Boris Tadić nema pravo da osvaja mandat predsednika Srbije po treći put

Uprkos činjenici da je dva puta biran za predsednika, 2004. i 2008. godine, kao i odredbi Ustava iz 2006. godine, da niko ne može da bude biran više od dva puta za predsednika Republike, o kandidaturi Borisa Tadića na predstojećim izborima 2022. godine, u javnosti se uveliko i češće govori nego o drugim potencijalnim kandidatima. Ni sam Boris Tadić, napominjući javno tu mogućnost, ne problematizuje okolnost koja stavlja pod zakonsku sumnju tu njegovu nameru.

Prema rečima advokata Vladimira Tupanjca, pravnog eksperta udruženja CRTA, smisao ograničenja broja mandata je da društveno uređenje umesto demokratskog ne dobije odlike autokratskog, uz isticanje primera razvijenih zapadnih država, čiji su lideri sami odustajali i davali ostavke, uprkos tome što tamošnjim zakonoma nisu propisane striktne obaveze i pravila u tom smislu.

– Članom 116. st. 3. Ustava propisano je da niko ne može biti biran za predsednika Republike više od dva puta. Ova zabrana tumačena je na dva načina s obzirom na Borisa Tadića: po jednom, smatralo se da je imao jedan mandat, zato što je 2004. bio biran za predsednika po Ustavu Srbije iz 1990; po drugom, zabrana se odnosi na ličnost, te je bio biran dva puta, 2004. i 2008, nezavisno po kom pravnom režimu je biran. Bitno je i to što je Tadić bio biran za predsednika Srbije, dok je još postojala državna zajednica Srbije i Crne Gore. Na osnovu ovog argumenta, crnogorski raniji predsednik Filip Vujanović bio je biran treći put – kaže Vesna Rakić Vodinelić.

Kako dodaje, „izgleda da se ova zabrana odnosi na ličnost, da je namenjena sprečavanju političke dominacije jedne ličnosti u dužem vremenskom periodu, tako da sam sklonija tumačenju da Boris Tadić ne bi imao pravo da se kandiduje za treći mandat“.

– Medutim, ne mogu da osporim da je argumentacija koja je bila data za Filipa Vujanovica legitimmna. Pre kandidature Borisa Tadića 2012. godine dato je tumačenje da on ima pravo da se kandiduje. Što se tiče mog stava o ovoj kandidaturi, on je isti kao za bilo kog kandidata koji nije Aleksandar Vučić: glasala bih protiv Vučića ma ko da su protivkandidati – zaključuje sagovornica Danasa.

Vladimir Tupanjac, uz isticanje da Ustav Republike Srbije iz 2006. godine, u članu 116. stav 3. propisuje da niko ne može više od dva puta da bude biran za predsednika Republike, kaže da treba imati u vidu i odredbu člana 18. Ustavnog zakona o sprovođenju Ustava Srbije kojim je propisano da će se prvi predsednički izbori nakon stupanja na snagu Ustava Republike Srbije iz 2006. godine smatrati prvim izborom u smislu odredbe Ustava kojom je predviđena zabrana da jedno lice bude više od dva puta biran za predsednika. Na ovaj način je pravno izbrisan prvi predsednički mandat Borisa Tadića.

– Slična odredba postojala je i u Ustavu Republike Srbije iz 1990. godine, u članu 86. stav 3. kojom je bilo propisano da isto lice može biti izabrano za predsednika Republike najviše dva puta. Ako bismo u vidu imali samo odredbu člana 116. Stav 3. važećeg ustava, onda bismo sa punim pravom mogli da tvrdimo da Boris Tadić ne bi mogao da bude biran za predsednika Republike – smatra naš sagovornik.

U stručnoj javnosti, napominje on, postavilo se pitanje međusobne (ne)usklađenosti ove dve odredbe.

– Neki su smatrali da je navedena odredba Ustavnog zakona neustavna, budući da je u suprotnosti sa slovom Ustava od 2006, dok su drugi smatrali da je Ustavni zakon sastavni deo Ustava i da zbog toga Ustavni sud  nema nadležnost da odlučuje o njegovoj ustavnosti – naglašava Tupanjac.

Kako dodaje, smisao ograničenja broja mandata predsednika je u tome da se na taj način sprečava da sistem sklizne u ličnu vlast predsednika.

Posebnu opasnost, ističe Tupanjac, predstavlja situacija kada je predsednik republike u isto vreme i predsednik političke stranke, budući da se na taj način krši ustavom proklamovano načelo ravnoteže i međusobne kontrole različitih grana vlasti.

Uzurpacijom vlasti nestaje ta ravnoteža, zaključuje naš sagovornik, i tada možemo da govorimo o ličnoj diktaturi predsednika.

– Bilo je kroz istoriju primera kada su predsednici i premijeri pokazali kako se demokratija treba braniti čak i od samog sebe. Prvi primer je Džorž Vašington, prvi ustavni predsednik SAD-a, koji je odbio treći predsednički mandat, iako u to vreme zabrana više od dva mandata nije postojala u Ustavu SAD-a (uvedena je tek 1951. godine). Njegovo je obrazloženje bilo da ne želi da izloži opasnosti demokratske institucija jedne mlade federacije – podseća Vladimir Tupanjac.

Drugi primer, nastavlja on, novijeg je datuma, a reč o Margaret Tačer, verovatno jednoj od najuspešnijih premijerki u istporiji Velike Britanije, koja je 1990. godine podnela ostavku usred mandata.

– Jedan od razloga bio je taj što su joj zamerali da je suviše dugo na položaju premijera. Valjalo bi napomenuti da Britanci nemaju pisani ustav i samim tim nemaju formalna ograničenja izvršne vlasti, ali imaju određene ustavne običaje i osećanje za meru u politici kojim su kroz istoriju uspevali da očuvaju demokrstske institucije – zaključuje sagovornik Danasa.