Bez pomirenja nema budućnosti u regionu

Činjenica da su ta prava deo Ustava, tako da se mogu ostvariti sudskim putem, jeste rezultat nemačke istorije i stravičnih zločina koji su potekli sa nemačkog tla. Upravo ti zločini nas dodatno obavezuju da se zalažemo za ljudska prava širom sveta. Zalaganje za ljudska prava, pri tom, uvek znači i preventivno delovanje u interesu očuvanja mira i razvoja. Politika koja štiti i unapređuje ljudska prava suštinski doprinosi stabilnosti i bezbednosti. U tom smislu ne smeju da postoje političke oblasti u kojima se ne vodi računa i o ljudskim pravima. Ka tom cilju je usmeren i angažman Nemačke u Ujedinjenim nacijama (UN), Organizaciji za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS), Savetu Evrope i u okviru Evropske unije, ističe u razgovoru za Danas Tomas Šib, ambasador Nemačke u Srbiji.

* Svedoci smo brojnih kršenja ljudskih i manjinskih prava u celom svetu, od SAD, preko Balkana do Sirije. Desnica raste u svim zemljama Evrope. Kako smo došli do toga?

– Treba da vodimo računa da ne poredimo jedno s drugim. Nažalost smo stvarno još veoma daleko od idealnih uslova koje sam upravo opisao. Međutim, postoji ogromna razlika između ratnog područja kao što je Sirija i zemalja kao što su Nemačka ili SAD koje kao funkcionalne pravne države svojim građanima i građankama omogućavaju da ostvare svoja prava po potrebi i sudskim putem. Uopšteno se kršenje ljudskih prava danas prati sa većom pažnjom i sa Savetom za ljudska prava Ujedinjenih nacija imamo instancu koja vrši Univerzalni periodični pregled koji je obavezan za sve države članice tzv. Peer Review. Svaka država članica Saveta tu ima mogućnost da ukaže na kršenje ljudskih prava države u kojoj se vrši pregled, da zatraži zvaničan stav i da uputi preporuke. I, kad smo već kod toga, Srbija i Nemačka su upravo proletos ponovo prošle pregled. Obe zemlje veoma ozbiljno pristupaju ovom mehanizmu i veoma pažljivo razmatraju preporuke. Značajnu ulogu igra i Evropski sud za ljudska prava. Na porast ekstremističkog nasilja do kojeg je došlo u mnogim delovima Evrope postoji samo jedan odgovor: na takva krivična dela moramo da odgovorimo svim raspoloživim pravnim sredstvima i time pokažemo da nećemo tolerisati takvo ponašanje. Što se tiče desničarskog populizma, demokratije imaju važan zadatak da na pojednostavljene i netačne poruke populista efikasno odgovore. Vlada Savezne Republike Nemačke se hvata ukoštac sa tim.

* Nemačka se suočila sa svojom nacističkom prošlošću. S druge strane, na ovim prostorima posle ratova iz devedesetih na snazi je izvrtanje činjenica i menjanje istorije u svim bivšim jugoslovenskim republikama, pogotovo u Srbiji. Po vašem mišljenju, zašto nije došlo do pomirenja, već su praktično oni koji su zagovarali i koji su učestvovali u ratovima sada na vlasti?

– Nisam istoričar, a i tek sam došao u region, tako da je rano da sebi dozvolim zaključni sud, ali usudiću se da pokušam da pružim objašnjenje: Nemačka je izgubila Drugi svetski rat. Niko ne sumnja u nemačku krivicu kada je reč o II svetkom ratu ili o zločinima Nemaca za vreme nacionalsocijalizma – ni iz nemačke perspektive ne postoji sumnja. Međutim, priznati sebi tu činjenicu bio je na početku i za mnoge Nemce dug i bolan proces. Neretko su istrage protiv ratnih zločinaca zapadale u ćorsokak. Međutim, uvek je postojao društveni konsenzus koji nije dozvoljavao da se pitanje krivice relativizuje. U zemljama bivše Jugoslavije ne postoji takva nedvosmislenost. Istorija je retko crno-bela. Zabrinut sam što vidim koliko i nadalje ima malo spremnosti da se razgovara i da se prihvati i subjektivna istina druge strane. Naprotiv, čini mi se da i u Srbiji narativ po kome su sopstvena dela opravdana, a sopstvena strana žrtva neopravdanih zločina, ima sve više pristalica. To bi bilo suviše jednostavno. Upravo danas je važnije nego ikad da postoji zajednička istoriografija, koja reflektuje pojedinačne uloge svih strana, ulogu žrtve i ulogu počinioca, koja otvara vrata takvom pomirenju koje će biti dobra osnova za stvaranje zajedničke budućnosti. Treba, doduše, neke stvari razjasniti. Masakr u Srebrenici treba, na primer, priznati kao genocid, kao što je to učinio Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i Međunarodni sud pravde.

