Beširi: Sporazum Beograda i Prištine sada – kasnije bi Srbija mnogo više izgubila nego što sad može da dobije

On je u serijalu razgovora Kosinus o rešavanju problema Kosova ocenio da trajni sporazum pokušava da napravi početak trajnog mira između dva naroda i da reši sva aktuelna pitanja koji onemogućavaju da građani Srbije i privreda počnu da cvetaju.

Beširi je istakao da je za mir neophodna vizija i želja lidera u Beogradu i Prištini da reše višedecenijski problem, ali da za sada ne deluje da smo bliže sporazumu, „što znači da će za Srbiju i Kosovo neki budući dogovori biti znatno lošiji nego 2003. godine kada su se prvi put susreli“.

On je rekao da je gotovo izvesno da će kraj dijaloga Beograda i Prištine biti krunisan međunarodnom konferencijom, na kojoj će velike sile reći da podržavaju taj dogovor.

Istakao je da pre svega Brisel, ali i Vašington, očekuju da dijalog bude „domaća stvar“, da se Beograd i Priština izmeste iz svojih dnevnopolitičkih propagandi i prepucavanja i da se izdignu na viši nivo.

Dodao je da se od Beograda i Prištine očekuje da to bude rezultat razgovora „koji će rezultirati međunarodnom konferencijom, gde će se pregovori završiti najverovatnije članstvom Kosova u Ujedinjenim nacijama“.

Beširi je podsetio da su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijerka Ana Brnabić rekli da zamrznuti konflikt za Srbiju nije prihvatljiv i ocenio da zamrznuti konflikt gotovo sigurno nije prihvatljiv ni za Prištinu.

Ukazao je da zamrznuti konflikt odgovara samo strani koja možda želi da ostanu tenzije na Zapadnom Balkanu i naglasio da se za zamrznuti konflikti i status kvo zalaže „očigledno samo Rusija“.

Za Beširija ne postoji dilema Evropska unija (EU) ili Kosovo, „jer je strateški cilj Srbije da postane članica EU“.

On je podsetio je da je od demokratskih promena do danas u ekspozeima svih premijera pisalo da su reforme koje vode članstvu u EU strateški cilj Srbije.

Beširi je rekao da je Kosovo pitanje koje je „zadesilo ovu vlast, koja je možda devedestih godina i zahuktala stvari koje danas živimo“.

Predočio je da nas je sklanjanje pitanja Kosova u prošlosti dovelo u situaciju da u 2024. godini govorimo o izgubljenih 15 odsto teritorije, a da vrlo retko govorimo o izgubljenim životima, nestalima, proteranima i onima koji više nisu želeli da žive sa nama zbog načina na koji su bili tretirani.

„Naći način da putujete ka EU i reformišete društvo, a da ujedno gradite mir sa građanima Kosova je ozbiljna umetnost za koju će neko najverovatnije dobiti Nobelovu nagradu“, predvideo je Beširi.

Prema njegovom mišljenju, Kosovo je na putu da pre svega dobije status posmatrača u Ujedinjenim nacijama (UN), a onda i da postane punopravna članica UN.

Naglasio je da od toga nema ništa dok se ne reši rat u Ukrajini i da se „bez Rusije još ne smeši članstvo Kosova u UN i u drugim telima UN“.

Prema njegovom mišljenju, Zajednica srpskih opština (ZSO) može da pomogne Srbima, građanima Kosova, da se kulturno, obrazovno i politički izraze u javnom životu Kosova.

Dodao je da ZSO može da doprinese očuvanju jezika i kulture i boljoj interakaciji između opština u kojima Srbi čine većinu.

Istakao je da je takva organizacija, nešto malo više od nevladine organizacije, a nešto malo manje od entiteta ili republike u sastavu druge zemlje, i da neće imati prava na veto.

Već sada su Ustavom Kosova građanima srpske nacionalnosti i drugim manjinama garantovana prava, ali se ona ne poštuju i zato treba inistirati da centralna vlast u Prištini poštuje ta prava, rekao je Beširi.

Njemu deluje da nismo blizu usvajanju statuta ZSO, ali smatra da je to neminovnost, jer to očekuju i međunarodna zajednica i Srbi na Kosovu.

Beširi je rekao da nije dobro organizivati referendum za pitanje koje je izrazito politizovano.

Pitanje Kosova izaziva ozbiljne emocije građana Srbije, imajući u vidu da više od 40 godina postoji ozbiljna manipulacija činjenicama i njihovo izvrtanje u vezi sa onim šta se dešavalo na Kosovu devedesetih godina, ukazao je Beširi.

On misli da nije moguće održati referendum bez višegodišnjeg iskrenog razgovora o „ulozi vojske, policije i paravojnih formacija, a pre toga i o odnosu političke elite prema albanskoj političkoj eliti na Kosovu“.

Napomenuo je da se pitanje, kao što je kosovsko, u međunarodnim odnosima najčešće ne iznosi na referendum, jer se zna rezultat referenduma, što znači da se samo troše pare za njegovu organizaciju.

Beširi smatra da je rizik velikog sukoba minimalan zato što ni Beograd ni Priština nemaju novac za sukob, „a ni ljudi ne žele da budu uključeni u takav sukob“.

Ako Srbija do danas nije isplatila ratne dnevnice ljudima koji su devedesetih učestvovali u ratovima, i ako policajci i vojnici još nisu dobili dnevnice za učešće u ratu 1999. godine, gotovo je sigurno da bar oni i njihove porodice nemaju nameru da budu uključeni u rat koji će doneti samo patnju čitavom regionu, rekao je Beširi.

Dodao je da međunarodna zajednica ne bi lako dozvolila sukob, da je Srbija je okružena članicama NATO, a da bi i Albanija gotovo sigurno reagovala u slučaju većeg sukoba.

Zaključio je da je „umobolno“ govoriti o ratu 30 godina od poslednjeg rata i da bi političar koji to bude zagovarao, pored toga što je to protivno zakonima Srbije, trebalo da ide u političku prošlost.