Ban Ki Mun će delovati u skladu sa Rezolucijom 1244

Da je suditi samo na osnovu sistematske opstrukcije dogovaranja i izneveravanja dogovorenog od strane kosovskih vlasti, pregovori bi već odavno bili obesmišljeni. Međutim, ne zavisi sve samo od Prištine, a s obzirom na ukupne okolnosti, produktivne alternative mučnim pregovorima nema – kaže ambasador Srbije pri Unesku Darko Tanasković, koji u razgovoru za Danas govori o pravnim i političkim konotacijama kandidature samoproglašene kosovske države za članstvo u Unesku.

Priština očekuje prijem u Unesku, pozivajući se na broj država članica koje su priznale samoproglašenu kosovsku nezavisnost, činjenicu da je već ušla u mnoge finansijske, sportske i kulturne međunarodne organizacije, kao i na pravno neobavezujuće mišljenje Međunarodnog suda pravde o deklaraciji o nezavisnosti. Da li su to dovoljni argumenti nasuprot važeće Rezolucije 1244 SB UN?

– Rezolucijom 1244 SB UN u međunarodnopravnom smislu uspostavljen je status pokrajine Kosovo, koji bi morao da bude obavezujući za sve države koje prihvataju temeljne dokumente OUN. Srbija se tog okvira u potpunosti pridržava. Nasuprot pravnoj realnosti koju predstavlja Rezolucija 1244, postoji, nažalost, paralelna, ali ne i manje stvarna politička realnost, materijalizovana u činjenici da je 111 subjekata međunarodnog prava priznalo Kosovo kao samostalnu državu. Naš veliki pravnik Milan Bartoš je imao običaj da svojim studentima kaže da, objektivno i empirijski, „priznavanje jedne države nije pravni čin s političkim posledicama, nego politički čin s pravnim posledicama“. I mi se u vezi s Kosovom, a konkretno i zahtevom za prijem u Unesko, suočavamo s pokušajem da se situacija stvorena političkim kršenjem Rezolucije 1244, a to znači i međunarodnog prava, kapitalizuje i na nivou sistema UN, za koji bi Rezolucija SB morala biti neprikosnovena. Ipak, ne znači da tako baš uvek i u svemu mora biti. Evo, generalni sekretar UN Ban Ki Mun je poručio da će delovati u skladu sa Rezolucijom 1244.

Kakva je uloga Unmika u podnošenju kosovske kandidature u Unesku?

– Uloga Unmika u podnošenju kosovske kandidature ne postoji. Ona mu je bila namenjena od strane podnosilaca zahteva, jer Sekretarijat Uneska, pridržavajući se Rezolucije 1244, nije bio spreman da stupi u neposrednu službenu komunikaciju s entitetom koji nema međunarodnopravni subjektivitet, odnosno sa stanovišta UN nije država. S obzirom na to da Unmik na međunarodnom planu privremene institucije u Prištini može predstavljati samo ograničeno, ukoliko i onoliko koliko je to u funkciji izvršavanja njegovog osnovnog mandata, jasno je da bi preuzimanje uloge poštonoše između ministra inostranih poslova Kosova i generalnog direktora Uneska drastično izlazilo iz okvira nadležnosti Unmika. Kako do takvog prekoračenja u ovom slučaju zasad nije došlo, nema svrhe spekulisati o tome šta bi se dogodilo da jeste.

Izjavili ste da eventualno članstvo Kosova u Unesku ne bi ništa automatski promenilo u statusu srpske kulturne baštine, jer je u vlasništvu SPC, ali da bi Srbija morala da obezbedi preciznu formulaciju da je reč o srpskoj pravoslavnoj kulturnoj baštini. Šta to konkretno znači?