* U tom smislu, kako gledate na sve jači nacionalizam i veličanje ratnih zločinaca u Srbiji i zašto međunarodna zajednica ne reaguje na to?

– Sa Međunarodnim krivičnim sudom za Jugoslaviju je međunarodna zajednica osnovala opšte priznato telo koje je trebalo da žrtvama zločina rata devedesetih donese pravdu. Na taj način su ratni zločinci iz Srbije, Hrvatske i Bosne osuđeni na pravedne kazne. Nesporno je da svaki zločinac nakon odsluženja kazne treba da dobije mogućnost resocijalizacije. Međutim, to ne znači da baš neposredno nakon odsluženja kazne bude ponovo postavljen na istaknutu funkciju u javnoj službi. Međunarodna zajednica je uvek komentarisala takve slučajeve.

* Takođe, kako gledate na uticaj EU i SAD na ovim prostorima? Da li bi države regiona bez pomoći međunarodne zajednice mogle više da postignu?

– Budućnost Srbije se nalazi u Evropskoj uniji. Uveren sam da ne postoji stvarna alternativa. EU se zalaže za mir, blagostanje i stabilnost. Ona nudi regionu realnu veću vrednost. Tako Evropska unija i njene članice podržavaju Srbiju i zemlje regiona pri modernizaciji uprave, sprovođenju reformi u oblasti vladavine prava i u okviru projekata za ekonomsku saradnju. Investicije iz zemalja Evropske unije, na prvom mestu Nemačke, otvaraju radna mesta u Srbiji i jačaju domaću ekonomiju. Preko pretpristupnih fondova se realizuju projekti infrastrukture, kao npr. proširenje drumske i železničke infrastrukture.

Prevazilaženje migrantske krize u zemljama Zapadnog Balkana, na prvom mestu u Srbiji, takođe je bilo moguće samo zato što su Vlada Srbije i institucije Evropske unije tesno sarađivale.

* Kako vidite budućnost ovog regiona? Ima li ipak šanse za pomirenjem?

– Dopustite da preformulišem: bez pomirenja nema budućnosti u regionu. Pomirenje nije uvek jednostavno, naročito kada su sve strane užasno stradale kao što je to bio slučaj u ratovima devedesetih godina na području bivše Jugoslavije. Za pomirenje je potrebna hrabrost i volja da se pogled okrene ka budućnosti, pri čemu istovremeno sopstvena istorija treba da služi kao opomena. Osnivanje Regionalne kancelarije za saradnju mladih (RYCO) predstavlja početak, i siguran sam da će i Regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava počinjenim na teritoriji bivše Jugoslavije 1991. do 2001. godine (RECOM) dati značajan doprinos. Na samitu u Solunu je svim državama Zapadnog Balkana otvorena perspektiva za pristupanje Evropskoj uniji. Uveren sam da budućnost regiona leži u Evropskoj uniji.

* Nemačka sve vreme traži da Srbija i Kosovo potpišu sporazum o saradnji. Razgovori predsednika Vučića i predsednika Tačija su intenzivirani u poslednje vreme, mada je trenutno zategnuto zbog neulaska Kosova u INTERPOL. Očekujete li uskoro neku vrstu dogovora dve zemlje?

– Nažalost, trenutna situacije je zategnuta. Važno je da obe strane doprinesu deeskalaciji i da ponovo započnu razgovore. Iako se, možda, čini da je dijalog između predsednika Vučića i Tačija dospeo u ćorsokak, verujem da je dogovor oko sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova moguć. Po mom mišljenju je sada važno da se obe strane ponovo koncentrišu na suštinske teme koje su značajne za poboljšanje života ljudi na Kosovu i u Srbiji. Da se otvoreno razgovara o različitim mišljenjima i na kraju nađu rešenja. Mnogo važnije nego sama brzina je i to da dogovor naposletku bude održiv, da postoje uslovi za primenu i da ga prihvataju svi učesnici.

Srpsko-nemački odnosi su bolji nego ikada

* Kakvi su, po Vašem mišljenju, sadašnji odnosi Srbije i Nemačke? I šta možemo da očekujemo kada se kancelarka Angela Merkel povuče?

– Srpsko-nemački odnosi su bolji nego ikada. To ne mogu promeniti ni različita mišljenja kao na primer u okviru dijaloga o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine. Naprotiv, dokaz posebno bliskog odnosa ispunjenog poverenjem je što se možemo otvoreno i iskreno zalagati za naše različite pozicije, da slušamo jedni druge, iako nekad ne delimo isto mišljenje.

Angela Merkel se više od 13 godina nalazi na funkciji savezne kancelarke i u tom periodu je vodila Nemačku kroz nekoliko kriza. Ukoliko sada donese odluku da na kraju tekućeg mandata 2021. godine napravi mesto za naslednicu ili naslednika, onda je to izraz žive demokratije u Nemačkoj. To neće promeniti ništa u pogledu nemačke podrške zemljama Zapadnog Balkana i konkretno Srbiji na putu ka Evropskoj uniji.