Cenzus od tri odsto – uvod u čistku

Sama najava da se izborni prag za ulazak u veliku, valjda i u male lokalne, skupštine spušta na tri odsto, učinila je izbore 2020. neizvesnim. Sa pitanje šta će biti posle izbornog dana, odnosno šta će učiniti opozicioni Savez za Srbiju, prešlo se na nagađanja šta će uraditi Aleksandar Vučić i vladajuća Srpska napredna stranka.

Kao što se ideja SZS o bojkotu izbora, izgleda neočekivano za sve strane, dobro primila kod opozicionih glasača, tako je i sama najava da će umesto pet odsto, cenzus biti tri odsto, delovala kao jak potres.

Postavljanje novog izbornog praga je saplitanje iznutra svih u politici Srbije. Niko u ovom trenutku ne može da bude siguran da li mu taj sniženi prag pomaže ili ga ukopava. Tačnije, dokle seže “čišćenje” – omiljena Vučićeva reč već duže vreme kad govori o svojoj stranci.
Da krenemo od nespornog i svima vidljivog.

Vučić je izričito rekao da je smanjenje cenzusa njegova ideja, što znači da on ne zalaže svoju vladarsku poziciju dva meseca pred izbore za nešto što neće sprovesti. Dakle, sve što nastane kao rezultat spuštanja cenzusa unapred je spreman da pripiše svojoj zamisli. Zamisao mu može biti, kao što se piše, i da rastereti  SNS koalicionih partnera koji godinama dobijaju sigurna prolazna mesta na izbornoj listi naprednjaka.

Da unutrašnje napetosti nagomilane u godinama vlasti lako reši time što kaže da sa cenzusom od tri odsto Rasim Ljajić, Milan Krkobabić i Nenad Popović mogu da idu samostalno na izbore. Ili da ugase svoje partije i lepo se učlane u SNS što je možda mogućnost koja će biti ostavljena Aleksandru Vulinu.

Moguće i porodici Karić, zbog poslovnih veza sa Belorusijom, mada oni sa Snagom Srbije, slove kao politički miraz sada penzionisanog osnivača SNS Tomislava Nikolića.

Da naprednjaci nastupe samostalno i da posle izbora rasterećeno zakažu izborni kongres u maju, tačno četiri godine nakon prethodno održanog 2016.

Na tom kongresu Vučić se može zaista i povuče formalno sa mesta predsednika partije, a na čelu SNS ga zameni sadašnja premijerka Ana Brnabić.

Gledajući kako je Dimitrij Medvedev upravo u Rusiji izgubio mesto premijera ali ne i mesto predsednika Jedinstvene Rusije – sličan kadrovski rasplet je zamisliv i u Beogradu. Da umesto Brnabić dakle, neko drugi dobije da vodi Vladu, možda i sada gotovo nepoznati mladi političar. I da se sa tim kadrovskim premeštanjima osveži doživljaj vlasti naprednjaka kao nečeg novog. I što je važno, da se snažno uzvrati na sve pokušaje SZS da izazove postizbornu krizu, te da se smeste u zaborav bliske prošlosti demonstracije “1 od 5 miliona” 2018/2019.

“Čišćenje” bi simbolički izveli građani glasanjem na izborima, tako bi to Vučić prikazao, građani koji bi dobili je li, promene koje su tražili.
Šta bi bile mana ovog plana? Čistka je rizik samo po sebi. Moguće je da neko iz redova vladajuće grupacije ne prihvati mirno “čišćenje” i pređe na stranu opozicije noseći neki kompromitujući materija. Uostalom, ima onih koji već godinama tvrde da opozicija može da sruši Vučića s vlasti samo i jedino ukoliko neko od “vučićevih” promeni stranu.

To bi međutim morao da bude neko baš lično blizak Vučiću, iz najužeg kruga njegovih saradnika. Ljajić, Krkobabić i Popović nemaju tu težinu i kakva god bi bila njihova evenutalna priča mogli bi da budu poklopljeni.

Uostalom, vlast je uvežbana da se “brani” aferom na aferu – to joj neće biti toliko problem. Jedini put kad zaista nije imala odgovor bio je kraj 2018. i početak 2019. kada su ljudi izašli na ulice da demonstriraju. A demonstracije i izborna kampanja, po pravilu ne idu zajedno (protesti mogu da buknu posle izbora).

