Briselska „iznenađenja“: Pred današnji dijalog/pregovore o Kosovu

Letvicu za neočekivana iznenađenja podigao je i sam predsednik Vučić spekulacijama o mogućem učešću predsednika SAD, što bi ukazivalo na iskorake ka nekim ključnijim i težim sporazumima. Domaći mediji i analitičarstvo, uz sve to, nedeljama „američki deo“ kosovskih pregovora tumače kao težnju SAD da u konačnom rešenju ovog problema preuzme vođstvo.

Međutim, ako se potrudimo, poput dolepotpisanog, da se o tome obavestimo na pravcatom mestu i kad se o tome odgovorno razmisli, ispada da u svemu ima malo senzacionalnog i gotovo ničeg senzacionalističkog. Evropski kolosek procesa koordinira se sa američkom glavnom diplomatskom institucijom uhodano bez problema.

Jedini izuzetak pritom može da bude samo glavni američki pregovarač čija je već dokazana „neuskladljivost“ često iznenađujuća sama po sebi. Međutim, ipak je teško poverovati da svojeglavost Ričarda Grenela, makar i uz Trampa, može da rezultira nekim dogovorom blizu konačnom.

Mnogo je verovatnije da će, kao što se odranije pominjalo, biti ponuđena neka dolarsko-kreditno-grantovska šargarepa. A ona, ako se eventualno prihvati, može posredno da pospešuje političku relaksaciju i pokretanje u tom pravcu skazaljke na satu ukupnih srpsko-albanskih odnosa.

Ali, u svakom slučaju, teško je poverovati da bilo kakav „grenelovski“ dokument može proći bez filtera Stejt departmenta. A sasvim je druga stvar kako će posle 4. septembra sve to biti javnostima predstavljeno i za izbore iskorišćeno.

Ostanemo li u ključu pojma iznenađenje, ima se šta reći o učesnicima briselskog procesa, a da je prilično različito, pa i povoljnije od ovde raširenog uverenja. EU faktori su, može da se zaključi, uvereni da su i beogradski i prištinski tim veoma dobro pripremljeni, eksperti iskusni, a da su na čelu oba – i Hiseni i Đurić – kvalitetni i „potkovani“ ljudi.

Današnji sastanak Brisel dočekuje sa utiskom o prethodnom, na kome su obe delegacije bile veoma kooperativne i sa međusobnim razumevanjem, takođe većim, dodali bismo, nego što ovde javno pokazuju. Pre svega stoga što i dalje imaju „sasvim različita očekivanja“ od krajnjeg ishoda.

Krugovi u EU, međutim, u vezi s tim, iznenađeni su što je prethodna runda bila propraćena verbalnom ofanzivom, posebno u delu ovdašnjih medija, da Evropa Srbiju priteruje pregovorima uz – ultimatum. To je, da podsetimo, energično demantovano, a objašnjenje zašto priča o ultimatumu valja da lebdi u javnosti je pragmatično. Treba, naime, da bude eventualni izgovor kad kooperativnost pregovarača dozvoli popuštanje u nekim tačkama dijaloga koje širem građanstvu nisu prijatne za uši.

Na kraju, jasnije je i ono što godinama nije dovoljno razjašnjavano – postoje li teme i papiri uz njih koji se pregovaračima stavljaju na sto, budući da se često u ovdašnjim javnostima operiše tezom da je „sve negde pripremljeno, samo treba da se potpiše“.

Naravno, papiri i analize postoje, na njima skoro čitavu deceniju rade stručnjaci, ali se oni ne bacaju pred pregovarače ultimativno. Radi priprema dostavljaju im se blagovremeno, pa i onim glavnim. I, o tome – se pregovara. Zato i naš nadnaslov nosi tu reč, iako naši pregovarači stalno naglašavaju da je sve samo – dijalog.