Beli listići – najuspešnija opoziciona kolona

Beli listići su od svog nastanka 2012. i običnog praznog, belog glasa (blank vote), do 2020. kada su se radikalizovali u bojkotaše izbora, prešli nevidljiv razvojni put. Zadržali su međutim, uvek tri jasne karakteristike. Prva je da je najvažniji politički cilj da se sačuva lična moralna čistota. Stoga su Beli listići 2020. lako prigrlili poruke lidera tadašnje koalicije Savez za Srbiju, da je smisao bojkota i da se izbegne teško poniženje u izbornoj noći kakvo je čestitanje pobede Aleksandru Vučiću i SNS-u.

Druga karakteristika je da se stalno čeka dolazak „prave opozicije“, odnosno istinski čiste građansko-liberalne koalicije koji će predvoditi nesporna ličnost od integriteta spremna da se založi za najviše civilizacijske vrednosti. I zbog koga će Beli listići prestati da budu čedno beli i zaokružiti tog izabranika.

Treća karakteristika je da se brzinom munje Beli listići razočaravaju u pomenuto grupisanje i pomenutu ličnost i onda kada na kratko poveruju da su se pojavili takva organizacija i takva osoba.

Ipak, uprkos tim karakteristikama Beli listići se lako spajaju i šire prikrivena tehnička savezništva upravo sa onima koji su „na drugoj strani“. Sa onima koji nisu izvorno ili uopšte građanski liberali, ali se usuđuju da protestno glasaju, uništavajući i skrnaveći svoj glasački listić.

Na primer, na parlamentarnim izborima 2020. takvi su jedini „prešli“ sniženi cenzus od tri odsto. Nevažećih listića je bilo 3,76 odsto ili oko 118.000 hiljada. To je bilo daleko više od prve neSNS liste ispod cenzusnog praga: POKS-a Žike Gojkovića sa 2,6 odsto ili oko 88.000 hiljada.

U građansko-liberalnoj koaliciji Ujedinjena demokratska Srbija tvrdili su da ih je ispod cenzusa, kao i druge, potopio bojkot, mada su zapravo potopili sami sebe. Osvojili su tek 30.000 glasova i nešto manje od jednog procenta, uprkos pristupu medijima i ulaganju u kampanju, baš zato što su nastupali protiv svojih birača, svog glasačkog tela oličenog u Belim listićima.

Naravno, nisu Beli listići, kao tvrdo jezgro bojkota koje i nije dopuštalo nikakav drugačiji nastup sem neizlaska na izbore, bili bezopasni po Vučića. Kol centri Srpske napredne stranke su u nedelju 21. juna 2020. na izborni dan, bili u velikom naponu, posebno u Beogradu, da izguraju što veću izlaznost. Kol centri su vodili taj tihi rat sa Belim listićima, i na mišiće su uspeli da naprave rezultat, ali su Beli listići zauzvrat malo proširili uticaj i na biračko telo SNS.

Vučić je tog dana, verovatno izveo svakog svog birača koga može da izvede na glasanje za Narodnu i lokalne skupštine, i taj frontalni sukob sa Belim listićima, sigurno ne želi da ponovi. Spajanjem predstojećih izbora, beogradskih, predsedničkih i vanrednih parlamentarnih, oštrica Belih listića preusmeriće se sa Vučića, ka unutra, ka njihovoj opozicionoj bazi.

Jer, Beli listići će se, usled sudbinske prirode tog spajanja naći u velikoj moralnoj dilemi šta da rade u tako presudnom trenutku. Da li da izdrže u svom radikalnom bojkotu ili da se priklone nekoj manje jakoj i za njih, svakako manje bitnoj koloni. Priklanjanje će ići teže i samim tim što iza sebe već imaju skorašnje gorko iskustvo. Jer, Beli listići su praktično već jednom imali svog neupitnog građanskog predsedničkog kandidata, svoju priču u kampanji van prljavog sveta političkih stranaka i svoju nadu u smenu vlasti ili barem u narastanje sopstvenog pokreta.

Naravno, bili su to Saša Janković sa predsedničkih izbora 2017. i Luka Maksimović, drugi i treći iza Vučića, koji su zajedno osvojili 940.00 glasova, a da ti glasovi nisu iznedrili ništa sem razočarenja i uverenja da Srbija nije ni vredna obične političke borbe, već samo neke naprečac revolucije ako se ukaže prilika.

Teško je reći u kom tačno trenutku su se Beli listići razočarali u Jankovića, ali čini se da je to bilo u izbornoj noći, kad su utvrdili da ih nema dovoljno da se proglasi pobeda. Vrlo brzo je počelo javno odricanje od Jankovića, baš u vreme kada se po beogradskoj političkoj čaršiji proneo glas da su u Berlinu i Briselu začudili „kakav vam je pa ovo lider opozicije“. Oni uporniji koji su duže ostali sa Jankovićem, tvrdili su da on samo malo treba da podesi nastup, da su mu saopštenja mnogo jaka, da će od njega biti ozbiljan lider… Ipak, nisu se odazivali Jankovićevim pozivima na demonstracije, niti bilo čemu drugom, jednostavno su se okrenuli od njega.

Nije uspeo da ih zadrži ni time što je podržao listu za Beograd Dragana Đilasa na izborima 2018. Beli listići pak, uspeli su preko Jankovićevog učešća na toj listi da izvrše „transfer“ u Savez za Srbiju, i preobraze se kasnije u bojkot izbora 2020.

Prema istraživanju Demostata 70 odsto onih koji su glasali za Jankovića 2017. sada bi glasali za predsedničkog kandidata bojkot opozicije. Koga bi međutim tačno smatrali vrednim glasa, ubrajajući tu i Mariniku Tepić?

Da bi nekog, pa i Tepićevu, smatrali vrednim svog glasa, Beli listići moraju biti stavljeni pred istorijski svršen čin. Njima mora izgledati da se sva opozicija, pa i desna, ujedinila, te stoga nemaju odgovornost, jer ni ne mogu moralno da pogreše. Mogu da kažu sebi i drugima da su uradili šta su morali, jer im je samo to i preostalo.

Taj scenario će Vučićeva vlast izbegavati po svaku cenu i staraće se da Beli listići imaju i ujedinjenu i kontra ujedinjenu građansku opoziciju, da imaju i odvojene ideološke kolone koje marširaju, leve, desne, zelene, kakve god… I da njihove moralne dileme besne što strasnije, pred što šarenijom i sumanutijom izbornom ponudom.

Ipak, pridobiti Bele listiće ili bolje rečeno primiriti ih, ostaje prvi uslov da neka stranka opozicije, recimo Đilasova, ojača do mere da zaista bude sposobna da smeni Vučića i preuzme vlast. To je moguće samo čuvanjem energije za kratku i na dah kampanju pred same izbore, sa kandidatima iznenađenja, koja ni Belim listićima ni Vučuću neće dati mnogo vremena da je sruše, svako iz svojih razloga.