–  U vezi s ovim aspektom stvari ponešto bi trebalo razjasniti. Nema nikakve sumnje u to da bi eventualni ulazak Kosova u Unesko našu kulturnu baštinu doveo u izmenjenu i nepovoljniju poziciju, jer bi se, u skladu sa sistematizacijom koja se primenjuje u Unesku, smatralo da su srednjovekovni srpski spomenici na teritoriji države Kosovo, a ne Srbije, kako je još uvek slučaj. U tom smislu oni bi teritorijalno pripadali Kosovu. Konvencija o zaštiti kulturnih dobara Uneska nigde, međutim, ne govori o pripadanju u smisli vlasničkog posedovanja. Ona pominje samo dobra koja se nalaze na teritoriji država članica, uz napomenu da njene odredbe ne mogu dovesti u pitanje stanje realnog prava, a to znači i imovinskopravni status utvrđen domaćim pravnim propisima. Prava opasnost ne preti prema tome od Uneska i od Konvencije, već od odavno evidentne namere Prištine da donese zakon o zaštiti kulturne baštine, u kome bi stajalo da je svekoliko spomeničko nasleđe na Kosovu vlasništvo države Kosovo, kako je to u nekoliko navrata izjavio i kosovski premijer Isa Mustafa. Ovaj zakon, upravo zbog takvih neprihvatljivih i pravno neutemeljenih odredbi, dosad nije mogao biti usvojen u Skupštini Kosova, jer nije zadovoljavao osnovne evropske standarde. Ne treba imati iluzija da će njegovi sastavljači dobrovoljno odstupiti od namere otimanja, pravnog i kulturnog, srpske baštine ne Kosovu i u toj oblasti predstoji istinska borba prvenstveno pravnim, ali i diplomatsko-političkim sredstvima. I podnosioci zahteva za prijem Kosova u Unesko svesni su da im je rušilački, maćehinski, ignorantski i otimački odnos prema srpskoj kulturnoj baštini na KiM slaba tačka dokazivanja da zaslužuju prijem u ovu organizaciju posvećenu visokim civilizacijskim ciljevima, pa se u poslednje vreme taktički lukavo, ali i prozirno, utrkuju u izjavama kojima nastoje da uvere svet u svoje časne namere i uvažavanje srpskog karaktera kulturne baštine pod zaštitom Uneska, uključujući i to da je ono u vlasništvu SPC. Ne možemo im verovati. U toku je, inače, kampanja širokog deljenja vešto sačinjene publikacije takozvanog Ministarstva za inostrane poslova Kosova na engleskom jeziku, pod naslovom „Kosovo u Unesku“, gde se naše spomeničko nasleđe „politički korektno“ tretira kao srpsko i izričito vezuje za SPC.

Koliko u diplomatskoj borbi protiv kosovske kandidature mogu da pomognu činjenice da se srpska kulturna baština na KiM sa Uneskove liste dugo nalazila na Listi ugrožene baštine, da manastiri sa Uneskove liste imaju ozbiljne imovinske probleme na KiM, da je pod protektoratom UN uništeno više od 150 bogomolja, posebno u martovskom pogromu 2004, kao i broj kosovskih Albanaca koji danas učestvuju u oružanim operacijama Islamske države?

– Sve što ste naveli, a i mnogo drugih argumenata, snažno govore u prilog opravdanosti našeg suprotstavljanja prijemu Kosova u Unesko, čak i kad bi ono bilo država, što međunarodnopravno po kriterijumima UN nije. Da li će to što smo u pravu biti i dovoljno da ostvarimo pravo, da li će u ovom slučaju sila prava i istine biti jača od prava sile i neistine, veliko je i neizvesno pitanje. Na sopstvenoj koži smo se bolno osvedočili da o tome hoće li nadvladati pravo ili nepravo presudno odlučuje ono što je uobičajeno nazivati politikom. Naše je da učinimo sve što je moguće, pa i više od toga, a i političke konstelacije nisu nepromenljive, što se u svetu danas prilično jasno vidi.

Važna uloga SPC

Na koji način bi SPC mogla da pomogne srpskoj diplomatiji, mada i sama štampa monumentalne knjige o „hrišćanskom nasleđu na KiM“, izbegavajući bližu odrednicu – srpska pravoslavna baština?

– Stradalnička SPC mora imati važnu ulogu u sklopu opštenacionalnog i državnog napora suprotstavljanja svim planovima i akcijama čija je krajnja meta konačno odvajanje Kosova i Metohije od Srbije i rasrbljivanje kolevke naše duhovnosti i državnosti. Verujem da bi ona obraćanjem sestrinskim pravoslavnim crkvama, kao i međunarodnim faktorima, mogla dati vredan i jedinstven doprinos ojačavanju ukupne pozicije Srbije. Pomenimo samo da je grčki ministar inostranih poslova u Prištini nedavno najavio da će Grčka podržati prijem Kosova u Interpol i u Unesko. Šta li o tome misli Grčka pravoslavna crkva? Inače, držim da je naslovljavanje kapitalne knjige objavljene u Americi „Hrišćansko nasleđe na KiM“ mudra i dalekovidna odluka. Ako ono bude odbranjeno kao hrišćansko, preživeće i kao srpsko i pravoslavno.