeniji. Istovremeno, Belorusija je strateški daleko važnija Moskvi, tako da smena Lukašenka mora biti sto odsto kontrolisana od strane Moskve. Crna Gora i Srbija nemaju ni približan strateški značaj za Moskvu, pa ne verujem da će Moskva želeti da tako snažno utiče na ishode narednih izbora, konstatuje Bahovski.

Između čekića i nakovnja

Pojedine zapadne diplomate tvrde da se Lukašenko, često nazivan „poslednjim evropskim diktatorom“, trenutno nalazi između „čekića i nakovnja“. Kako nezvanično objašnjavaju, beloruski lider nije uspeo da se u proteklih godina dana približi Zapadu, uključujući Sjedinjene Države, sa kojima je obnovio diplomatske veze, a udaljio se od Kremlja, umnogome zbog odbijanja da se ostvari plan o državnom savezu Rusija-Belorusija.