Ćutanje nije znak slabosti, već pobede

Baš tako, pokušala je da predstavi. Svako ko je gledao uživo prenos iz RTS-ovog studia nije imao utisak da se vodi debata o rešenjima i predstavljanju onih predloga za koje navedeni kandidati smatraju da su najbolji. Zapravo, nije se stekao utisak da se uopšte govori o izborima u prestonici, već o uobičajenom stranačkom blaćenju i prostačkom pljuvanju.

Emisija je bila pod kontrolom novinarke Jovićević samo u uvodnom predstavljanju kandidata koji su zastupali liste i iznosili ukratko rešenje najvažnijeg, prema njihovom mišljenju, problema. Mada je i tu bila po neka upadica.

Nećemo govoriti o tome kako sumnjamo u shemu organizacije emisije od strane uredništva Upitnika, ali kada se uzme u obzir nepristojno i bahato ponašanje većine predstavnika izbornih lista ne može se jasno odrediti ko je, kada i koliko dobio prostor. Najmanje se pričalo o Beogradu, o poboljšanju kvaliteta života još manje. Raspravljalo se o Jagodini, međusobnim optužbama za proneveru, korupciju, kriminal, razgovaralo se i o tome koliko je puta ministar spoljnih poslova sedeo pored pape i slično. Beograd i Beograđani u ovoj debati nisu bili bitni. Tako da se s pravom postavlja pitanje da li uopšte slede beogradski ili neki drugi izbori? Takođe, možemo se zapitati i to zašto ako (kako zaključujemo iz izjava pojedinih učesnika emisije) ne slede izbori u Beogradu, su građani izmanipulisani nekakvim izborima?

Kada se pogleda emisija, lično i stranačko rvanje u toj situaciji za pristojnog čoveka ostaje svega nešto više od četiri minuta za iznošenje svojih predloga, od sat vremena emisije. Tako pristojno ponašanje podstaklo je tog učesnika da kaže na kraju emisije da ga više ne zovu, na šta će lider radikala Vojislav Šešelj dobaciti: “Ej Šapiću mnogo si fin čovek za nas”.

Međutim, dok je Šapić tako mirno sedeo i ćutao, gledajući borbu razuarenih političkih antielita imao je dosta vremena da izabere prave reči, tako se stiče utisak da mu nije bilo potrebno više od ta četiri dobijena minuta za prave predloge.

Aktuelna vlast se hvali kako pita građane preko projekta “Da se radi i gradi po tvom” o tome šta bi oni želeli da se u njihovom kraju uradi. Lako je postići dogovor oko parka, igrališta, semafora i slično. Velike projekte poput metroa niko ne stavlja pred sud javnosti (kako bi se inače radilo ispod žita). Jedini koji je izneo takvo mišljenje (pored mnoštva prepucavanja o tome koja je najbolja trasa metroa) jeste Aleksandar Šapić. On je dovoljno svestan i građanima okrenut čovek da postavlja predlog na javnom servisu o javnoj debati i postizanju koncenzusa građana za takav ogroman projekat poput metroa.

Takođe, Beograd ne živi od turista. Generalo budžet nijedne zemlje ili grada ne može da se oporavi od turista, da je tako Grčka bi cvetala. Beograd za Beograđane, a ne strane turiste.

S obzirom na to da se novinarka spotakla o svoju profesiju i čak nekoliko puta dozvolila da učesnici u debati poput Obradovića i Markovića daju reč sagovornicima umesto nje (a pravilo je da ne smete dozvoliti sagovroniku da preuzme kontrolu nad razgovorom) to Šapiću nije smetalo da iskaže svoju kulturu i vaspitanje.

-Ako hoćete da se nadvikujete, ja mogu da ćutim do sutra, rekao je Šapić nakon što su mu upali u reč. Kada je pokušao da predstavi svoje ideje i spomenuo Sekretarijat za porodicu, novinarka ga je prekinula potpitanjem (što nije radila često sa ostalim učesnicima) da to predlažu i Dveri, Šapić je odgovorio: “Ako mislite da ću ovde sada svaku stvar što neko predloži apriori da odbijam samo što neko drugi predloži ja tako ne funkcionišem”.

Šapićevo ćutanje nije znak nespremnosti, već pameti. Ćutanje nije znak slabosti, već pobede.