Cvijetin Milivojević: Žao mi je što danas nije živ Šećeroski

Ovako Cvijetin Milivojević, jedan od retkih novinara i politikologa koji još uvek pišu o politici kao što su to i u vreme obnove višestranačja 1990, u razgovoru za Danas, odgovara na pitanje, za koju bi od u međuvremenu iščezlih stranaka mogao da kaže da mu je žao.

Šećeroski je, podsetimo, bio predsednički kandidat grupe građana 1990, upamćen po TV nastupu, u kome je govorio o izvozu četki i metli kao razvojnoj šansi Srbije.

„Metla“ je bilo ime pod kojim je Demokratska stranka Srbije nastupila na junskim izborima 2020.

*Da li tek treba da obeležimo pravi početak obnove višestranačja 9. mart 1991. kada su izbile prve demonstracije koje nije organizovala vladajuća partija?

– Mogli bismo da računamo i od toga datuma koji su, tada najslobodnije novine u Srbiji, sada već pokojna „Borba“, krstile udarnim naslovom: „Roditelji na Ušću – deca na Terazijama!“ Ali, bojim se da bi nas to, kako reče Bata Gašić, „telepromptovalo“ na 21. jun 2020. i protekle, oktroisane izbore, na kojima je ubedljivo trijumfovala stranka koja na njima nije ni učestvovala, već se krila baš pod pseudonimom „Za našu decu – AV“, pokradenim od nemačkih nacionalsocijalista, sa tamošnjih izbora iz marta 1936. godine („Unseren Kindern – Die Zukunft durch AH)… No, ako već moram da biram: neka bude da je Osma sednica CK Saveza komunista Srbije, u stvari, označila i start obnove partijskog pluralizma, mada su se tadašnji pobednici, komunisti (potonji socijalisti), istrajavajući na „jednopartijskom pluralizmu“, svojski potrudili, i uspeli u tome, da Srbija bude, među poslednjima u istočnoj Evropi, a poslednja država u bivšoj SFRJ u kojoj su održani prvi višestranački izbori.

*Kao neko ko je pratio prvi dijalog vladajućih i opozicionih partija koji je usledio nakon serije masovnih skupova – Vidovdanski sabor 1992. šta zaključujete o sadašnjim rundama tog dijaloga, nakon protesta Jedan od pet miliona i korona nemira?

– Zamislite, onaj i onakav Milošević, bez problema je, tokom tih demonstracija 1992, primio Nebojšu Popova i predstavnike opozicije; odobrio je ozbiljan dijalog vlasti i opozicije koji je u orbitu izbacio Perčevića i Dačića, zbog čega je jedan živi akademik svoje prijatelje iz Deposa, Mihiza i Miću Popovića, prozvao imenima ondašnjih SPS-junoša. Milošević je, čak, prihvatio i krunski zahtev opozicije da se, umesto većinskog, uvede proporcionalni izborni (D’ Ontov) sistem koji traje do dana današnjeg.

Mi danas imamo „Vučića u iznudici“, čoveka koji se, praktično, već 21. juna uveče, složio sa mojoj skromnom ocenom da su ti izbori bili ne samo nelegitimni nego i nelegalni, i da su, potom formirane, institucije zakonodavne i izvršne vlasti – oktroisane. S nama dvojicom, 6. oktobra se složila i Evropska komisija, konstatacijom da, 30 godina posle prvih višestranačkih izbora, u Srbiji – nema političkog pluralizma. Dakle, na jednoj strani, imamo oktroisanu vlast koja nije rezultat izborne već posledica lične volje svevladara, na drugoj strani, jedino i isključivo vanparlamentarnu (ja je zovem pravim imenom: uličarsku) koja je, ne svojom voljom, niti ona bojkot ni ona konstruktivna koja je izlaskom na izbore pokušala da ih legitimiše – izbačena na ulicu. Iz ovoga imaju samo dva izlaza. Jedan je iskren dijalog kao preduslov za normalne izbore, za šta je nadležan, ali i odgovoran, jedino onaj deo izvršne vlasti koji ima i legitimitet i legalitet, a to je predsednik Republike. Drugi scenario niko normalan ne priželjkuje, a svodi se na konstataciju da su uličarima – naglašavam da to nije bio njihov izbor, već su na ulicu isterani – dostupni jedino ulični metodi političke borbe.

*Šta bi, po Vama rekli, opozicionari s početka 90-ih, da su tada mogli da vide spomenik Stefanu Nemanji u Beogradu – da vode izgubljenu bitku, jer nećemo dobiti građansku nego despotsku i stalešku državu?

