Foto FoNet Marko DragoslavićJoš jedna velika sednica Skupštine Srbije je gotova i retko je šta novo političkom životu u Srbiji donela. Time je završen krug antilijumskih dešavanja započet u junu protestom u Loznici. Novi krug započeće u sredu, takođe iz Loznice, posle čega su najavljeni i blokade.
Bahata vlast, psovke Ane Brnabić, višednevna rasprava, oštre reči i performansi opozicije…
Ovako bi se mogla opisati i nedavna sednica o litijumu, i ona o odgovornosti vlasti za majske tragedije prošle godine, i ona o francusko-nemačkom predlogu.
Vlast je ponovo fokus uspela da sa ulice, protesta i blokada, prebaci na skupštinsku raspravu. Isto kao što im je to pošlo za rukom i ranije, na primer, kada su opozicionari sve svoje nade upirali u Anketni odbor i raspravu u Skupštini, pa su se, usled zahteva za izbore u potpuno nelogičnom trenutku, višemesečni masovni protesti Srbija protiv nasilja kroz par meseci sveli na svakodnevno stajanje ispred Republičke izborne komsiije.
Desnica je tad pričala, pre svih Miloš Jovanović iz Novog DSS-a, da je građanska opozicija jedan već protest tako “ugušila”, misleći na proteste 1od5miliona 2019. godine.
Kritike desnice bile su bez ličnog pokrića jer su upravo oni, pa i Jovanović lično kao deo organizacije protesta protiv francusko-nemačkog predloga, iste sveli na tribine po domovima kulture u Srbiji. Isto tako nakon što je vlast rekla – hajde da mi o tome raspravljamo u Skupštini. A tamo opet transparenti, čarke… bez rezultata.
Jasno je da institucionalna i ulična borba moraju ići ruku pod ruku, da ova vlast reaguje onda kada se javno mnjenje okrene protiv njenih planova, a to se može jedino ako se ulica i institucije dopunjuju.
Ekološki aktivisti nisu se pokazali kadrim da protestne akcije izvedu kako dolikuje od početka do kraja, što je pokazalo i masovno avgustovsko okupljanje, završeno blokadom železnica u kojima je učestvovalo nekoliko stotina ljudi, pa i najava da će sa blokadama krenuti opet od sledećeg vikenda. Već viđen scenario.
SEOS i Ne damo Jadar od blokada ne odustaju, potpuno su ih fetišizovali, smatrajući i dalje da će one uspeti ako su uspele pre dve godine. Nesvesni da ih je realnost tokom proteklih godinu dana više puta demantovala. Nesvesni da ljudi nisu spremni na tako radikalne poteze kao što je blokiranje železnice, kažu da će biti još radikalniji.
Ne uviđaju da narativ da je vlast podržavanjem Rio Tinto „pozvala na građanski rat“, odbija onaj svet koji aktivistički nije vezan ni za jednu organizaciju, koji je uplašen za svoju budućnost bio spreman da potroši novac i dođe u Beograd na protest usred avgusta.
Protesta bez stranaka nema, oni su tu da budu politički kanal narodnog nezadovoljstva. Sada imaju priliku da pokažu kako to izgleda kad u organizaciji protesta učestvuju svi – od Nestorovića do Lazovića.
Na opoziciji je da predoči ideje kako se svrsishodno boriti za ono što je kandidovano kao prvorazredna društvena tema, krucijalna za opstanak Srbije. Pogotovo jer je za očekivati da se i ovaj protestni krug u srpskoj politici završi zahtevima za nove izbore.
Pre toga da se suoče sa sopstvenim greškama iz prethodnih protestnih ciklusa i da pogledaju brojku iz istraživanja Demostata koja pokazuje da 69 procenata građana njima ne veruje. A ne da kao Ćuta pitaju – a ko veruje Demostatu, kao da su neki od njih ubeđeni da im se sve treba praštati jer su jedina opozicija koju ovaj narod trenutno ima.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
