Analiza: Zašto „crnogorski scenario“ u srpskoj politici trenutno „ne pije vodu“?

U idealnom slučaju to bi značilo jednu ili dve proevropske kolone, gde bi se grupisali organizatori protesta Srbija protiv nasilja, Srbija centar (SRCE) i jedna u kojoj bi bile desne stranke.

Šta je crnogorski scenario?

Ukratko, tri programske kolone, od kojih je jedna desno, druga centristički, i treća levo orijentisana.

Dakle, tadašnja crnogorska opozicija 2020. godine na izbore je išla u tri kolone – jednoj nacionalističkoj, drugoj umereno građanskoj i trećoj evro-atlantskoj.

U prvu, pod nazivom “Za budućnost Crne Gore”, redove su zbile mahom prosrpske i proruske partije – Demokratski front, Prava Crna Gora sa manjim partnerima. Nosilac liste bio je, Mitropoliji crnogorsko-primorskoj blizak, profesor Zdravko Krivokapić.

Drugu su činile Demokratska Crna Gora i DEMOS, a slogan “Mir je naša nacija” dovoljno govori o ideološkoj profilisanosti ove grupacije, kojoj se i danas spočitava da na neka pitanja ciljano ne daje odgovore kako se ne bi zamerili ni jednima, ni drugima.

Poput Demokrata, i treća kolona bila je građanski orijentisana, s razlikom što je “Mir je naša nacija” zauzeo centrističku, a „Crno na bijelo“ levu poziciju. Ovu kolonu činile su Građanski pokret URA, i druge platforme i NVO organizacije, poput CIVIS-a.

Gledano kroz prizmu prošlih izbora „Ujedinjeni za pobedu Srbije“ bili bi pandan „Mir je naša nacija“, „Moramo“ koaliciji oko Ure, dok se „Za budućnost Crne Gore“ nema sa čim porediti, jer je desnica izašla u nekoliko kolona.

Smatra se da je ovako grupisana opozicija, uz jasan dogovor o međusobnom nenapadanju, uspela da izdejstvuje da se nijedan glas “ne baci u prazno”, te da tako odnese prvu pobedu protiv vlasti Demokratske partije socijalista i režima Mila Đukanovića.

Od tad se i među srpskom opozicionom javnošću ustalilo mišljenje da su tri programske kolone ono što je lek za autokratiju u Srbiji.

Šta tu sve „ne pije vodu“?

Pre svega, u Srbiji kriterijum za stvaranje blokova nije ideološka pozicija, već odnosi među strankama ili, češće, među samim liderima.

U tom pogledu treba posmatrati prvo zbijanje redova, dogovor o zajedničkom delovanju između  Zajedno, DS, i SRCE. Jasno je da malo šta ideološki spaja ove tri stranke, sem opštih mesta poput evrointegracija i zalaganja za demokratske uslove.

Da li je ikome zamislivo da se na jednoj listi nađu Boris Tadić, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Miroslav Aleksić i Zdravko Ponoš?

Crnogorskim opozicionarima je to te 2020. godine uspelo i na mikro i na makronivou – na listi ZBCG našli su se zajedno Demokratski front, koji je oduvek bio glavna prosrpska opcija, i u biračkom telu s manje udela Prava Crna Gora Marka Milačića, koje ranijih godina nisu nalazile zajednički jezik za nastup na istoj listi.

Zajednički jezik našli su i činioci te prve Vlade bez DPS-a – potpisan je sporazum kojim je omogućeno formiranje vladajuće većine s glasovima tri pobedničke kolone.

Čak i da nekako gorepomenuti, i drugi proevropski opozicioni prvoborci grupišu u dve kolone, nejasno je kako misle da se u isto vreme s desnicom dogovore i naprave pakt o nenapadanju, a da ih u isto vreme optužuju da su lažna opozicija. Takođe, nejasno je kakav će stav zauzeti prema pokretu bivšeg ministra Radeta Baste “Evropski put Srbije”, koji bi partnere mogao naći u bloku oko GDF-a Zorana Vuletića, pokreta Glas, Oktobra Čedomira Stojkovića… A ako do ujedinjenja ove dve grupacije ne dođe, to su još dva proevropska bloka. Ono što je tu olakšavajuća okolnost je to što su ova dva potencijalna bloka u široj javnosti slabo, do gotovo nikako profilisana.

Saradnju bloka oko Glasa, Oktobra i GDF-a sa ostatkom proEU opozicije treba isključiti – njima mejnstrim opozicionari nisu dovoljno evropski orijentisani.

