Bekim Čolaku: Briselski sporazum uspeo da normalizuje državnost Kosova, spolja i iznutra

On je podsetio da je kod Briselskog sporazuma bilo jasno je da je EU bila zvanični posrednik, ali je napomenuo da je uloga SAD za postizanje tog sporazuma bila odlučujuća, posebno za kosovsku stranu, kojoj su uvek bile potrebne dodatne garancije SAD, znajući da je odnos Prištine sa EU još uvek u početnoj fazi.

„Dogovor je svakako postignut posle mnogo rada, veoma napornog, često ispunjenog velikim tenzijama. Naravno, i posrednik u ovim razgovorima je imao teške trenutke, suočavajući se sa jednom delegacijom, pa zatim sa drugom, ali su na kraju prevagnuli razum i kompromis. To je omogućilo postizanje dogovora, koji je po meni najvažniji i jedini istorijski dogovor koji je do sada postignut u okviru normalizacije odnosa Kosova i Srbije. Nije bilo nimalo lako, bilo je dosta tenzija. Strane su se nekoliko puta povlačile na odvojene sastanke sa posrednikom. Na kraju su se delegacije, u našem slučaju predvođene tadašnjim premijerom Tačijem, a za srpsku stranu bivšim premijerom Dačićem, složile da potpišu ovaj dokument. On je bio veoma važan, posebno za Kosovo, jer je po mom mišljenju, ako ništa drugo, uspeo da normalizuje državnost Kosova, spolja i iznutra“, naveo je Čolaku.

„Očigledno, kada su dogovori u pitanju, da se svaka tačka sporazuma problematizuje. Svaka strana u takvim procesima pokušava da maksimalno uveća poene koji joj idu u prilog. U ovom konkretnom slučaju, za nas su najproblematičnije bile tačke koje su se ticale zajednice opština sa srpskom većinom. Naše glavno zalaganje je bilo da i ako pristajemo da osnujemo jednu takvu zajednicu, ona mora da bude potpuno slična zajednici kosovskih opština, i po strukturi i po statutu. Dok su za srpsku stranu najteže tačke bile raspuštanje paralelnih i bezbednosnih struktura, koje su do tada funkcionisale na severu zemlje. To je imalo bezbednosne implikacije, ne samo u unutrašnjem aspektu Kosova, već i međudržavnom aspektu. Naravno, Srbiji nije bilo lako da preuzme obavezu i raspusti strukture koje je godinama finansirala. Dakle, ovo bi bili možda najteži trenuci za obe strane u kojima je kompromis bio neophodan”.

Govoreći o razlogu za neformiranje Zajednice srpskih opština on je ocenio da su to „nemar i nespremnost Srbije da ohrabri članove rukovodećeg tima, u kom su i predstavnici opština na severu zemlje, za izradu nacrta statuta Zajednice“.

„Zašto tako nešto nisu uradili, sigurno najbolje mogu da kažu nadležni u Srbiji ili predstavnici opština sa srpskom većinom na severu zemlje. Po mom uverenju, razlog što zajednica do sada nije formirana, kako je bilo predviđeno sporazumom iz 2013. godine, je što ne obuhvata bilo šta od onoga što Srbija želi da izgradi na Kosovu. Po našem uverenju i po onome što smo potpisali 2013. godine, zajednica ne bi bila išta drugačije od onoga što trenutno imamo na Kosovu, što je slično nevladinoj organizaciji. Cilj Srbije i tada i danas je ostao isti. Oni žele zajednicu koja će imati izvršna ovlašćenja i praktično bi predstavljala treći nivo vlasti. Mi smo tada vodili računa o tim stvarima, ali i sadašnja vlast treba da vodi računa da tako nešto bude potpuno neprihvatljivo. Dakle, tada smo zahtevali da imamo garancije, ne samo od EU, već́ i SAD, ali i Ustavnog suda Kosova. Čak i načelni dogovor o zajednici iz 2015. godine, odnosno jedna od njegovih glavnih tačaka, pored principa, predviđa da svaki put kada se ovaj statut izradi, mora da prođe kroz Ustavni sud, kako bi se osiguralo da sve bude u skladu sa našim ustavom“, kazao je sagovornik N1.

Smatra da odbijanje Prištine da formira ZSO služi za unutrašnje političke svrhe na Kosovu.

