Boris Tadić: Parlament je postao agencija za politički marketing

Što je predstava lošija, montirani aplauz mora biti glasniji. Međutim, takva vrsta podrške se vraća kao bumerang i ti očajnički potezi su greška kojoj nijedan autokrata u istoriji nije odoleo. Svaka naručena podrška ili podrška motivisana strahom, ucenom ili sinekurom je u suštini podrška autokrate samom sebi. Tek kada izgubi moć, autokrata shvata da svi ti aplauzi i hvalospevi nisu bili mera podrške, već samo gole sile.

Ovako Boris Tadić, predsednik Socijaldemokratske stranke i bivši predsednik Srbije, odgovara na naše pitanje da li hvalospevi poslanika vladajuće većine na račun predsednika države Aleksandra Vučića predstavljaju kompenzaciju za slabljenje podrške iz sveta.

* Jednom ste naveli da nikada niste rekli da Srbija treba da bude lider, čak ni u regionu, jer vam je to smešno. Današnja vlast se, međutim, hvali da smo lideri u regionu svega i svačega, čak i u borbi protiv kovida 19. Kome je to potrebno?

– Važno je razlikovati liderstvo u smislu najboljeg rezultata u određenom trenutku i određenoj oblasti i liderstvo u smislu hegemonije, odnosno predvodništva. Prvo je rezultat zdrave konkurencije i o takvom liderstvu sam i sam govorio kao predsednik, promovišući konkurenciju koja pospešuje saradnju, dobre odnose i samim tim jačanje čitavog regiona. Međutim, ova vlast o liderstvu govori u kontekstu hegemonije i demonstracije nadmoći. Takav narativ o liderstvu se doživljava ne kao zdrava konkurencija, već kao politički i nacionalistički atak na drugu državu, čime se svakako urušavaju odnosi. Naravno da je isticanje takvog liderstva usmereno na domaću upotrebu. I ta upotreba je dvojaka – bildovanjem lažnog patriotizma podiže se rejting kod njihovih glasača, a istovremeno im se skreće pažnja sa činjenice da je Srbija pod ovom vlašću u gotovo svim oblastima danas na začelju regiona. Podsećam da smo u vreme mog mandata po svim parametrima uvek bili u prvoj trećini u regionu, a pod ovom vlašću smo u poslednjoj trećini većine rang-lista tih parametara. Takav narativ je za ovakve režime recept za to kako u okolnostima smanjivanja svih parametara napretka i razvoja povećavati rejting. Ili drugim rečima – biti najbolji u najgorem.

* Imaju li građani od sveg tog našeg „liderstva“ neke koristi. Da li se bolje živi, da li se bolje lečimo, imamo li veće plate, umiremo li manje od drugih?

– Ne da od toga nemamo nikakve koristi, već imamo ogromnu štetu. Pored toga što se ispiranjem mozga o liderstvu prikrivaju loši rezultati ove vlasti, posledica toga je vraćanje na agendu konkurencije kroz raspirivanje neprijateljstva. Umesto da se takmičimo kroz saradnju kako bi rezultat toga bio jačanje svih država u regionu i da onda kao region možemo da se takmičimo sa drugim regionima, ova vlast promoviše takmičenje u zveckanju oružjem i nacionalističkoj retorici. Od projekta regionalnog pomirenja došli smo do toga da se regionalna politika svela na to kako napasti suseda ili odgovoriti na njihov napad. To je posebno opasno kada se na vlasti u drugim državama nađu srodni sagovornici.

* Cene li nas susedi više zbog tog našeg liderstva i da li su nam međusobni odnosi bolji?

– Kada se hvalite nepostojećim liderstvom, to ne izaziva poštovanje, već podsmeh. Međutim, ako način na koji se hvalite podiže agresiju i tenzije u međusobnim odnosima, onda to prestaje da bude smešno, jer postaje opasno. Zbog takvog liderstva u regionu ovu vlast može da ceni samo vlast iste prirode u drugim državama, jer im pruža platformu da na isti način zloupotrebljavaju patriotska osećanja svojih birača. Zapravo se suštinski radi o takmičenju u liderstvu u kvazipatriotizmu, a u takvom takmičenju jedino što može da raste je rejting kvazipatriota, po cenu urušavanja svega što je suštinski patriotizam. A iza kulisa kvazipatriotizma se uvek dešava velika pljačka. I zato je dobro što je očigledno pokrenut proces smenjivanja takvih režima u državama regiona, jer opasnost od tih kvazipatriotskih predstava je manja što je manji broj učesnika u njoj.

* Vlast se ne bi složila sa Vama o velikoj pljački, jer tokom ove godine otvarane su mnoge afere čiji su ljudi bili iz vrha vlasti, a i sam Vučić je priznao da u vladi ima korupcije?

– Zakonomerno je da u hiperprodukciji i afera i objava borbe protiv organizovanog kriminala sve ostaje samo na rečima. Međutim, tome doprinosi i hiperprodukcija reakcija opozicije na te afere, jer medijski najdominantniji deo opozicije u tome prati tempo koji diktira režim. I zato dolazi do zaglušujuće buke u kojoj i afera i reakcija na nju postaje prirodno stanje, a ne nešto na šta javnost reaguje. Okolnosti su takve da je apstinencija postala psihološki odbrambeni mehanizam građana.

