Bojan Pajtić: Opozicija u Skupštini daje legitimitet režimu

… ali mu je narod nepoznanica. I zato se plaši. Raznim Vuletićima, Vučićevićima i Mitrovićima nikako ne ide u glavu da studentska omladina nije isto što i njihove botovske brigade. LJude koji protestuju niko nije dovezao na protest, na njega su svojom voljom došli. To su slobodni ljudi. Ne očekuju kompenzaciju u vidu sendviča za svoje učešće na protestu, već traže uređenu državu. Vlast je prestravljena upravo zbog toga što znaju da su demonstracije spontane, a gnev autentičan“, kaže za Danas dr Bojan Pajtić, bivši predsednik Demokratske stranke i profesor na Pravnom fakultetu Novosadskog univerziteta.

* Verujete li Vučiću kada kaže da su protesti proizvod zdrave demokratije i da studenti mogu mirno da protestuju koliko hoće?

– Ta izjava je paradigma njegove bahatosti. To je on. Umislio je da je gospodar Srbije, a ne njen sluga. Umislio je da je na njemu da dozvoli ili da ne dozvoli proteste slobodnih građana Srbije. Ta rečenica govori sve o njegovom režimu i sve o nevolji u kojoj se svi zajedno nalazimo.

* Vlast vas je u jednom trenutku imenovala kao vođu protesta, a profesor Vladimir Vuletić još dodao da je vođa mrzovoljni, osvetoljubivi džangrizavi lajavac u ocvalim godinama?

– Potpuno je nevažno šta mlađahni predsednik UO RTS govori o meni. Rečnik koji koristi podseća na rečnik njegovih kolega Rističevića i Vulina. Jedan je to tim, isti „mesidž boks“, iste mete za odstrel, isti gazda. Veći je problem njegov odnos prema studentima. Verujem da postoji posebno mesto u paklu za profesore koji se okrenu protiv sopstvenih studenata. To je neprirodno i ružno.

* Šta je po Vama zapravo podstaklo ljude da izađu na ulice?

– Radim sa mladim ljudima na Univerzitetu i jako dobro znam koliko su očajni. Gotovo svaki mladi čovek koji nešto zna i želi da radi, rastrzan je između ostanka u zemlji i bekstva iz nje. Oni su svesni da zemlja u kojoj su poništene sve institucije u korist jednog čoveka i u kojoj samo robovi imaju šansu – nije zemlja koju zaslužuju. A na dan izbora se pokazalo da, nažalost, nije moguće promeniti takvu situaciju samo na biračkom mestu. Zato su se pobunili.

*Zašto im je trebalo osam dana da usaglase zahteve?

– Upravo ta početna anarhičnost govori da te mlade ljude niko nije instruisao niti sabrao. Nikakav Soroš, Janković ili Pajtić tu nije umešao svoje prste. Mladi su poslušali uzvik Stefana Hesela upućen njihovoj generaciji – „pobunite se“. I pobunili su se. Nemojte potceniti ulicu. Svako ko je bar pet minuta gledao sednice Skupštine je svestan da je ulica mesto lepih manira i oaza mudrosti u odnosu na srpski parlament.

* Mogu li ovakvi protesti samo sa šetnjom da dosade i da se sami od sebe ugase?

– Ugasili bi se da nisu postavili ciljeve i ugasiće se ako opozicija pristane da igra ulogu naturščika u Vučićevom igrokazu zvanom „sednica Narodne skupštine“. Poslanici opozicije ne smeju biti ispod nivoa koji od njih očekuje srpska mladost.

* Opoziciji predlažete bojkot parlamenta. Zar to nije jedino mesto odakle se može čuti njihov glas?

– Opozicija ostankom u Skupštini daje legitimitet Vučićevom režimu i daje alibi političarima iz EU, SAD i drugih zemalja da čvrsto i bez zazora podrže našeg vlastodršca. Oni znaju da živimo u diktaturi, ali, ako opozicija sedi u parlamentu – znači, ima parlamentarizma, ima dijaloga, ima legitimiteta, ima kontrole i podele vlasti. Konačno, zašto bi neko sa Zapada kritikovao režim ako ga srpska opozicija svojim ponašanjem, svesno ili nesvesno, učvršćuje? Veća i važnija vest bi bio bojkot, nego to da se neki poslanik opozicije posvađao sa gospođicom Gojković ili Marijanom Rističevićem. Vučiću treba opozicija u Skupštini i zato da bi se on i njegovi analitičari i tabloidi gadljivo osvrtali na parlament i obesmišljavali ulogu opozicije u političkom životu. Skupština služi za verbalno kaštigovanje opozicije, i posle takvih seansi svi izgledaju isto, jer su se svi okupali u blatu koje je opoziciji nametnuto. Vučiću treba opozicija i da bi se energija opozicionih birača ispraznila kroz gledanje sednica, i jalovu satisfakciju kako je „onaj naš rekao nešto onom njihovom“. Učestvovanje u radu Skupštine bi, na izvestan način, izneverilo ljude koji protestuju i koji su shvatili da metode pritiska moraju biti promenjene.

