Britanija napustila Uniju – zora novog doba

Ovo je trenutak kada sviće zora i podiže se zavesa za novi čin, poručio je sa druge strane Boris Džonson, britanski premijer i vođa referendumske kampanje iz 2016. kada je izglasano napuštanje.

Opšti je utisak iz Brisela da su svi radosni – Britanci što odlaze, a Nemci i Francuzi što im vide leđa. Sporazum o odlasku je vrlo složen i obuhvata niz sitnih i krupnih pitanja, barem u narednih godinu dana, uključujući i to da britanski državljani neće čekati posebne redove na aerodromima u odnosu na građane EU, kao i da neće morati da vade nove pasoše za kućne ljubimce.

To veselo olakšanje razumljivo je posle punog četvorogodišnjeg mandata pregovaranja i dogovaranja, tokom koga su sve strane pokazale i svoju snagu i svoje slabosti. Najveću snagu je, možda na iznenađenje mnogih, pokazala britanska kraljica Elizabeta.

Svim svetskim levičarima, svim levim pokretima i drugim antimonarhistima, kraljica u dubokoj starosti je uživo pokazala da ustavna monarhija nije mačji kašalj. Kao tiha zagovornica izlaska iz EU, iskazala je i nepokolebljivu sposobnost da interes krune stavi iznad svega, čak što je nezamislivo na Balkanu, i iznad svog unuka.

Odricanje od prinčevske titule princa Harija i njegove supruge Megan u samoj završnici izlaska Britanije iz EU, imao je, tvrde poznavaoci, ozbiljnu i tešku političku pozadinu vezanu za pritisak određenih krugova u Sjedinjenim Državama.

Šta će se sada dešavati, da li će zaista dolazi zora novog doba ili pada politički sumrak, znaćemo mi prvi. Jer, to će se, nemojmo sumnjati, prelomiti na Balkanu, moguće i u ovoj 2020.godini.

Velika Britanija bila je najbliskiji američki saveznik, i platforma za nastup Vašingtona u Evropi, posebno na Balkanu. Sada to prelazi na Nemačku, u kojoj je još uvek stacionirano nekoliko desetina hiljada američkih vojnika.

Ali, u kojoj se tvrdi da je tamošnji američki ambasador Ričard Grenel “okupacioni upravnik”, barem tako ga nazivaju u delu nemačke štampe. Grenel se potrudio da popuni prazni prostor nastao zauzetošću EU oko izlaska Britanije i da nastupi kao glavni pregovarač između Beograda i Prištine.

Kod njega su u Berlin putovali i predstavnici kosovske Srpske liste, a na tim razgovorima u novembru su, prema zvaničnom saopštenju učestvovali i predstavnici kabineta kancelarke Angele Merkel.

U slučaju da Grenel uspe – a sam otvoreno kaže predsedniku Aleksandru Vučiću pred novinarima i da bi mogao da se povuče – da izdejstvuje “završni mirovni sporazum” Beograda i Prištine, očito je da će taj sporazum morati da “servisira” Nemačka.

Nije stvar dakle, samo u tome da li će američki predsednik Donald Tramp, dobiti poen kroz taj novi balkanski sporazum za kampanju, nego i da li će u EU pristati na to. Odnosno, da li će Nemačka i Francuska uspeti da se dogovore o ulasku novih članica sa Balkana, recimo Srbije i Crne Gore.

Ili da će naći solomonsko rešenje da ih drže u hodniku, dovoljno blizu i dovoljno daleko u isto vreme. Hodnik odavno ima konture i zvučno ime “nova metodologija proširenja”.

Činjenica da je izlaskom Britanije ostalo “prazno” četrdesetak poslaničkih mesta u Evropskom parlamentu “rezervisanih” za nove članice ne čini taj hodnik propusnijim.

Naprotiv, upražnjena mesta su izbegavanje da se narušava postojeći odnos snaga, budući da je ovaj sastav evropskih institucija nakon izbora u maju 2019. teškom mukom skrpljen. U toj izbornoj kampanji za EP jasno se pokazalo većinsko raspoloženje i kandidata i birača da ne žele da umesto Britanije, prihvate u članstvo Srbiju i Crnu Goru, pa čak ni da počinju pregovore o članstvu sa Albanijom i Severnom Makedonijom.

Ipak, to nije sprečilo poletne opaske, kao što je ona Dragana Đilasa, jednog od lidera srpske opozicione koalicije SZS, koji se dan uoči izlaska Britanije zatekao u Briselu, na nekom od brojnih rubnih skupova u EP-u.

