„Dobro jutro je“: Reporterka Danasa ranom zorom na studentskoj blokadi u Beogradu

Nekoliko desetina njih spavaju po šatorima. Umorili su se. Kaže mi studentkinja Fakulteta organizacionih nauka.

Ona ne može da spava. Uzbuđena je. „Udario me je adrenalin“, priča.

Nije bilo provokatora, nije bilo neprijatnih situacija, odgovara.

Građanke i građani su dolazili da nas podrže, donosili su hranu, poklone, pa to sada sortiramo, pravimo paketiće za decu bez roditeljskog staranja – pokušava da sredi utiske i da prepriča šta se događalo od podneva u petak do subote u četiri ujutru.

Sad je baš malo zahladnelo, iako nije bilo hladno toliko…, do sad, dodaje.

Devojka sa dva šala i dve jakne nam prilazi. Drago joj je što vidi novinarku.

Pita me gde radim. Ja kažem – na RTS-u. Sve tri prasnemo u smeh…

Dok mi pričaju zgode i nezgode kampovanja na najprometnijoj raskrsnici u centru Beograda, iza njih se nalazi zgrada Generalštaba, srušena NATO bombama 1999. godine.

Kako i priliči ovdašnjim režimima, odmah pored, instalirana je na zidu ogromna fotografija na kojoj su vojnici, sa natpisom – Služimo Srbiji.

Pitam ih, služite li vi Srbiji?

Kažu, mi samo to i radimo.

Hladno je, beton je, raskrsnica je.

Oni koji ne spavaju, čitaju, razgovaraju… Jedna studentkinja kaže da čita literaturu za ispit. Nosi dve kapuljače dok sedi u „režiserskoj“ stolici.

Saobraćajna policija blokirala je ulicu. U blizini ne vidim uniformisane policijace. Ne vidim ni one u civilu. Ali, to nikada ne može da se zna. Bar tako kažu mladi… Imaju sumnje, kažu da svuda ima „čudnih likova“.

I, da, mladi, koji spavaju u šatorima na betonu, usred zime, u četiri sata ujutru, na jednoj od najprometnijih raskrsnica u Beogradu, a koji su izašli da protegnu noge – zaista čitaju Danas.

– Oooo, super – kažu, kad im se predstavim.

O razlozima zbog kojih su tu ne razgovaramo. Duboko podrazumevajuće je.

Pričamo o tome kako se osećaju.

Iscrpljeni su. Za njih je ovo noć, rano jutro, posle 12 dana neprekidnog angažovanja. Samo osećaj da rade u javnom interesu ih vodi.

A, tako su mladi, dobri, prepametni…

Dolazi momak, kaže, ja sam glumac. Diplomirao sam. Devojka pored njega je sociološkinja. Prišli su iz jedne grupe okupljene oko Marčela.

Bar je tako meni izgledalo.

Međutim, ta grupa i nije okupljena oko Marčela, koji je tu sve vreme i ne pokazuje nameru da ode i odustane od podrške mladima…, već oko studenta koji je iz Ivanjice i priča dogodovštine iz njegovog kraja.

Zanimljivo je i svi se smejemo.

Reč je o pričama o potkupljivanju glasova, ucenjenosti ali i iskrenim podrškama režimu iz njegove i njihovih najbližih okrušenja. Razume se, usled medijske blokade i preovlađujućeg narativa o zloj opoziciji, stranim plaćenicima i ostalim glupostima serviranim iz podaničkih medija.

Pominju Čedu Jovanovića, podsmevaju mu se. Marčelo se prisetio vremena kada je upravo on išao da ubeđuje Slobodana Miloševića da se preda Đinđićevoj vladi.

„Sada je nezamislivo da se uopšte pomisli da bilo ko ode kod Aleksandra Vučića i da o nečemu pregovora sa njim…“, zaključio je.

Bolno ispravno i istinito.

U tom trenutku prolazi jedna baka.

Drži srednji prst i kritikuje blokadu. Psuje.

Nude joj kafu i čaj, ali ona neće ni da čuje…

Prilazi odmah potom momak sa navučenom crnom kapom do nosa.

Kaže: „Ja sam iz Kurira. Niko tamo ne voli Vučića, ali mi moramo da ‘zaradimo leba’. Ali, mi baš ne volimo Vučića“, ponavlja.. Pa to opet ponovi, i opet…

Novinar je. Na blokadi je. Tužno je.

Ali, ko ga šiša.. Šta da se radi… Odlaze ljudi od njega.

I ja moram da krenem, a ne ide mi se.

Ta blokada, raskrsnica.., verovatno je to najlepše mesto u Srbiji u ovom trenutku.

Svanulo je. Dobro jutro je.