Belorusija – osvežavanje revolucije

Lukašenko se tada u govoru pred poslanicima prošlog saziva srpskog parlamenta zapitao kako da uvede opoziciju u svoj parlament kad “nisu dobili” ni četiri odsto glasova. Nisam mogao za ruku da ih uvedem, požalio se predsednik Belorusije, a i priznao da jeste loš znak kada nema opozicije, dodavši međutim da se tu ne može ništa jer oni rade samo na izborni dan ili par nedelja pre toga.

Samo pola godine dana kasnije, međutim opozicija u Belorusiji je odradila “meku revoluciju”, nadogradivši svrgavanje nesmenjivih na izborima novim i svežim pristupom.

Prvo, opozicija je uspela da zavara Lukašenka i navede ga da je potceni, time što je u prvi plan isturila tri ženske figure. Kandidatkinja na predsedničkim izborima Svetlana Tihanovska i njene dve saveznice Varenika Cepkalova i Marija Kolesnikova su protivnice koje lako privlače javne simpatije kao ranjive žrtve režima. U prvom planu je pitanje “da li žena može biti predsednik Belorusije”, a ne da li je Lukašenko i dalje najjači i jedini garant da je Belorusija nezavisna i suverena zemlja.

Drugo, opozicija izuzetno vešto koristi Internet i društvene mreže u sakupljanju podrške. Tihanovska je kampanju vodila najviše snimcima na Jutjubu, a čak je i njen snimak objavljen na Fejsbuku, u kome poziva na smirivanje protesta, pošto je sedam sati zadržana u izbornoj komisiji, “radio” u korist opozicije, umesto da obeshrabri njene pristalice.

Treće, opozicija ima unapred dobro pripremljene odgovore na osetljive i najvažnije teme šta će raditi po dolasku na vlast, recimo da li će izvesti zaokret ka Zapadu ili nastaviti dosadašnju saradnju sa Rusijom. Ti odgovori su osmišljeni tako da ne odvrate ničiju naklonost i jednostavni su – državna politika će nastaviti u skladu sa voljom naroda. Opozicija, kaže se, nije protiv Rusije, i poštovaće sve dosadašnje sporazume.

Četvrto, opozicija ima spremne i druge odgovore koji se tiču obaranja izbora. Barata sopstvenim rezultatima preko internet platforme “glas”, kako bi potkrepila tvrdnje da je Tihanovska osvojila duplo više glasova nego što Lukašenko i izborna komisija priznaju.

Peto, opozicija ima nedvosmislenu podršku Evropske unije, odnosno Evropske komisije koja nije priznala rezultate izbora, najavivši nove ekonomske sankcije protiv vlasti u Minsku. U pridbijanju te podrške važnu ulogu odigralo je i organizvano i masovno slanje vesti i priča o policijskoj i torturi režima. Posle brojnih slika policijske intervencije i mučenja koje su pretrpeli demonstranti, preuzetih u svim glavnim svetskim medijima, nezamislivo je da izostane oštar odgovor EU i zbog samog evropskog javnog mnjenja.

Šesto, mada pojedini posmatrači tvrde da je došlo do zamora u opozicionom štabu, te da se zato izgubio ključni dan ili dva protesta, opozicija ima organizacionu snagu da održava svakodnevni protest u više gradova. Smatra se da na ulice Minska i drugih gradova nije izašao da demonstrira veliki procenat onih koji su glasali za opoziciju. To znači da protestni potencijal može da raste.

Sedmo, opozicija postupa u skladu sa dobro razrađenim planom, o čemu svedoči mnoštvo detalja, od simbola u kampanji, do boja na protestima, sve do objavljivanja spiska analitičara i komentatora koje strani mediji mogu da zovu da objasne i tumače situaciju. U skladu sa tim planom je to što uprkos prethodnih sukoba sa policijom kada je intervenisao i odred za posebne namene OMON, na dan kada je Lukašenko organizvao svoj miting, a potom i opozicija svoj skup, nije došlo do većih nemira. Posmatrači procenjuju da opozicija odmerava svoje akcije u skladu sa ponašanjem policije – da li policija pasivno stoji radi odvraćanja od navale demonstranata na “objekat” ili pak ide u “čišćenje” i razbijanje skupa.

Osmo, u najvećem broju opoziciona okupljanja, prema snimcima, nemaju veliku masovnost, ali je bitna poruka i gledanost i prenošenost na Internetu i u medijima glavnog toka. Važni su simbolički gestovi, uključujući opet brojne detalje kao što je bela boja, ukazuje se da je Tihanovska recimo, gotovo u svim nastupima obučena u belo. Korona epidemija koja hara svetom, samo je jedna od tema, što je zanimljivo, ali ne i najznačajnija, uprkos tome što je Belorusija jedna od retkih zemalja koja nije uvodila opšti karantin.

Deveto, kao i u slučaju Ukrajine i Majdana 2014.  i u Belorusiji je izbornoj i političkoj krizi prethodio dugotrajni i nerešeni spor sa Moskvom, o ceni gasa i njegovog prenosa preko Belorusije do Evrope.

Uoči izbora objavljeno je da je predsednik Gasproma Aleksej Miler izjavio da kompanija neće pregovarati oko prodaje gasa Belorusiji za 2021. sve dok Minsk ne vrati dug koji navodno iznosi 165 miliona i 570 hiljada dolara. Iz Minska su odgovorili da nisu ništa dužni Gaspromu i da je Lukašenko poručio Vladimiru  Putinu da 127 dolara za hiljadu kubika gasa više niko ne plaća u Evropi. Sergej Lavrov je izjavio da Moskva ne namerava da revidira ugovore o prodaji gasa Belorusiji i Jermeniji. Kada su potpisivani dogovori cena je za Belorusiju bila 127 dolara za hiljadu kubika, a za Jermeniju165 dolara. U međuvremenu se cena gasa spustila na 40 do 45 dolara za hiljadu kubika. To nije prvi poslovni spor te vrste, sporadično su se dešavali i prethodnih decenija.

Međutim, uoči predsedničkih izbora održanih 9. avgusta Lukašenko je uhapsio Viktora Babarika, u tom trenutku glavnog izbornog protivkandidata, i dugogodišnjeg direktora Belgasprom banke, ćerke firme Gasproma. Uhapšen je i njegov sin Edvard. Terete se za pranje novca i izlačenje 430 miliona dolara na račune u Letoniji.

Deseto, tvrdi se da su postojalo jasno da će se kriza dogoditi kada je Lukašenko rekao da su odnosi sa Rusijom od bratskih postali partnerski, i kada Putin na paradi u Moskvi u junu, njegovom sinu Nikolaju nije pružio ruku. Kriza je počela hapšenjem ruskih plaćenika iz grupe Vagner. Ukrajinski izvori tvrde da je grupa lažno unajmljena da obezbeđuje postrojenje Rosnjefta u Istanbulu, ali da je pravi cilj da budu uhapšeni, poslati u Ukrajinu i razmenjeni za zatvorenike koje drži Rusija. Mediji pišu da grupa Vagner ima bazu Moljkino u Krasnodaru, gde se i nalazi kapelica njenim poginulim pripadnicima u Siriji. Smatra se da je osnivač grupe Dmitrij Utkin, komandant Slovenskog korupsa, iz koga je nastala grupa Vagner, noseći ime po nemačkom kompozitoru, što je i Utkinov ratni nadimak.