„Zajednica opština sa srpskom većinom, kako je predviđena i potpisana u tom sporazumu, ne predstavlja nikakvu opasnost za Kosovo. Ne predstavlja čak ni treći nivo vlasti i ne bi mogla da nosi ikakvu izvršnu nadležnost. Primedbe koje danas mogu da upute lideri procesa i aktuelne vlasti ne stoje. Stvorene su za unutrašnje upotrebu, u pokušaju da se opravdaju za velike greške koje su napravili prihvatanjem poslednjeg dogovora u Ohridu. Ovo je pokušaj da se opravdaju u veoma važnom procesu”, predočava Čolaku.

Uveren je da sporazum iz 2013. godine postignut u Briselu ostaje najvažniji sporazum u procesu normalizacije odnosa između Kosova i Srbije, kao i najbolja osnova za postizanje konačnog sporazuma između dve države, koji mora rezultirati međusobnim priznanjem.

„Samo uzajamno priznanje će označiti punu normalizaciju u ovom dugom procesu. Za Kosovo je postizanje ovog sporazuma bilo od vitalnog značaja, jer smo kroz ovaj sporazum uspeli da ukinemo paralelne strukture koje su delovale na severu Kosova. Uspeli smo da integrišemo srpsku zajednicu u kosovsku policiju, uspeli smo da integrišemo pravosudni sistem u kosovski sistem. Mislim da ovo nije malo, već veliko dostignuće za Kosovo, jer smo potpuno normalizovali situaciju na Severu zemlje, a takođe smo postigli normalno funkcionisanje graničnih prelaza na Severu zemlje. Takođe je i u međunarodnom aspektu to doprinelo da Kosovo dobije nova priznanja, od zemalja koje nisu priznale Kosovo do tog perioda, da postanemo članovi raznih međunarodnih organizacija. Dakle, bilo je mnogo uspeha koji su rezultat ovog sporazuma. S druge strane, sada imamo situaciju koja je žalosna, jer je posao koji je urađen sa tako velikim naporom doživeo nezamisliv regres, što je odgovornost sadašnje vlade, a možda i postupcima Vlade Srbije, jer ih ni pod kojim uslovima ne pravdam“, dodao je bivši kosovski ministar za evropske integracije.

Osim sporazuma o uspostavljanju zajednice opština sa srpskom većinom, ocenjuje da nema većeg kašnjenja kosovskih institucija u primeni drugih sporazuma.

„To se ne može reći za Srbiju. Pokušao sam da razjasnim razlog što nemamo zajednicu – ne može se krivica svaliti samo na kosovsku stranu, jer to ne može jednostrano da bude sprovedeno, moraju postojati indirektni postupci Srbije, preko lidera ili predstavnika srpske zajednice na Severu. Dakle, bilo je oklevanja obe strane, da budem politički korektan, obe strane su oklevale u pristupu ovom pitanju. Međusobne optužbe dveju strana su taktika za unutrašnje delovanje na javno mnjenje“, kaže Čolaku.

Razočarenje je dešavanjima u poslednjih pet godina zbog stagnacije u normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.

„U poslednje dve godine imamo tendenciju da održimo ovaj dijalog, koji je iscrpeo ne samo učesnike, već i posrednike, koji su umorni od dve tvrdoglave strane, koje nemaju volju za postizanje konačnog dogovora. Dakle, u nedostatku političke volje za postizanje konačnog dogovora, videli smo jasne trendove da se recikliraju sporazumi postignuti prethodnih godina, kao što je onaj o energetici ili sporazum o nestalim licima, ili o registarskim tablicama, to je reciklaža procesa. Mislim da je to potpuno pogrešan pristup, jer će nas samo dovesti u novi status kvo i neće rešiti problem između Kosova i Srbije, jednom zauvek“, kaže Čolaku.

Misli da je šteta što nema političke volje za postizanje konačnog dogovora, kao i da je nedostatak političke volje oslabio ambiciju posrednika da ciljaju konačni dogovor.

„Stoga su svi međunarodni akteri rekli da je bolje da se postigne dogovor poput onog u Ohridu, nego da ga uopšte nema. Ne slažem se i verujem da je Kosovu i Srbiji bio potreban konačan sporazum, a ne proces koji nema kraja. Sve što je postignuto poslednjim sporazumom, koji ne potpisuje nijedna strana, jeste priprema platforme za nastavak procesa na neodređeno vreme. Mislim da ni političari u Srbiji, a ni oni na Kosovu, ne smeju sebi da dozvole da ostanu taoci procesa kome se ne nazire kraj“, zaključio je Čolaku.