Bojkot je i uspeo i nije

Ako je cilj bio znatno manja izlaznost nego što redovno imamo – onda to sigurno nije uspelo…

Bilo kako bilo, legitimitet Vučićevog režima ne zavisi od toga da li je izlaznost na izborima 50 ili 56 posto, već zavisi od načina proizvodnje realne većine koja iza njega stoji. Iz ovog ugla gledano bojkot zaista nije uspeo. Da je mnogo više ljudi ostalo kod kuće, situacija bi možda bila drugačija.

Delimični izuzetak je naravno Beograd, gde je izlaznost bila mnogo niža, ali to ipak nije preterano bitno, jer ne menja državni prosek u dovoljnoj meri.

Ali ako cilj bojkota nije bio ovo, već opšta, odnosno skoro opšta opoziciona koordinacija, onda opet nije došlo do uspeha.

Zbog ovoga inače možda ni ne bismo trebali žaliti. S jedne strane su i bojkotbrejkeri imali svoje relevantne razloge: prisustvo u Skupštini nije korisno samo zbog resursa, već recimo i zbog toga što daje pravo narodnim poslanicima da interpeliraju članove vlade.

Ali s druge strane nije sigurno da li je opšta koordinacija opozicije, forsirana od strane pojedinaca, zaista dobra ili praktična ideja. Pre ili posle svakako će se morati izaći na izbore, i kada ovo vreme bude došlo, uopšte nije sigurno da bi bilo produktivno da se sve antivučićevske snage ujedine u zagrljaju.

Poređenja radi, u Orbanovoj Mađarskoj, dakle u sličnom režimu, situacija je potpuno drugačija – tamo se ništa ne može postići bez ujedinjenja.

Od kada je Fides izmenio izborni sistem ne bi li se mogla postići dvotrećinska većina u poslaničkom domu i sa relativnom većinom glasova, opozicija prosto nema drugu opciju protiv Fidesa, samo da se ujedini – počev od levice do (doskora) ekstremne (a trenutno pomalo manje ekstremne) desnice.

Ali koordinacija i ujedinjenje imaju svoju cenu, jer grupe glasača nije uvek moguće sabrati. Recimo pristalice (i ekstremne) desnice naravno da u normalnim okolnostima nikada ne bi glasali za listu na kom je prisutan i Ferenc Đurčanj, bivši socijalistički premijer.

Situacija može da se promeni, kada opozicionari počnu da mrze jedni drugog pomalo manje nego što mrze vladu. U Mađarskoj barem vidimo neke znakove ovog fenomena od prošle jeseni.

Kako funkcioniše, dakle, izborni sistem u Mađarskoj? Bez ulaska u detalje, poenta je u tome što tamo samo otprilike polovina parlamentarnih mesta se dobija po centralnoj listi i po principu proporcionalnosti, ali druga polovina se dobija na osnovu pobeda u takozvanim individualnim okruzima, gde pobeda ne zahteva apsolutnu nego samo relativnu većinu, znači manju od 50 posto.

Sve dok je Fides najpopularnija partija, čak iako to znači da samo 45 ili 35 posto glasa za njega, ipak dobije svih individualnih okruga, i tako ispadne da se u Mađarskoj jedna partija može da ima dvotrećinsku vlast iako je apsolutna većina zapravo glasala protiv nje.

E sad, da bi sistem funkcionisao, velikog je značaja gde su granice pomenutih okruga.

Fides je naravno vodio brigu o tome da se okruzi formiraju na taj način da bi tradicionalno levičarska ili liberalna mesta budu ili grupisani zajedno, pa da bi njihov broj bio smanjen na takav način, ili s druge strane da budu podeljeni, i njihove delove stavljani zajedno sa većim desničarskim okruzima.

Ali izborni sistem u Srbiji jeste čisto proporcionalan, dakle uopšte ne podstiče takvu vrstu koordinacije opozicije kao taj u Mađarskoj, a pogotovo ne od kada je spušten cenzus u februaru ove godine.

Prema tome nije ni preko potrebno da opozicija plati tu cenu koordinacije. Oko SDS-a recimo i te kako su podeljena mišljenja (videli smo to prošlog aprila tokom Tadićevog nastupa na bini Jedan od pet miliona), a o Dverima i da ne govorimo.

Određeni stepen koordinacije možda još i ima smisla, naročito kada opozicione stranke imaju u vidu sa kakvom mašinerijom se suočavaju. Ali sveopšte ujedinjenje ipak nije dobar put, jer institucionalno gledano ništa ga ne podstiče, i na kratkom i srednjem roku je veoma kontraproduktivan.

Barem protiv vlade bojkot je postigao delimičan uspeh samo u jednom smislu, ali i to na donekle čudnovatan način. Naime, od sada zaista nećemo imati pravu parlamentarnu opoziciju.

Znači ovo je uspelo, ali opet: na čudnovatan način, naravno, jer neke opozicione stranke na kraju ipak jesu učestvovale na izborima, ali završile sa katastrofalnim rezultatima. Za njih je ovo blamaža.

I smatram da je upravo ovo interesantna stvar, svakako gledano iz ugla: kako ići dalje?

Opet, ne mislim da će situacija nešto preterano uzdrmati vladu. Vučića će na Zapadu, pogotovo u Evropi, pomalo da bude stid zbog ružnog izgleda parlamenta, ali preživiće on to: i u Evropskoj uniji valjda znaju da se moraju suočavati sa realnostima, i da im je potreban partner, recimo ako se nadaju konačnom rešavanju kosovskog pitanja.

Opozicija dakle nije došla bliže okončanju Vučićevog režima: bojkot je i u ovom smislu poraz.

Ali bojkot možda ima jedno postignuće, i to se tiče unutaropozicionog nadmetanja. Bojkotbrejkeri su doživeli ponižavajući neuspeh, i to naročito Trifunović i PSG. Ako će Vučića biti stid pred Evropom, i Trifunovića će biti stid pred opozicionom publikom.

Vrlo je moguće, da ukoliko bi izašao na izbore, i SZS bi dostigao neke slične, smešne rezultate, ali ovo, jelda, ne znamo, pa prema tome oni ni neće morati da se pravdaju.

I dalje mogu da pozivaju na pretpostavljenu podršku tihe većine – mada kao što sam rekao, neće biti u pravu, ali politički gledano ovo nema veze, jer u odnosu na PSG recimo neće nositi stigmu od 1,5 procenata.

Nemojmo preceniti: za bojkotaše ovo još nije uspeh. Ali jeste mogućnost. Videćemo da li će ga iskoristiti. Vrlo je moguće da će se brzo iskristalisati ko će biti vođe srpske opozicije. A bilo ko da to postane, neće mu biti lako protiv ove vlade.