INTERVJU Bodo Veber: Potpuno je razumljivo da se, kada je reč o iskopavanju litijuma, nameće paralela sa dobom kolonijalizma

Za prošlonedeljnu posetu kancelara Nemačke Olafa Šolca Beogradu kada je potpisan memorandum o iskopavanju litijuma, javnost je saznala samo dva dana uoči dolaska.

O dolasku su izvestili opozicija i nezavisni mediji, odnosno – sve do poslednjeg trenutka, vlast je krila ovaj “veliki” događaj.

– To neobično kratkoročno najavljiivanje puta u Beograd na vladinoj pres konferenciji u Berlinu samo dva dana pre posete bila je jedna od glavnih tačaka prepucavanja između novinara i Šolcovog glasnogovornika. Glasnovornik je to pokušavao opravdati time što je Vlada Srbije memorandum sa EU odobravala tek neposredno pre posete, ali to ne opovrgava, nego dodatno potvrđuje da se sve spremilo na brzinu – od one karikature od odluke Ustavnog suda, preko ponovnog usvajanja Uredbe o prostornom planu Jadar itd. – i u maksimalnoj tajnosti. Tj. upravo suprotno tvrdnje predsednika Vučića da: „Ništa nismo krili. Sve radimo transparentno.“ Na Zapadnom Balkanu zapadni akteri zadne decenije vodili su više takvih tajanstvenih, potpuno netransparentih pregovora – od epizode pregovora o tzv. rameni teritoriji u dijalogu Srbija-Kosovo preko pregovora EU-SAD u Bosni i Hercegovini o tzv. reformi izbornog zakona. Iza te tajanstvenosti uvek se krije ista karakteristika: prvo, radi se o svojevrsnim prljavim dilovima u kojima su uključeni akteri potpuno svesni „prljavštine“ svog poduhvata, a drugo, uključene zapadne aktere baš briga za ogromne štete koja ostaje iza tih skopljenih dogovora, to jest posle postizanja njihovih primarnih ciljeva.

*U Beogradu je potpisan, skraćeno rečeno, memorandum o iskopavanju litijuma. Na konferenciji za novinare po prvi put nije bilo reči o evropskim integracijama Srbije niti o “normalizaciji odnosa sa Kosovom”.

– Bilo je reči, mada ne na samoj pres konferenciji. Ipak, u kontekstu dešavanja u petak, neki zvaničnci vlasti Srbije čak su i najavili potpuno nerealan ulazak Srbije u EU za nekoliko godina, dok memorandum EU sa Srbijom stavlja Rio Tinto, saradnju na širem polju retkih kritičnih sirovina, baterija i električnih vozila u kontekst plana rasta (Growth plan) Evropske komisije. Ali to što Evropa sad u Srbiji trguje te specifične industrijske interese svim drugim interesima – Kosovo, demokratija, EU integracija, to ne znači da vlada Nemačke napušta politčki cilj EU integracije Srbije – to će osnažiti one aktere, poput Mađarske ili druge skeptične prema politici proširenja, koje promovišu model tzv. staged accession kao poluzakriveno zalaganje za kraj proširenja/EU članstva drugog reda ili koji zloupotrebom geopolitičkih argumenata guraju članstvo država Zapadnog Balkana bez ispunjavanja demokratskih reformskih uslova.

*Deo ovdašnje javnosti tvrdi da je EU važniji litijum od Kosova i svega onoga na čemu se insistiralo kada je reč o Srbiji.

– Čini se da je Šolcovom posetom u petak počela treća faza u jednodecenijskoj politici povlađivanja (appeasement-a) Zapada, sa vodećem ulogom EU i Nemačke prema Srbiji, tj. režimu Aleksandra Vučića. Sledeći prvobitnog istorijskog proboja u političkom dijalogu Kosovo-Srbija, te u odnosima EU, i posebno Nemačke, i Srbije, Beograd i Priština su počeli da iskoriščavaju strateški vakuum u dijalogu da podrivaju dijalog i zloupotrebljavaju ga za domaće ciljeve. Tako je nastala prva faza politike povlađivanja, trgovina demokratije Kosovom, koja je Vučiću omogučila autoritarno-autokratsku transformaciju Srbije. Tragična, neplanirana simbioza Merkel-Vučić koja je ostavljala nemačku kancelarku i ceo Zapad praznih ruku i na planu Kosova i na planu demokratije – oličena u tužnoj, završnoj poseti Merkelove Beogradu u septembru 2021. Sa ratom u Ukrajini, kad je na Balkanu najviše pod pritisak došao upravo Vučić sa svojom politikom „sedenja između dve stolice“, Zapad umesto da napravi strateški zaokret prema Beogradu, započne drugu fazu te politike – trgovinom i demokratije i Kosova za izvoz oružja u Ukrajinu.