“Taman kad Britanije izađe da Srbija zauzme njeno mesto”, napisao je Đilas na Tviteru, da bi, dva dana kasnije, SZS izostao sa sastanka sa evropskim komesarom Žozepom Boreljom u Beogradu, priređenom za predstavnike političke opozicije i nevladinih organizacija.

Pitanje koje bi se moglo postaviti, glasi da li će Britanija taj hodnik od “proširenja EU” namenjen Balkanu, pokušati da drži kao mala vrata kroz koja će nastaviti da politički utiče na Uniju. Ima mišljenja da je Britanija presudni politički činilac na Balkanu, gledano iz istorijske perspektive, i da se ona te svoje stare imerijalne pozicije, iako imperija nije duže od veka, jednostavno neće odreći.

Zagovornici takvih stavova drugačije tumače zvaničnu poruku sa susreta britanske ambasadorke u Podgorici sa predsednikom Milom Đukanovićem. Naslov koji su svi preneli glasi da će Britanija nastaviti da pomaže evropski put Crne Gore, a sličnu poruku prenela je i britanska ambasadorka u Beogradu. Drugačije tumačenje glasi da Britanija kaže da neće biti prepreka iako je izašla iz EU, ali da li tome treba iole verovati?

Ili treba verovati da sada Britaniji više odgovara što slabija EU, sa što ranjivijom balkanskom situacijom. Trenutni politički raspored, pre svega u Srbiji i Crnoj Gori, jeste rovit, pri čemu se čini da Vučić sada stoji mnogo bolje nego pre godinu dana, dok je za Đukanovića obrnuto.

Protesti pravoslavnih vernika u Crnoj Gori imaju ozbiljnu masovnost, a mešavina blage represije u vidu pojedinih hapšenja, i političkog pritiska u vidu Đukanovićeve turneje po lokalnim odborima svoje partije, gde drži vatrene govore, ne deluju smirujuće. Naprotiv.

U Srbiji, leptir koji je mahnuo krilima, da bi se svet duboko poremetio na drugom kraju, kao u kineskoj priči, jeste omladinska organizacija “1 od 5 miliona”. Nakon što su 60 nedelja slovili za organizatore protesta protiv Vučića i predvodnike bojkota predstojećih izbora, ti omladinci su iznenada rekli da na izbore izlaze i da odustaju od protesta. Od svih razloga kojima se takav obrt objašnjava, jedan se sa sigurnošću može odbaciti, a to je da je reč o ličnoj ambiciji nekoliko mladih ljudi, da se istaknu. Isuviše je o ozbiljnim stvarima reč, da bi se taj “treptaj krila” mogao svesti na samostalnu odluku grupe drugarica i drugova.

Sa stanovišta kome njihovo učešće odgovara, može se reći da je to što su srušili bojkot, u interesu i Vučiću i Savezu za Srbiju. Vučiću, zato što učešćem formalnih organizatora protesta na izborima, u slučaju da oni uspeju da predaju kandidatsku listu, on o legitimetu više ne mora mnogo da brine. Ako su predstavnici građana koji su demonstrirali na ulici odlučili da na izborima učestvuju, onda to više nisu nepošteni izbori, šta god da se posle desi.

Isto koliko i Vučiću, izlazak “1 od 5 miliona” na izborima odgovara i SZS-u. Za njih je to dobro zbog međunarodne podrške, koju moraju da pribave ako nameravaju da pokušaju da smene Vučićevu vlast.

Ukoliko je tačno da se iz EU od lidera SZS najpre traže dve stvari u zamenu za podršku, da izađu na izbore i da ostanu jedinstveni, onda im je “1 do 5 miliona” učinio uslugu. Podmetnuo se ili da probije led i primi na sebe gnev razočaranih bojkotaša, ili kao način da se kaže evo, mi nismo mogli, ali pokret “1 od 5 miliona” sa kojim smo blisko sarađivali, jeste učestvovao u izbornoj trci.

Dalje, za njih u SZS je to dobro i zbog borbe za prevlast na opozicionom polju. SZS, uprkos svim kritikama medijske slike, sada ima veći prostor u određenim medijima, pre svega na Internetu, samim tim i mogućnost da vodi kampanju. U toj kampanji, bila ona još uvek za bojkot, lideri SZS mogu pokušati da pridobiju simpatije birača i na način što im više “građanski samonikli pokreti” neće narušavati vidljivost i biti suparnici.

I neće svojim prisustvom potezati pitanje radikalnih akcija – blokada puteva ili slično – koje su visile kao mogućnost u vazduhu cele protestne godine 2019. Uostalom, zato i SZS usvaja deklaraciju nakon anti-bojkot objave “milionaša” u kojoj piše da odbacuje sve ekstremne vidove političke borbe. A to već znači klasičnu kampanju, a ne kampanju krize i prevrata.