Beograd koči procese na štetu Srba

Kada je moguć početak razgovora između Beograda i Prištine u vezi sa brojnim problemima, među kojima je i svakodnevni život srpske zajednice na Kosovu?

– To je moguće očekivati tek onda kada nosioci vlasti u Beogradu i Prištini preuzmu odgovornost u suštinskom smislu, pa ispred stranačke politike i pojedinačnog interesa stave sudbinu naroda i rešavanje njegovih životnih potreba. Pored toga oni moraju da budu hrabriji nego dosad, da odluče da javno kažu da problem postoji i kako se on zove. Naravno, biće neminovno i prisustvo međunarodne zajednice koja nam je i dalje potrebna da nas miri i pokazuje nam put, što je ozbiljna kritika za sve nas. U početku sam bio jako ohrabren istupima predsednika Borisa Tadića, ulivao je nadu i izgledalo je da ima viziju. Međutim, posle nekoliko meseci i on se utopio u žabokrečini, tako da smo i dalje taoci prošlosti i čekamo da se desi neko čudo. A čuda nema – imaš struju ili je nemaš, imaš kuću ili ne, imaš posao od kojeg živiš ili to nije slučaj.

Ima li preduslova za takav dijalog kada predsednik Srbije Tadić ovih dana poručuje da je spreman za razgovore o životnim pitanjima, koji „ne dovode u pitanje integritet i suverenitet Srbije“, a premijer Kosova Hašim Tači da je spreman, pod uslovom da to budu „razgovori između dve države“?

– Iskreno se nadam da spremnost postoji. Jasno je da je jedino rešenje za postojeće probleme – dogovor. A svaki dogovor jeste kompromis. Iskreno, mogu da kažem da na Kosovu, odnosno u njegovim institucijama, sada postoji pozitivnija atmosfera.

Ovih dana su čelnici nekih opština iz Kosovskog pomoravlja zatražili od Beograda da „spreči iseljavanje Srba“ koje je, kako kažu, u poslednjih godinu dana pojačano.

– Tačno je, ima iseljavanja, a najveći broj njih to čini zbog ekonomskih nevolja, ali ima i „profitabilnih motiva“. Upravo ljudi sa takvim motivima imaju prođu kod naših institucija u Srbiji, jer ih informišu i učestvuju u kreiranju politike. Posle toga, iz Beograda slede „kukanja“ i kritike, umesto da se iskoristi realna mogućnost koja nam se nudi, a to je decentralizacija. Ona je bila jedina tačka oko koje su se Beograd i Priština složili. Decentralizacija podrazumeva formiranje novih opština sa većinskim srpskim stanovništvom, u kojima će Srbi imati široku autonomiju, kao i vertikalnu i horizontalnu povezanost sa Srbijom u oblasti zdravstva, obrazovanja i lokalne samouprave. Srbija bi trebalo ozbiljno da „gura“ takav proces, a ne da ga koči. Decentralizacija je instrument za zaustavljanje iseljavanja Srba, prodaju njihove imovine i popravljanje bezbednosti, a otvara ekonomsku perspektivu. Razumem da Vladi Kosova to nije prioritet, ali ne shvatam zašto nemamo maksimalnu podršku Srbije. Verujem da državni funkcioneri nemaju pravu informaciju o tome, ili im to možda nije prioritet. Decentralizacija je najbitnije pitanje za opstanak Srba na Kosovu, ali izgleda da ona ne odgovara „patriotama“, koje su i povodom tog pitanja voljne samo da kritikuju, a ne da rade na rešenju.

Predsednik Tadić je sugerisao da je formiranje Bezbednosnih snaga Kosova (BSK) neodgovorno ponašanje. U njegovom pismu UN i NATO-u navodi se da je reč o „ilegalnoj paravojnoj formaciji i direktnoj opasnosti za Srbiju i mir i stabilnost „.