– Ovde je pre reč o opasnom licemerju sadašnje vlasti. Ne brani se interes države Srbije time što ćete megalomanskom visinom jednog od srpskih župana (Srbija je velike župane imala i najmanje dva veka pre Stefana Nemanje) – zbog nečiste savesti vezane za obližnji „Dubai na vodi“ – natkriliti predivnu zgradu iz 19. veka, objekat železničke stanice koji je, u to vreme, simbolizovao otvaranje Srbije prema Evropi i svetu. Stefan Nemanja, Simeon Mirotočivi, kao otac Svetog Save i Stefana Prvovenčanog, kao rodonačelnik velike dinastije, zaslužuje spomenik, ali u starom Rasu, tamo gde je bila njegova prestonica, možda baš kod Đurđevih stupova ili tu negde, u obližnjim selima, gde je bio njegov drveni dvor i gde su mu rođeni sinovi. Mogao je to da bude i Beograd, ali Nemanja, onda, ne zaslužuje kotlinu i prikrivanje krsta, već neku dominantnu lokaciju u glavnom gradu. Ovako, čak i da mu to nije bila namera, izgleda kao da je neko, danas mnogo moćan, podigao spomenik samome sebi.

*Predsednik Vučić povremeno ističe da su i opozicija i „lažna elitistička javnost“ ostali zarobljeni u 90-im. Možda on održava tu „zaostalost“ jer je to podela koja mu garantuje rejting i većinsku podršku?

– Od preumljenika koji je „progledao“ i zatražio da mu „oproste njegovu ružnu prošlost“ tek u 43. godini života, svašta možete očekivati, pa čak i to da on, kao nekadašnji ugledni ratni huškač, onima koji su politički ili profesionalno bili na drugoj strani barikade, imputira da su „mitomani“, zarobljenici nekih nebeskih mitologija.

Uzmimo samo to nesrećno Kosovo. Čovek, bez pardona, svakoga ko se usudi da javno kaže da je čak i zamrznuti konflikt bolje rešenje od odustajanja države Srbije od 17 odsto svoje teritorije, odmah optuži da je taj – za rat!? A u dijalogu o Kosovu, Vučić se, neretko, iako je predsednik Republike Srbije, ponaša kao političar koji se ustava Kosova, drži „kao pijan plota“, I ima razumevanja za Prištinu za to što ovo ili ono dogovoreno ne može da primeni, jer to nije u skladu sa tamošnjim ustavom. Dok se sa najvišim pravnim aktom zemlje na čijem je čelu, sprda, preporučujući svojim kritičarima da uzmu pod mišku Koštuničin ustav i odu na Kosovo da ga brane tim ustavom.

„Nulta 2020 tačka“

Sagovornik Danasa je prvu deceniju višepartizma ispratio kao novinar, svedok i hroničar rađanja i odrastanja, a druga dva desetleća (doba sazrevanja, ali i početka odumiranja pluralizma) kao istraživač i analitičar. Autor je četvoroknjižnog životopisa srpskog pluralizma, hronike koja „otkriva i pokriva“ razdoblje između 1990. i 2020. Reč je o knjigama:

„Na prvu loptu – političko komuniciranje u Srbiji 1990 – 2017“

„Mostovi i izbori – političko kolumniciranje u Srbiji 2009 – 2018“

„Duhovna kolaboracija“

Do kraja februara, pred čitaocima će, pod naslovom „Nulta 2020 tačka – trideseta zima višestranačja“.

Banditerova komisija je zaboravljena

„Neverovatna mi je činjenica da je Srbija, u Evropi sigurno, ali vrlo verovatno i u svetu, jedina zemlja u kojoj postoje političari i stranke (mislim i na dobar deo trenutno vladajuće koalicije) koje se, delanjem, zalažu za odricanje od dela teritorije sopstvene države. Pri tom se pozivajući na razne prioritete i argumente, po pravilu one koji ne idu u korist Srbije, a namerno prenebregavaju ključni dokument međunarodne zajednice o razdruživanju bivše Jugoslavije, tzv. Izveštaj Badinterove komisije, koji su, 1991, prihvatili predstavnici vodećih svetskih sila, ali i svih šest republika eks SFRJ. A tamo lepo piše da će, na teritoriji SFRJ, na teritorijama šest republika, biti formirano šest nezavisnih država, a ni „K“ od nekakvog nezavisnog Kosova nije ni spomenuto“, podseća Milivojević.