Čarls Kapčan: Kosovo ne može da toleriše državu u državi

„Mislim da je za nas koji bi voleli da vidimo normalizaciju odnosa između Kosova i Srbija bilo nekog razočaranja ishodom sastanka u Briselu. Očekivali smo da će Kurti i Vučić potpisati dogovor, ali ipak nisu to uradili. Sada, kada je to rečeno, ono što smo mogli da vidimo iz izveštaja medija i izjava aktera, čaša je ipak više polupuna, nego poluprazna u smislu da obe strane nisu odustale od dogovora nego su izrazile široku podršku, ali su se uzdržali od finalizacije čekajući detalje, pogotovo o ZSO i modalitetima i predstavljanju srpske zajednice unutar Kosova. Reči u sporazumu koje su javno objavljene su samoupravljanje za kosovsko srpsku zajednicu. Ima dosta različitih načina na koje samoupravljanje može biti iskazano i institulizovano. Pretpostavljam da će biti potrebno puno napora obe strane uz pomoć SAD i EU da se postigne dogovor oko institucija i distrubucije odgovornosti između kosovske vlasti i ZSO koji je prihvatljiv svim stranama. I dalje mislim da dijalog ide u pravom pravcu. SAD i EU su zajedno tokom poslednjih nekoliko meseci primenile značajan pritisak na obe strane tako da sam optimističan da ćemo videti potpisan dogovor u nedeljama koje dolaze“, smatra Kapčan.

Kako gledate na izjave predsednika Aleksandra Vučića da Srbija neće priznati Kosovo i da Srbija neće dozvoliti Kosovu da uđe u UN? Da li je moguće doći do dogovora uz ove dve crvene linije Srbije?

Znate, mislim da smo u fazi u kojoj i Kurti i Vučić moraju da se nose jedan sa drugim, kao i SAD i EU, ali moraju da se nose i sa domaćim prilikama i koalicijama kod kuće. Mislim da način na koji proces izgleda da deluje jeste da se ide kroz određene sekvence koje su izgleda deo EU plana, gde u prvom delu Srbija ne bi priznala Kosovo, ali ne bi više blokirala ulazak Kosova u međunarodne institucije. Poput Zapadne i Istočne Nemačke, dok je Nemačka bila podeljena. Mislim da će se na kraju, od Srbije pred ulazak u EU tražiti da prizna Kosovo kao nezavisnu državu, ali to je na kraju procesa i nije tamo gde smo sada. Zato ne vidim izjavu Vučića kao da je igra gotova, već signal da smo u trenutku u kome strane pokušavaju da steknu prednost i osnaže ruke koju imaju za pregovaračkim stolom.

Očekujete li na narednom sastanku u Ohridu konkretne rezultate i nešto više od onoga što smo videli u Briselu?

Nadam se, postoje razni događaji koji su dodali pritisak na Prištinu i na Beograd da dođu do cilja. To uključuje i rat u Ukrajini koji je promenio sve u smislu da Srbija donosi odluke o dugoročnim interesima i da li da nastavi da se okreće Rusiji jednog dana, a drugog EU. Mislim da pritisak koji dolaze od strane EU i SAD igra svoju ulogu. Moskva veoma vešto koristi tenzije između Kosova i Srbije, Republike Srpske i BiH, tenzije između Severne Makedonije i Grčke, tenzije u Crnoj Gori…Rusija je veoma dobra u iskorišćavanju unutrašnjih razdora. SAD i EU primenjuju pritisak da isteraju Rusiju van regiona. SAD i EU pričaju Prištini i Beogradu u jakim terminima i mislim da je taj pritisak veoma bitan da nateraju Kurtija i Vučića, makar i nevoljno da dođu do dogovora. Sada, da li će taj dogovor biti finalizovan u Severnoj Makedoniji, ne bih da spekulišem.

Eskobar je izjavio da je potrebno više šargarepe nego štapa za obe strane. Nedavno smo videli i posetu Varheljija Srbiji i grant od 600 miliona evra. Mislite je da je takav pristup Vašingtona i Brisela ono što je potrebno da bi se došlo do dogovora?

Nema pitanja da mora postojati miks šargarepe i štapa. EU je ponudila i šargarepu i štap srpskoj vladi u smislu – nećete dobiti određene investicije, nećete imati pristup fondovima ako ne krenete dalje putem u zatvaranju dogovora sa Kosovom. Nema sumnje da to ima uticaja na Vučića i da na kraju dana jasno da dugoročni interesi Srbije leže u orijentaciji ka Zapadu i integraciji u evropske institucije gde leži bezbednost i ekonomska sigurnost. Mislim da Vučić to razume, mora samo da shvati kako da dođe do tamo. Isto važi i za Kosovo. Pre par meseci Kosovo je igralo tvrdu igru po pitanju dokumenata i registarskih tablica, zbog čega su SAD i EU pritisle Kurtija. Tako da ima pritiska, ali i zelenog svetla na kraju u smislu integrisanja u evropske i transatlantske institucije. To je podsticaj koji smo videli da deluje u centralnoj i istočnoj Evropi.