*U čemu se sastoji „tragedija“ takve politike?

– Tragedija ove tro-fazne politike povlađivanja mnogo više od svoje moralne dimenzije, izdaje sopstvenih liberalno-demokratskih vrednosti Zapada, leži u tome što je ta politika prema Vučicevom režimu višestruko dokazano propala. Dokazano propala u epizodi razmene teritorije gde je region, i time Evropa, tesno izbegavala širu destabilizaciju i nasilne eskalacije šireg obima; propala je u terorističkom napadu u Banjskoj, gde je isključivo zahvaljujući neverovatnom amaterizmu Radoičićeve ekipe – opremljene i obučene od najviših vlasti – izbegnut širi oružani konflikt. Dakle, ta politika trgovine jednih interesa drugim dok kratkoročno služi zadovoljavanjem jednim interesom, u isto vreme duboko, dugoročno podriva druge strateške interese i Nemačke, i EU i Zapada u celini, sa nesagledivim posledicama.

Zašto direktor Mercedesa nije „smeo“ da dođe u Beograd?

*Da li to znači da će ovim “poslom” u vezi sa litijumom biti zažmureno na stepen demokratije u Srbiji od strane EU, jer im je, kako tvrdi opozicija i kritička javnost bitniji ekonomski intetres nego sve drugo?

– To je već sad vidljivo u tom naglasku i nemačkih i EU zvaničnika teme zaštite životne sredine, odnosno potpunom izostanku spominjanja aspekta demokratije i vladavine prava poslednjih nekoliko dana. Važno je podsetiti da u EU i nemačkim zakonima o lancu snabdevanja, ali i u „standardima odgovornog rudarenju“ kojima se, na primer, kompanija Mercedes dobrovoljno obavezala, uz princip zaštite životne sredine, drugi ključni principi su poštovanje ljudskih prava i vladavine prava, te inkluzivan demokratski proces odlučivanja koji posebno uključuje lokalnu zajednicu. Svi politički i pravni postupci na putu vraćanja u život projekat Rio Tinto govore o tome da su ovde sistematički kršeni ti principi i standardi. „Gubitak“ peticije inicijative Kreni-promeni u Skuštini. Karikatura od odluke Ustavnog suda Srbije kao iz najboljih vremena samoupravnog ustavnog prava, koja ponovo potvrđuje da je od svih ustavnih sudova u regionu, koji svi pate od manjkavosti nezavisnosti, pogotovo u slučajevima kad su u igri zajednički interesi domačih vlasti i Zapada, Sud u Srbiji daleko najmanje nezavisan. Itd. Dakle, već po tim standardima, šef Mercedesa Ola Kalenius (Ola Källenius) u petak nije smeo da dolazi u Beograd, kamoli da stavi svoj potpis na pismo namere.

*Da li iskopavanjem litijuma Srbija postaje evropska kolonija?

– Potpuno razumljivo da se u trenutnom kontekstu ta paralela sa dobom kolonijalizma nameće. Ipak, treba malo razjasniti kontekst: Užurbano traganje sa litijumom i drugim retkim kritičnim sirovinama se dešava u kontekstu „zelene tranzicije“ privreda, dakle u kontekstu borbe protiv klimatskih promena, trenutnog političkog prioriteta broj jedan u svetu, znači potpuno je legitimna politika. Politika EU i Nemačke se dalje dešava u kontekstu iskustva sa (geo)političkim posledicama zavisnosti od autoritarnih globalnih aktera, kao u slučaju nemačke zavisnosti od ruskog gasa i goriva, te ratom u Ukrajini. Znači i taj trenutni prioritet ostvarivanja nezavisnosti od Kine u snabdevanju retkim sirovinama, ta geopolitička trka sama po sebi je više nego svrsihodna i legitimna. Ključni problem nastaje kad Zapad, ovde konkretnije EU i Nemačka, u tom takmičenju sa Kinom počnu da deluju kao ti autoritarni globalni kompetitori, tj. kad zapuštaju, ignorišu sopstvene demokratske vrednosti. Preti da Zapad na kraju dobije bitku, ali izgubi rat, tj. odbranu liberalnog svetskog poretka.