* A opozicija ne može da se dogovori čak ni oko jednostavnih stvari.

– Deo opozicije je potpuno u funkciji režima. Deo je uplašen i plaši se da ne isprovocira režim. Obe grupe predstavljaju samo formalnu opoziciju, jer tehnički nisu deo vladajuće koalicije. Ima i onih za koje znam da su hrabri i iskreni. Problem opozicije su i poslanici kod kojih je faktor kod donošenja političkih odluka čak i to da li će ostvariti pravo na putne troškove, ili neće, pa je takvim poslanicima bojkot i zbog toga neprihvatljiv. Zbog toga, u ovako teškim vremenima, poslanici opozicije moraju biti ljudi koji su profesionalno
ostvareni i elementarno egzistencijalno zbrinuti van politike. Čovek kome egzistencija porodice zavisi od milosti režima je, implicitno, ucenjen čovek, koliko god i sam mislio da je principijelan i hrabar.

* Tvrdi se i da ovi protesti, za razliku od onih 96/97. godine, nemaju jasan cilj.

– Okolnosti se razlikuju taman onoliko koliko se razlikuju Vučić i Milošević. Vučić, pored toga što je, poput Miloševića, uspostavio kontrolu medija, prisvojio državne resurse u svrhu očuvanja vlasti, izgradio blizak odnos sa podzemljem, pauperizovao, potkupio ili zastrašio delove opozicije – ima i jednog, snažnog saveznika u očuvanju svoje strahovlade. Ima podršku Zapada, odnosno, onih zapadnih političara kojima odgovara upravo ovakav „lider“. U svetu sitan, kod kuće silan. Čovek koji, da bi oprao sopstvenu prošlost, nudi i ono što mu se ne traži. Daleko od toga da su mladi ljudi koji protestuju – protiv sveta. Ali, nisu spremni da oćute kada zapadni političari u svojim zemljama uspostavljaju najviše demokratske standarde, a u Srbiji Vučića tapšu po ramenu.

* Očekujete li da će pojedine opozicione stranke pokušati u jednom trenutku da preuzmu organizaciju protesta od studenata?

– Tako nešto ne bi bilo dobro. Javno sam molio prepoznatljive političare da se klone protesta. To važi i za bivše političare, kao što sam ja. Naše upadljivo učešće u demonstracijama bi odvratilo neke, s pravom razočarane i očajne ljude od učešća u njima. To bi otvorilo i dalji prostor za stigmatizaciju i omalovažavanje bunta građanske Srbije, time što bi se taj bunt proglasio kao sredstvo da se neko dokopa političke pozicije.

* Zbog čega ste sada napustili poslanički klub DS i da li ćete napustiti i stranku?

– Podneo sam ostavku na mandat poslanika u znak podrške studentima. Osetio sam da kao univerzitetski profesor imam obavezu da to učinim. Izlaskom na ulice moji studenti su pokazali integritet, pamet i nepokolebljivu volju da ne priznaju legitimitet režimu. Ostanak u
Skupštini bi značio davanje legitimiteta ovakvoj vlasti. Moja obaveza je bila da sledim svoje studente, ali nemam nameru da napuštam DS.

* Spekuliše se da ćete zajedno sa Sašom Jankovićem u vojvođanskom parlamentu formirati poslanički klub. Ima li u tome istine?

– Vreme je za nova lica. Prirodno je da se zasitite kada gledate jedna te ista lica u javnom životu. Ja nisam novo lice. Saša Janković se iskristalisao kao neko ko ima mandat i obavezu da povede novu opoziciju, drugačiju i sa većim potencijalom nego što je danas slučaj.

Izgubljeno vreme

* Vuk Drašković tvrdi da su inkvizitori iz 90-ih i ovi sada isti, ali pritom misli na službe bezbednosti.

– Svaki put kad čujem tog čoveka, setim se Prusta i pođem u potragu za izgubljenim vremenom. Voleo bih da sam 10. i 11. marta 1991. pametnije provodio vreme, a ne demonstrirao protiv hapšenja Vuka Draškovića.