* Gotovo da nema nikakve reakcije građana na činjenicu da se stara-nova premijerka Ana Brnabić uselila u vilu koju je koristila Jovanka Broz, a stari predsednik Tomislav Nikolić uredbom vlade ostao u vili na Dedinju.

– Normalno je da ko god je premijer Srbije živi u bezbednosno i funkcionalno adekvatnom objektu i to je pravilo u svim zemljama u svetu. Ali je potpuno nenormalno i kriminalno da bivši predsednik Srbije živi u državnom rezidencijalnom objektu na račun građana, a ismevanje zdravog razuma građana Srbije je pravdanje toga nekakvom izmišljenom funkcijom koju Nikolić sada obavlja. A podsećam vas da se Nikolić i pre nego što je postao predsednik hvalio da je enormno bogat čovek i da njemu nije potreban novac od politike. Takođe, podsećam da dok to rade, predstavnici režima se svakodnevno hvale skromnošću i govore o bahatosti i lopovluku bivše vlasti. Nikolić bi morao da nadoknadi građanima tu pljačku i da retroaktivno plati basnoslovnu stanarinu i jednako basnoslovan iznos za održavanje tog prostora za svaki mesec u kom je živeo tamo nakon završetka predsedničkog mandata. A taj iznos će na kraju iznositi više miliona evra.

* Upravo novi, osveženi, monolitniji parlament, svakodnevno govori o bahatosti i lopovluku bivše vlasti.

– Parlament je postao agencija za politički marketing kome je jedina svrha kreiranje kulta ličnosti vođe i medijska izgradnja idealnog protivnika tom vođi. Međutim, takve strategije imaju rok trajanja i u jednom trenutku dolazi do implozije celog sistema, jer sve postane suviše i sve većem broju ljudi očigledno.

* Nedavno ste rekli da Srbija pod naprednjačkom vlašću postaje zemlja sveopšte uzurpacije i da situacija u kojoj se nalazimo zahteva mobilizaciju i otpor svih pobornika demokratije i slobode građana. Može li se ostvariti mobilizacija građana sa razjedinjenom opozicijom?

– Dobro bi bilo ukoliko bi se opozicija ujedinila, međutim stanje u opoziciji je takvo da to ujedinjenje više nije ključni preduslov uspešne borbe i pobede nad ovim režimom. Potrebno je ujedinjenje pre svega jake političke ideje i građana, a ne slabih stranaka, pokreta i lidera, koji umesto da ujedinjenjem jačaju opoziciju, podelama su je samo slabili. Uspeh u politici zavisi i od objektivnog sagledavanja realnosti. Nakon svih ovih godina moramo uzeti u obzir i opciju da je ujedinjenje opozicije nemoguće, ali ni po koju cenu ne smemo da odustanemo od promene ovog režima i zato nemamo vremena više da tu borbu uslovljavamo ujedinjenjem. Pogotovo ako se uzme u obzir da možda neki od opozicionih aktera svesno koče ujedinjenje.

* Očekujete li da će u međustranačkom dijalogu doći do nekog poboljšanja izbornih uslova i medijske slobode?

– Ne da nema naznaka takvog poboljšanja, nego vlast čak ismeva bilo kakav napor ka rešavanju problema dijalogom, produbljujući te probleme. Na primer, postavljanje Olivere Zekić na mesto predsednice Saveta REM-a svakako nije signal dobre volje za rešavanje problema medijskih okolnosti, već provokacija i demonstracija moći. Međutim, s obzirom na to da se od ove vlasti svakako ne može očekivati iskrenost u želji za rešavanjem problema, a i da je prekasno za to, ovakvi potezi režima su i korisni, jer samo sve većem delu i domaće i međunarodne javnosti pokazuju svoje pravo lice.

* Zbog čega opozicija ne može da se dogovori čak ni oko platforme sa kojom će u pregovore, a kamoli u koliko kolona će na izbore?

– To je pitanje za one koji ne odgovaraju na pozive drugih i koji učestvuju u aktivnostima samo ukoliko su u njihovoj organizaciji, odnosno do sada se samo na sopstvene pozive odazivaju. Uvek sam bio otvoren za saradnju i odazivao se svakom pozivu i akciji koja je bila usmerena na jedinstvo opozicije, bez obzira na to što sam neretko uviđao besmislenost tih akcija. Međutim, ukupni, a kamoli pojedinačni, rejting opozicionih stranaka je, nažalost, takav da to prestaje da bude dominantno bitno, kao što je ranije bilo.

* Da li biste se pod ovakvim uslovima i uz sopstveni rizik ipak kandidovali na predsedničkim izborima, jer i sami ste rekli da nepoznati kandidat nema nikakve šanse?

– Imam isuviše iskustva da bih se o takvoj kandidaturi ovog trenutka izjašnjavao. Ceo život sam ulazio u takve rizike i nijedna moja ni pobeda, a ni poraz, nisu bili bez rizika i ogromne cene koju sam plaćao. I uvek sam u takvim i pobedama i porazima bio manje više sam protiv svih. Tako ni sada tu odluku neću donositi spram procene sopstvenog rizika ili podrške drugih političkih aktera, već toga da li i koliko mogu da doprinesem promeni ovog režima. Ostalo je mnogo nedovršenih stvari iz vremena mog mandata, što je kod dela naših glasača izazvalo možda i opravdano nezadovoljstvo, ali i mnogo rezultata i dostignuća koje ova vlast urušava i koje moramo odbraniti.