U Prištini su kritikovali premijera Kurtija zbog evropskog predloga i ne samo u vezi ZSO, nego i kada je u pitanju status SPC, pa neki govore da će crkva dobiti status poput Vatikana. Da li je to moguće?

Mislim da Kosovo, ali i bilo koja druga zemlja ne mogu tolerisati državu unutar države. Zato je đavo u detaljima i zato strane moraju da budu za stolom i da stvore plan, model samoupravljanja za srpsku manjinu na Kosovu koji zadovoljava želju te manjine za samoupravljanjem, jedan vid autonomije bez pretnje integritetu i suverenitetu kosovskih državnih institucija. Republika Srpska je primer, model gde je moć Republike Srpske postala prevelika i zaista preti integritetu države. S druge strane imamo modele u mnogim drugim zemalja u Evropi i drugde gde manjine uživaju stepen autonomije i samoupravljanja koji ne prete državi. Vidite ponekad tenzije po ovim pitanjima, da li je u pitanju Kvebek, Baski i Katalonci ili razne zajednice u Belgiji… To je rad u progresu ali u svetu ima mnogo primera koje imaju samoupravljanje za manjine koji omogućava državi da uspešno funkcioniše kao multietnička i to bi trebalo da bude cilj za Srbiju i Kosovo.

Mislite li da su civilna prava Srba na Kosovu ugrožena? Dugačka je lista incidenata – napada, provala, da je srpska zajednica u pravu kada traži veću zaštitu svojih prava.

Mislim da uopšteno od deklaracije nezavisnosti, Kosovo je uradilo prilično dobar posao održavajući mir iznad i ispod reke i da srpska zajednica uživa relativnu sigurnost. Sigurno ima izazova ispred nas i ima dobrih i loših dana. Mislim da izazov leži u integraciji četiri opštine na severu što će biti posebno teško, jer je tu veoma dominantna srpska zajednica i ima veoma mali broj nesrba i te opštine su poslednjih nekoliko decenija bilo duboko intergisane u Srbiji. Ima dosta teškog posla da se uradi, ali sam uveren da strane mogu da naprave formulu koja će srpskoj manjini koja živi unutar Kosova obezbediti autonomiju i sigurnost koju žele. Na kraju, u interesu Kosova da dođe do te formule jer je to put ka normalizaciji odnosa Kosova i Srbije i ulazak Kosova u međunarodne insitucije i priznanja kao pune nezavisne države.

Da li je pravi način u postizanju sigurnosti gomilanje specijalnih policijskih jedinica na severu Kosova? Kao što smo videli tokom poslednjih godinu dana izgrađene su baze, Srbi se žale, jer su zabeleženi mnogobrojni incidenti.

Slažem se s tim, Kosovo je ponekad činilo korake koji su potpaljivali tenzije i jedno od pitanja o kojima se treba pričati jeste srpsko predstavljanje u policiji i drugim javnim institucijama. Kao što sam rekao videli smo mnoge primere širom sveta gde se takva pitanja mogu rešiti, i kada se to pogleda mislim da postoji uspešan put kojim se može ići kada je u pitanju Kosovo i srpska manjina i očigledno je veoma važno dobiti „ulazak“ Beograda. Beograd mora da bude zadovoljan s planom koji se pojavi, ne zbog sporazuma već zbog načina na koji gleda na sever Kosova i kako bi ohrabrio Srbe na severu da se u potpunosti integrišu u nezavisno Kosovo. Ulozi su visoki, ali sam optimističan da momentum, barem za sada, ide u pozitivnom smeru.

Može li doći do sporazuma ako Srbija ne prizna Kosovo i mislite li da je zaista moguće da neki srpski političar jednog dana potpiše priznanje Kosova?

Znate, šta se smatra mogućim danas i ono sutra je često različito. Kao posledica, ima smisla u sekvencama procesa normalizacije tražiti da se prave postepeni koraci pre nego pokušavati jedan veliki skok. I ako za sada možete dobiti prvi korak, potpisivanje sporazuma i ulazak Kosova u jedan broj međunarodnih institucija i dublje ekonomske razmene, onda možete doći do trenutka kada će Srbija moći da prizna formalno Kosovo kao nezavisnu državu. Koliko razumem, taj korak je još uvek preduslov za ulazak Srbije u EU. Ali kao što kažu, da ne brojimo piliće pre nego što se izlegnu. Treba ići korak po korak u izgradnji onog poverenja i međudruštvenog kontakta da se jednog dana omogući puna normalizaciju.