Balkanska ponuda Tačija i Vučića

I to ne zato što je Palmer nedavno na predavanju publici u Beogradu rekao da taj plan nije video, a valjda bi trebalo, već zato što to i nije klasičan plan nego ponuda. I to zajednička, sa Hašimom Tačijem, usmena ponuda dila, po kojoj će njih dvojica nastaviti da budu miljenici Berlinskog procesa i oslabljene i odlazeće nemačke kancelarke Angele Merkel. Najava nemačke kancelarke da se povlači sa čela stranke 2021. kada završi mandat, ako ne bude ipak prinuđena da odstupi ranije, idu u prilog balkanskoj ponudi Vučića i Tačija.

Jer, Merkelovoj bi, ma koliko zabavljena drugim problemima, ipak trebalo da kruniše svoj veliki odlazak “konačnim” sporazumom Beograda i Prištine. To što do tog potpisivanja nije došlo u novembru, i uvezalo se sa simbolikom potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu, njoj samo može da odgovara.

Predstojeće veliko obeležavanje u Parizu, koje svi već nazivaju novim Versajem, dobro je samo kao proba međunarodne konferencije za Kosovo. Ne, dakle kao završni događaj između Beograda i Prištine. Jer, taj događaj treba da predstavlja i jaku ulogu Nemačke u Evropi, koja nadgleda procese pomirenja i prisajedinjenja balkanskih državica Evropskoj uniji.

Odlaganja do februara, kada evroparlamentarac Eduard Kukan, ovih dana u Beogradu, kaže da će sporazum Beograda i Prištine biti potpisan, važni su i zbog Makedonije. To je dovoljni vremenski okvir da se slegnu napetosti i nemiri zbog Prespanskog sporazuma i promene imena Makedonije. I što je još važnije, da se na makedonskom primeru, testiraju reagovanja i građana, i drugih zainteresovanih faktora.

“Za SAD je od velike važnosti da se okonča projekat Kosova, da se ukloni zavisnost Srbije od Rusije koja čitav region drži kao taoca. Treba da shvatite da je u igri eksplicitno priznanje Srbije, što će odblokirati Kosovo, članstvo Kosova u EU i doneti nova priznanja. Ostavite SAD da reši to sa Rusijom. Ali morate biti svesni da ćete nešto morati da date (prim. red za priznanje), a ne da se ponašate kao Milošević 1999. ili kao Koštunica 2008. koji je odbio nešto kako bi kasnije izgubio nešto još važnije. Na vama je da odlučite šta ste spremni da date, to ne mora nužno biti teritorija”, ovako je navodno, prema rečima jednog kosovskog aktiviste civilnog društva, izgledao kratki govor koji je Metju Palmer nedavno održao predstavnicima NVO u Prištini.

Liči na prijateljsko ubeđivanje da će morati biti prihvaćena autnomija za kosovski Sever, koja će praktično ići do razgraničenja na Ibru, iako možda to neće biti formalno granica u prvo vreme. Kao što će u prvo vreme Priština verovatno dobiti samo posmatrački status u Ujedinjenim nacijama.

Kakav god da bude sporazum, izazvaće političku napetost, ali tu su, kako je to Johanes Han rekao za Makedoniju “balkanska pravila”. To su metode ubeđivanja opozicije koje je makedonski premijer Zoran Zaev, primenio u Skoplju. Za Vučića se dosad u diplomatskim krugovima na Zapadu, verovalo da on jedini može da sprovede tako nešto kao što je priznanje Kosova od strane Srbije. Ali, tako se i ranije, u vreme pre vlasti njegovog SNS-a, koga se sad jedva i sećamo, verovalo da jedino Demokratska stranka može da “uvede” Srbiju u EU. A onda se to verovanje pokazalo prevaziđenim.

