Slobodan glas i u stranci i u državi treba zaslužiti. Za to je potrebno ispuniti očekivanja ljudi, a kad i ako uspemo u tome van svake sumnje, tad delimo i nadu da ćemo zajedno ispuniti očekivanja ljudi u Srbiji.
Zbog njih i za njihova očekivanja učestvujemo u stranačkim izborima – kaže u razgovoru za Danas Gordana Čomić, kandidatkinja za predsednicu Demokratske stranke. Čomićeva se prva kandidovala za predsednika DS-a, a njenu kandidaturu podržalo je više od 30 opštinskih i gradskih odbora, čime je ispunila uslov za kandidaturu.
* Kandidovali ste se za predsednika stranke u trenutku kada DS nije baš u zavidnom položaju, a niste to učinili ranije dok je vaša stranka bila na vrhuncu slave. Da li to znači da je za vas izazov da stranku vratite na stari put?
– Kandidovala sam se iz istih motiva i razloga kao i drugi kandidati na našim stranačkim izborima, da obnovimo, reformišemo, podignemo, ojačamo našu stranku i osposobimo je za velike poslove do izbora 2020. Ja se kandidujem za te poslove.
* Šta biste prvo u DS uradili ako biste pobedili?
– Zvala bih na saradnju sve koji nisu pobedili, kako bismo se dogovorili zajedno o poslovima za njih u stranci. Predložila bih početak izborne kampanje za izbore svih nivoa 2020. godine. I naravno predložila bih dnevni politički rad s ljudima bez kojih ne možemo menjati Srbiju.
* Smeta li vam što mediji pišu da Dragan Đilas i Aleksandar Vučić zapravo kadriraju u vašoj stranci i upravljaju vašim izborima. Ima li u tome istine?
– Nije istina da u DS kadriraju Đilas i Vučić. Čaršija je vazda volela da komentariše izbore u DS. Ništa novo za nas.
* Vaši protivkandidati za predsednika DS, Zoran Lutovac i Branislav Lečić, sastali su se sa Draganom Đilasom. Da li biste išli i vi na razgovor da ste pozvani?
– Naravno. Demokratski dogovor opozicije u Srbiji za poslove menjanja Srbije i izbore 2020. godine podrazumeva saradnju svih nas bivših iz Demokratske stranke sa nama sadašnjima, da bismo zajedno napravili nas buduće, da bismo se sabrali i ponudili ljudima trezven plan prestanka ruganja vladavini prava u Srbiji i jasnu borbu protiv nasilja, siromaštva i straha.
* Đilas kaže da računa da DS bude deo njegovog Saveza. I Saša Janković je pokušao da DS bude deo njegovog Pokreta. Ukoliko budete izabrani za predsednika, da li biste razgovarali o nekom udruživanju, odnosno zar nije logičnije da Savez i PSG budu deo DS koji ima tradiciju?
– Da bi bilo ko računao na nas, treba prvo da dokažemo ljudima da smo dostojni povratka njihovog poverenja, da smo dostojni svoje demokratske srži i da smo, sabrani, spremni da se dogovorimo šta će ko da radi za Srbiju, ne šta će ko da bude u Srbiji. To znači spremnost za poslove sa svima koji žele da evropske, civilizacijske vrednosti pretoče u politiku, u rad, u aktivizam.
* Od 2008. godine promenila su se tri predsednika DS, ali nijedan nije uspeo da vrati stranku na stari nivo slave. Ko je za to kriv, da li razočarani građani ili rukovodstvo koje nije odgovorilo izazovu, ili svi pomalo?
– Mi smo odgovorni. Zadatak političara je da ima odgovor, stav, politiku, plan za sve one zbog kojih se politikom bavi. Mi smo se predugo bavili sobom, sada je to vreme za nama.
* Imate li osećaj da ste izneverili biračko telo, da ste krivi za sadašnje stanje u zemlji i da građani zato na DS opravdano gledaju sa sumnjom?
– Važnije od propusta da se učvrsti i ojača vladavina prava kojoj se vlast ruga danas na svakom mestu je jesmo li svi razumeli da se krhkost institucija uvek može proizvesti, svedočimo tome unutar same Evropske unije i drugde, i da je sklonost ka neodgovornosti, samovolji umesto odgovornosti vlasti uvek prisutna. Ta borba za vladavinu prava se nikad ne završava, svako daje svoj doprinos, menjajući se na na vlasti.
* Ipak, kako se dogodilo da se opozicija dovede u ovakav bezizlaz, gotovo bez perspektive da se skoro oporavi. Doduše, vlast se zdušno trudila da se to dogodi, ali, čini se da njihov napor u tom pravcu nije osnovni razlog opozicionog debakla i lutanja?