Izlazno rešenje za pitanje desnice bi moglo biti da Narodna stranka izađe samostalno, ili uz neke manje partnere, pa da se tako stvori pandan “državotvornom bloku”, što ne mora biti nerealno ako Narodna ne nađe pre toga zajednički jezik sa Zavetnicima, Dverima, Novim DSS-om i POKS-om. Ili ako režim ne proceni da je taj blok prejak, pa kao što je činjeno i ranije, ove opcije ne razbije u nekoliko kolona, s obzirom da i Dveri i Zavetnici plebiraju da budu stožer nacionalnog okupljanja.

A da nekako i dođe do toga da se organizatori protesta podele u tri izborne liste, dolazimo do narednog “problema” – oni nisu jedina opozicija.

Sa i bez Narodne stranke, oni koji su danas okupljeni u državotvornom, a sutra možda u nekom drugom bloku, politička su činjenica, i optužbe, koje u nekim slučajevima i mogu biti potkrepljene i opravdane, da su lažna opozicija i trojanski konji režima neće ih neutralisati. Jasno je da ove opcije imaju podršku dobrog dela biračkog tela do kog proevropski blok, koliko god neki od njih naginjali nadesno, ne može da dođe.

Iznad svega stoji politički inženjering Aleksandra Vučića, koji je bio vidan i tokom proteklog izbornog ciklusa.

Već se nagoveštava odlazak Pokreta socijalista Aleksandra Vulina u opoziciju i koalicija sa Srpskom radikalnom strankom, a ne treba isključiti prilazak i drugih opcija šešeljevcima i vulinovcima, poput možda Zdrave Srbije Milana Stamatovića. Ova blok, koji  bi se komotno mogao nazvati “Aktuelnosti” po proruskoj emisiji na TV Happy, upravo bi gađao tvrdo rusko krilo desnih birača.

Na to treba dodati i ostale opcije koje trenutno niču ili su već nikle, poput poljoprivrednika koji najavljuju stranku ili “Mi – Glas iz naroda” što je za sada samo Jutjub kanal koji okuplja ličnosti prepoznate pre svega u alternativnim desnim krugovima, poput Branimira Nestrorovića, Aleksandra Pavića, Mitra Kovača (…) a koji ima potencijal da uz određeno organizovanje zapravo postane politička organizacija, o čemu se i spekulište.

Ali da čak i do svega ovoga ne dođe, opoticija u Srbiji nema ključnu stvar za uspešnost “crnogorskog scenarija”. To nas ponovo vraća na pitanje:

Šta je crnogorski scenario sem izbornog nastupa u tri kolone?

To nije samo izlzak u tri kolone, ovaj scenario se jeste u tom tumačenju ovde odomaćio, već je ovakav opoziconi nastup bio produkt šireg društvenog konteksta. Takvo grupisanje bilo je omogućeno identitetskom krizom izazvanom Zakonom o slobodi vjeroispovesti, koji je proizveo litije kao vid građanskih protesta u organizaciji Mitropolije crnogorsko-primorske SPC, te širi društveni konsezus u odbrani osnovnih građanskih prava, pa u krajnem slučaju i sekularizma države.

Velikodostojnici Mitropolije, poput blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija i vladike Joanikije, javno su dali podršku čitavoj opoziciji.

U Srbiji taj prelomni trenutak za stvaranje širokog društveno-političkog konsenzusa mogle su biti tragedije u OŠ Vladislav Ribnikar i okolini Mladenovca i Smedereva, koje su proizvele proteste “Srbija protiv nasilja”. Krenulo se u pravcu stvaranja širokog društvenog pokreta, ali su protesti postali tačka razdvajanja, a ne spajanja među onim opcijama koje bi da menjaju sistem.

Iz svega se nameće jedna kolona kao potencijalno rešenje, koja se u ovom momentu čini nerealnom, pa je za očekivati da će deo opozicije pokušati da na svaki način “simulira” scenario kolega iz Crne Gore. Opozicionari često govore da će tako združena desnica i levica odbijati građana da jedinstvenoj listi daju glas, što nije daleko od istine, ali isto tako od istine daleko nije ni činjenica da opozicija nema jasan odgovor na Vučićev politički inženjering, i da simulacija crnogorskog scenarija teško može dovesti do promene režima na parlamentarnom nivou.

Potreban je „srpski scenario“, a opozicionari nemaju mnogo vremena da ga napišu.