U Vučićevim balkanskim pravilima, oblik autonomije za Srbe do nivoa podele, biće prikazan kao njegovo ogromno državno i istorijsko dostignuće. Međutim, još od sredine 90-ih, podela Kosova, smatra se đavolskim skrivenim ciljem srpske politike, prisutnim jako i u vreme vlasti koalicije DOS i Demokratske stranke.

Iz strategije Zorana Đinđića za Kosovo

Ako KiM ide u pravcu nezavisnosti, i ako mi to ne možemo da sprečimo, treba da tražimo a) teritorijalnu podelu, b) efikasne međunarodne garancije za Srbe koji ostaju u albanskom delu, c) posebni status verskih objekata. U međuvremenu treba intenzivno raditi na konceptu lokalne samouprave na KiM. Pošto je taj koncept prihvaćen od strane međunarodnih organizacija, treba ga iskoristiti za stvaranje mreže srpskih lokalnih struktura (lokalnih veća, saveza mesnih zajednica, i sela itd.)… Treba pridobiti neke članice Saveta bezbednosti, i što više zapadnih vlada….

Plan Borisa Tadića iz 2005. o dva entiteta

Položaj srpske zajednice na Kosovu i Metohiji bilo bi najbolje urediti formiranjem srpskog entiteta koji bi obuhvatao sadašnje i novoformirane opštine multietničkog sastava, ali sa jasnom srpskom većinom. Ovakve nove opštine, koje su bitan preduslov za povratak većeg broja interno raseljenih lica u pokrajinu, treba formirati u severnoj Mitrovici, zatim u centralnom Kosovu, u Kosovskom Pomoravlju i u Metohiji. Većinske srpske opštine ne bi činile kompaktnu teritoriju, ali svojom funkcionalnom povezanošću predstavljale bi institucionalni okvir za život srpske zajednice u Pokrajini.

Treba omogućiti međuopštinsko povezivanje u izvršenju određenih nadležnosti od zajedničkog interesa, to jest horizontalne veze među opštinama, kao i stvaranje odgovarajućih tela, kroz koja bi se te veze ostvarivale. U već pomenutim i nekim drugim oblastima opštinama u sastavu srpskog entiteta bile bi zajamčene i direktne institucionalne veze sa Beogradom.

Srbi bi imali pravo na lokalnu policiju i pravosuđe, kao i na lokalnu samoupravu u oblasti zdravstva i određene nadležnosti u oblasti socijalne zaštite i penzionog osiguranja, sa pravom na kadrovsku i materijalnu pomoć Beograda u ovim oblastima – svojinska pitanja i privatizacija, prostorno planiranje i finansijska autonomija opština.

Kada su u pitanju odluke parlamenta koje se tiču vitalnih interesa srpske zajednice, uključujući i donošenje pokrajinskih zakona, treba predvideti da se odluka ne može valjano doneti ako za nju ne glasa i većina poslanika srpske nacionalnosti. Deo srpskog entiteta bila bi i najvažnija središta pravoslavne vere na Kosovu i Metohiji, ukoliko se ne nalaze na teritoriji većinskih srpskih opština.

Spekulacije o 80 odsto teritorije za Albance, 20 za Srbe

U vreme Tadićevog plana o dva entireta, na političkoj sceni postojale su spekulacije da su SAD i Rusija dogovorili podelu Kosova po kojoj Albanci dobijaju 80 odsto teritorije, a Srbi 20 odsto.

Takođe, Nebojša Čović, tada jedan od lidera DOS i u međuvremenu nestale SDP, je kao potpredsednik Vlade Srbije 18. maja 2001. predložio da na Kosovu budu stvorena dva entiteta – srpski i albanski, pri čemu bi ovaj drugi bio pod zaštitom međunarodnih snaga, a srpski pod zaštitom jugoslovenske vojske i policije. Čović je isticao da je ovaj plan odbio lider DSS Vojislav Koštunica i da to odbijanje vodi potpunom gubitku Kosova.