– Nemanjem odgovora na proizvodnju nasilja i straha od strane vlasti, nemanjem odgovora na besomučnu propaganda umesto informisanja, bavljenje sobom i svojim problemima umesto problemima ljudi čiju podršku želite da zaslužite. Gledamo bahate siledžije kako zagađuju javni prostor i prave zajedničku štetu svima, verujući da to i tako voli njihova podrška.
* Skupština Srbije je možda još jedino mesto gde Demokratska stranka može da se čuje, ali poslanika vaše stranke sve manje ima u skupštinskim klupama. Koliko su uopšte svesni značaja Narodne skupštine?
– Svest poslanika je onolika kolika je vaša percepcija o njoj. Ako ljudi ne vide šta ko radi u skupštini, ako im je svejedno što svedoče raznim zloupotrebama procedura i ruženju jedni drugih umesto dijaloga, onda je posao i zadatak nas poslanika da objašnjavamo koliko štetu po svakodnevicu proizvode igrokazi i propaganda u skupštini, umesto vladanja po Ustavu i zakonima i zadatak nam je da delegitimišemo neodgovornost u obavljanju poslaničkog posla, bilo čiju.
* Bilo je raznoraznih predloga opozicije da se bojkotuje parlament, naročito je taj stav bio izražen kada su naprednjaci uveli novi izum – ogroman broj amandmana na prvi član prvog zakona. Mislite li da bi se bojkotom nešto postiglo?
– Ako hoćete napuštanje parlamenta, morate imati uz taj predlog i strategiju za vraćanje u parlament, morate van svake sumnje učiniti ljudima jasnim takav predlog. Ako vas oni gledaju s nerazumevanjem i pitaju „zašto?“, onda nemate dobar predlog.
* Koliko deluje obeshrabrujuće kada nijedan opozicioni predlog zakona i nijedan amandman vlast ne prihvata i koliko obeshrabruje kada vlast opoziciju podseća na debakl na beogradskim izborima?
– Nimalo. Zašto bi bili obeshrabreni tuđim neznanjem o dijalogu? A ako znate bolje od njihove privatizacije institucije, samovolje i arogancije, onda ste dužni da budete ta promena koju hoćete da vidite u budućem sazivu skupštine.
* Da je saradnja među opozicionim strankama gotovo nemoguća pokazalo se i tokom nedavnog skandala kada su radikali najžešće izvređali Aleksandru Jerkov, a potom i Mariniku Tepić, a da su osude takvog čina stizale tek sporadično.
– LJudi rade ono što veruju da je ispravno, govore o tome, brane ono u šta veruju. Sporadično ili ne, mi znamo da je narodni poslanik Vojislav Šešelj osuđeni ratni zločinac, a vlast naručuje njegovo nasilje nad svima koji tu činjenicu jasno kažu. Šta hoćete da vlast osudi? Ono za šta navija?
* Bilo je čak i nekih zluradih komentara iz vlasti na račun onih koje su radikali vređali. Zbog čega, da li možda zato što iz svih njih progovara Šešelj?
– Zato što naručuju to verbalno nasilje, vole, sviđa im se. Kao što im se sviđa svaka propaganda kojom poriču činjenice i realnost, tako odbranom osuđenog ratnog zločinca brane sebe negdašnje koji su duboko u njihovim stavovima i duboko u suprotnosti s njihovim evropskim rečnikom. On govori ono što oni vole.
* Kuda ide ovakva naprednjačka Srbija?
– U stagnaciju, limbo zarobljene država u kojoj nema slobode i prava za sve, u kojoj je propaganda zakon samovolje, a svaki dijalog onemogućen, ismejan, naružen, u kojoj vladavina prava služi samo za ruganje.
* Kako komentarišete najavu pojedinih ministara o promeni puta Srbije, odnosno odustajanje od EU?
– Neka i Vlada i ministri dođu u skupštinu i kažu koja je cena tog odustajanja od EU. Jednom su nas isti ti ljudi ubeđivali da su ratovi neminovni, da su sankcije super, da nam ne treba EU, a cenu tog ubeđivanja smo platili svi i ona je ogromna. Sada imaju obavezu da kažu kolika je cena toga da vlast još jednom promeni politiku i odustane od EU. Mi ćemo biti protiv toga, kao i godinama ranije dok oni nisu prekopirali evropske ideje. Međutim, prekopirali jesu, ukapirali nisu. Otud sve to nasilje, politička nezrelost, propaganda i zarobljavanje država koje oni smatraju dobrim, a štetno je svima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.