Trka za litijumom podseća na „zlatnu groznicu“

Ta trka sa litijumom zaista podseća na doba “gold rush” (Zlatna groznica), međutim slučaj Rio Tinto-Srbija upravo pokazuje da nismo više u doba kolonijalizma, nema više potpuno zavisnih kolonija, na drugoj strani su sad samouvereni, koruptivni režimi, koji traže svoj deo kolača. Bojim se da Šolcova vlada bacanjem u zagrljaj autokratsko-koruptivnom Vučićevom režimu ponavlja grešku vlade Angele Merkel iz 2014. kad je posle Putinove ilegalne aneksije Krima umjesto smanjenja zavisnosti od ruskih energetika produbljivala tu energetsku saradnju – a to je Nemačku skupo koštalo posle 2022. – i još uvek košta.

*Iako su nemački zvaničnici govorili o tome da će iskopavanje litijuma biti izvedeno pod strogim ekološkim standardima, predstavnici opozicije tvrde da imaju dokaze da to nije istina, odnosno da, kada je o tome reč, sve zavisi od Vlade Srbije.

– Ima tu mnoštvo aspekata i indikatora da su priče o najvišim ekološkim standardima i izbegavanju štetnih posledica po životnu sredinu više nego neuverljive: Prvo, objektivni problem terena u regiji Jadar, podzemne vode itd., znači geološka situacija za koju eksperti tvrde da je skoro nemoguće izbegavati zagađenje tokom eksploatacije. Drugo, prosta činjenica da je čisto nemoguće u državi gde nama vladavine prava niti demokratije, ali zato sistematsku korupciju te srozavanje režima, privrede i kriminalnog podzemlja implementirati ikakve standarde. Sama izjava predsednika Vučica o tome da će se on lično starati za zaštitu životne sredine potvrđuje tu činjenicu – kao da će on lično izvesti inspekcije. Treće, dok je i nemačkim i srpskim zvaničnicima puna bila usta o tim najvišim ekološkim standardima poslednjih dana, vidjliva je bila igra prebacivanja lopte po pitanju ko će ih garantovati. Glasnogovornik kancelara na pitanje garancija poštovanja standarda spominje vladu Srbije te insistira na tome da nemačka vlada ne igra nikakvu ulogu u aranžmanu sa Rio Tintom jer se, eto, radi o tržišnoj ekonomiji (kao da je ijedan veći strani investicioni projekat u Srbiji dogovoren bez režima/mimo najvišeg vrha Vučićevog režima). Dok predstavnici vlasti u Srbij na pitanje o ekološkim standardima ukazuju na Nemačku.

*U Srbiji je većina građanki i građana protiv iskovanja litijuma. Mislite li da bi eventualni otpor mogao da ugrozi režim Aleksandra Vučića?

Videli smo na poslednjim protestima koji su doveli do obustavljanja aranžmana sa Rio Tintom da su delovali na poljima gde su pogođeni osnovni, materijalni interesi i potrebe građana, za razliku od teme poput Kosova, gde su na delu ideološki, deklarativni interesi građana, ali ih uistinu malo interesuje i Kosovo i Srbi na Kosovu, opasni čak i po zaokruženi autokratsko-autoritarni režim predsednika Vučića.

Na drugoj strani, eksploatacija retkih kritičnih sirovina je izuzetno osetljivo polje, za razliku od tradicionalnije zapadne industrije rudarenja gde je po pitanju zaštite životne sredine i ljudskih prava u eksploataciji u manje razvijenim državama zaista često na delu kvazi-kolonijalan odnos. Ovde zbog toga što je krajnji cilj borba protiv klimatskih promena, dakle zaštita životne sredine, deklarisana posvećenost zapadnih i kompanija i vlada standardima i principima puno je veća. Zato sumjam da će, uprkos silnih, tajanstvenih priprema, doći do realizacije onoga što je u petak potpisano ako će u narednom periodu doći do širih protesta građana u Srbiji.