Otežavajuće i olakšavajuće okolnosti

Kada je reč o kosovskom problemu, otežavajuće okolnosti su istovremeno i olakšavajuće. Jer, Srbija je praktično već priznala Kosovo samim tim što na mnogim međunarodnim skupovima, najviši državni zvaničnici sede pored kolega iz Prištine, bez posebne oznake “zvezdice”, koja znači da kosovski političari tu nisu punopravni učesnici.

Ovih dana je portal KoSSev objavio spisak pozvanih kod turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana na prijem povodom otvaranja aerodroma u Istanbulu i tu su imena Vučića i Tačija – predsednik Srbije i predsednik Kosova, bez ikakvih specijalnih oznaka. U poslednje vreme problem oko “zvezdice” u više navrata pravili su predstavnici Španije, koji imaju svoje muke sa Katalonijom, a delegacija Srbije morala je da se povede za njim.

Bledski strateški forum, koji je održan septembra 2011, bio je prvi sastanak na kojem su se kosovski i srpski zvaničnici našli na istom međunarodnom skupu. Učesnici konferencije bili su tadašnji srpski i kosovski ministar spoljnih poslova, Vuk Jeremić i Enver Hodžaj, ali do susreta predstavnika dveju delegacija nije došlo jer su predstavnici Prištine učestvovali na skupu prvog dana, a Jeremić sutradan.

Od 2013. i Briselskog sporazuma, međutim, na mnogim forumima i događajima, srpski i kosovski zvaničnici ne da su učestvovali, nego su zajedno i nastupali i držali govore. Nedavni takav forum u austrijskom gradu Alpbahu bio je direktna promocija “novog” Vučićevog i Tačijevog dila za Kosovo, budući da je predsednik Srbije održao odličan i vrlo zapažen govor, dok je na pozornici sedeo i Tači.

Govor su prenosile najgledanije televizije u Srbiji, što znači da više nikom nije ništa čudno da sprski i kosovski zvaničnici nastupaju na međunarodnom planu zajedno. Dalje, u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, kada se predstavljaju izveštaji misije Unmik o Kosovu – ambasadorka Kosova Vljora Čitaku sedi i polemiše sa šefom diplomatije Ivicom Dačićem. To što ovih sednica više nema po uobičajenom redosledu, na zahtev Velike Britanije, više doprinosi slici po kojoj Vljore Čitaku i Prištine više nema tamo, nego što daje efekat da je ta misija nevažna, pošto Kosovo prestaje da bude međunarodni protektorat i postaje samostalna država.

Ukoliko se sve to ima u vidu, kao i sposobnost Vučića da pokrije najširi politički spektar – njegovu vlast podržava i Veselin Šljivančanin na tribini SNS u nekom vojvođanskom selu, i Biljana Srbljanović kroz učešće u Savetu za kreativne industrije premijerke Ane Brnabić, sam čin potpisivanja ne bi trebalo da izazove nikakvu veću reakciju javnosti u Srbiji.

Međutim, to što se posle tog sporazuma i potpisivanja bude događalo na severu Kosova i među tamošnjim srpskim stanovništvom, može da otvori trajni i neizvesni politički sukob unutar Srbije. Vučić zato neće ići ispod linije Zajednice srpskih opština, sa razgraničenjem ili bez, budući da su garancije za ZSO i Srbe, praktično garancije za njegov opstanak na vlasti.

Ukoliko na severu Kosova dođe do nepredvidljivih i teških situacija, poput ubistva Olivera Ivanovića januara ove godine, Vučiću nikakva jaka kontrola javnog mnjenja i lojalnost partije, neće pomoći da održi sliku istorijski uspešnog vođe. Budući da je rejting Vučiećve partije sazdan isključivo na njegovom ličnom rejtingu, i to na način stalnih veštačkih kriza i vanrednih situacija, dakle ne na ličnoj popularnosti koja proističe iz stanja društva i karakternih osobina, svaki ozbiljan potres u toj slici “istorijskog vođe”, može da sruši celu konstrukciju.