Sa druge strane, prednost je u tome, što čistka znači da unutar SNS-a postoji neko takmičenje, makar u odnosu na to kako ih vrednuje lider Vučić. Jer, tog takmičenja sa supranikom nema zbog bojkota glavnog protivnika Dragana Đilasa i SZS.

U slučaju da neki od sadašnjih partnera ide samostalno, opet bi se mogla otvoriti tema kako će se svi udružiti protiv SNS-a, što može biti uverljivije nego bilo koji trenutni učesnik. Uverljivije dakle nego naklapanje kako se pomalja nova jaka stranka budućih gradonačelnika Aleksandra Šapića, Milana Stamatovića, Verka Stevanovića, moguće i Dragana Jovanovića iz Topole… Stranka koja bi mogla da uzme gradove i opštine po Srbiji, po modelu antimiloševićevske opozicije iz 1996. (a Stevanović je iz te epohe).

Ta Šapićeva grupacija nastupa pametnije od one koju okuplja Nenad Čanak pod imenom Vojvođanski front, gde je u nekom obliku i LDP Čedomira Jovanovića. Šapić, jeste da prima na listu ličnosti sa desnice koje deluju da su zalutale od Miše Vacića i Zavetnika, ali uopšte ne ulazi u rasprave o tome da li je bolji ili gori od drugih u opoziciji. Kod Čanka i Jovanovića aktivisti, na mrežama, imaju stalnu potrebu da budu cinični na račun “prave opozicije”, ne videći da im je na taj način i prag od tri odsto nedostižan.

Jer, pod “pravom opozicijom” se u biračkom telu ne doživljavaju pravi stavovi – i Čanak ume da se oglasi protiv Vučića – nego to gde su u koaliciji sa naprednjacima, a Jovanovićevi liberali jesu na Vračaru. “Pravi opozicioni stavovi” neće doneti glasove ni Zoranu Živkoviću, ili pak Aleksandru Oleniku u pokušaju da stvori novi Građanski savez Srbije u 21. veku, kao ni Stranci moderne Srbije Tatjani Macuri. Glasači ne traže prave stavove, to mogu i sami da smisle, već “prave” postupke i “prave” ljude koji “mogu nešto da urade”.

Zato kad zaista dođe do glasanja, neizvesno je i da li Šapić prelazi tri odsto, pa čak i Vojislav Šešelj. Prethodni izbori su pokazali da su Šešeljevi radikali izgubili pristalice. Na bilo kom skupu radikala može se videti da uglavnom omladinci, kao i mladi pripadnici navijačkih grupa dolaze da “vide” Šešelja, ali većina njih uopšte neće da se “cima” do glasačkog mesta, ili će pre glasati za SNS.

Ništa bolje ne stoje ni drugi mogući izborni učesnici poput DSS-ovog projekta Metla 2020, gde bi navodno svoj glasački izbor mogli da nađu vojni veterani i policijski penzioneri. Tri odsto deluje nedostižno i za poznatog sociologa Jovu Bakića, sa Socijaldemokratskom unijom, “starom strankom” koja treba da promeni ime. Ta nova levica je kao slika grupe intelektualaca nazvana “Samoodbrana”, jednom okačena na društvene mreže i tu ostavljena do daljnjeg.

Čini se da u tim projektima i ogledima ne uviđaju da Vučić uopšte ne dobija izbore u kampanji, niti njegova vlast sprovodi manipulacije nad glasačkim kutijama. Kad se zvanično raspiše kampanja, Vučić je već u završnici, on samo finalizuje pohod koji je vodio mesecima unazad, u sadašnjem slučaju od otvaranja autoputa kroz Surdulicu i pokretanja “Budućnost Srbije”.

I kada se dođe do kutija, već je sve gotovo, glasači su pridobijeni ili pritisnuti – na biračkom spisku i na brojanju odstupanja su mala i zanemarljiva. Uostalom, tako je prošao i pravni tim Saše Jankovića, predsedničkog kandidata 2017. sa otvaranjem džakova sa birališta iz Novog Pazara – našli su samo nekoliko neispravnih listića.

Dobiti kampanju pre kampanje i glas pre kutije, to je način na koji Vučić pobeđuje. Tvrdnje da će biti manipulacijama na kutijama te da će se masovno “ubacivati” za lažnu opoziciju, kako bi “ušli” u skupštine, su neutemeljene – Vučić će pre, kao što upravo i radi, promeniti izborna pravila.

Tekst je preuzet sa Demostat.rs