– BSK nije vojska, već formacija koja će se baviti nečim što je na nivou civilne zaštite. Bez obzira da li se to nekome sviđa ili ne, BSK je realnost. Formira se već dve godine i formira ga NATO. Srbija, pak, hoće partnerstvo sa Alijansom, ali je protiv BSK-a, što je čudno i u koliziji sa zdravim razumom.

Da li su takve snage u saglasnosti sa Rezolucijom 1244? Ili su „oživljeni“ deo Ahtisarijevog plana, koji je, naglašava Beograd, posle Ban Ki-Munovog predloga u „šest tačaka“ stavljen ad akta?

– Ako je realnost Rezolucija 1244, zašto se na Kosovo ne vrate srpska vojska i policija? Ako neko izgubi dokumenta, zašto mu ne dođe policajac iz Srbije umesto iz KPS? I da li je za Srbina iz Gračanice bolje da neko drugi na Kosovu ima, na primer, paravojne formacije, bez ikakve kontrole, ili da ima nešto što će da formira i kontroliše NATO? Ja ne kažem da je BSK „zlatno“ rešenje, ali šta je alternativa? Da uzmemo da se naoružamo? Činjenica je da imamo dva puta. Drumom i šumom. Šumom smo išli i videli smo gde smo završili.

Da li očekujete da će Srbi pristupiti BSK-u, gde bi trebalo da ih bude deset odsto?

-To će sigurno biti ostvareno, a ukoliko se Srbi ne budu prijavljivali, „proći“ će oni koji nisu kadri za tu službu ili ih je ekonomska nužda naterala na taj korak. U početku je postojalo slično protivljenje i formiranju KPS-a, pa je zbog nedostatka konkurencije u nju ušao neki svet iz kriminalnog miljea. Plašim se da tako ne bude i u BSK-u.

Dvoje potrebno i za svađu i za ljubav

Kako komentarišete poslednje Tačijeve izjave da se „Srbija na Kosovu vidi kao genocidna“, da je njena politika prema Kosovu „šovinistička“, i da je u Tadićevom kabinetu „duh Slobodana Miloševića“?

– Ne bih da dolazim u priliku da branim Tačija. Ali, za svađu i ljubav je potrebno dvoje. Ako vas neko uvek i teško kritikuje, onda mu vi tako i odgovarate. Mi bismo, izgleda, voleli da imamo novu klimu, a da koristimo stare metode. Uostalom, ako je neko i loš, ne morate vi to da budete. Meni je sve to motiv da dam stvarni doprinos da svim ljudima na Kosovu bude bolje. Za razliku od ovakvog pristupa, neki naši predstavnici koji nose epitet „patriota“ ne čine ništa da život postane bolji, na sva zvona kritikuju kosovske institucije, a pri tom su gotovo svi na blagajnama tih institucija.

Nečasne radnje severno od Ibra

– Nismo zadovoljni procesom povratka Srba na Kosovo jer se vratilo veoma malo ljudi. Ipak, za godinu dana, koliko smo na čelu Ministarstva za povratak, uradili smo više nego naši prethodnici za šest godina. Recimo, na području Lapljeg Sela i Gračanice završava se 96 stanova za srpske povratnike, kao i desetine kuća za povratak. U drugim mestima izgrađene su škola, ambulanta, obdanište… Prvi put je realno da bude zaposlen bar jedan član u porodici povratnika i da u budžetu Kosova imamo sredstva za zapošljavanje povratnika, ali i poziciju da u te svrhe koristimo fondove međunarodne zajednice. I ja sam bio iznenađen kada sam video koliko je novca izdvojila američka vlada za srpsku zajednicu na Kosovu. Novac je ranije uglavnom odlazio severno od Ibra, a nije završavao za tu namenu. Zbog takvih nečasnih radnji izgubili smo poverenje, tako da nam je bilo potrebno vreme da se naši prijatelji i donatori uvere da smo drugačiji. Naravno, za to je potrebno učešće ne samo međunarodne zajednice i Prištine već i Beograda, koji je u takvom procesu najbitniji faktor, navodi za Danas Slobodan Petrović.