Cvijić: Ili će se Beograd sa politikom EU uskladiti, ili će Zapad primeniti kaznene mere

*Evropski parlament nedavno je usvojio rezoluciju o Srbiji u kojoj su neki od glavnih zahteva na daljem putu ka EU – pitanje sankcija Rusiji i priznanje Kosova. Kako ocenjujete ove zahteve za Srbiju i koliko je realno da ih u dogledno vreme ispunimo?

Ja bih ta dva zahteva odvojio. Mislim da se u EU od Srbije očekuje da svoju spoljnu politiku uskladi sa evropskom što pre. Sankcije Rusiji uvele su sve zemlje članice EU te se od zemalja kandidata očekuje da učine isto. Ako bi vlast u Srbiji želela sankcije Putinovom režimu bi mogla da uvede koliko sutra.

Kada je reč o Kosovu, stavovi Evropskog parlamenta nisu obavezujući već se spoljnopolitički pravac EU odlučuje od strane država članica EU i to jednoglasno. U situaciji u kojoj pet država članica EU ne priznaje nezavisnost Kosova teško je očekivati da EU nešto tako od Srbije traži. Mislim da je takođe nerealno da će Srbija u dogledno vreme biti u mogućnosti da formalnopravno prizna Kosovo.

*U rezoluciji se sada po prvi put pojavljuje formulacija „međusobno priznanju Srbije i Kosova“, pored dosadašnjeg insistiranja na „normalizaciji odnosa“. Mislite li da će ubuduće „međusobno priznanje“ biti glavni zahtev istaknut i u drugim dokumentima EU i da li u skladu sa tim treba da se menja i pregovarački okvir?

Kada je reč o dokumentima Saveta EU to sigurno neće biti slučaj dok svih pet država članica EU ne prizna Kosovo, ali promena većinskog diskursa u EU, gde se sve više govori o “međusobnom priznanju”, a ne “normalizaciji”, direktna je posledica pogrešne politike režima u Srbiji prema Rusiji. Zbog politike sedenja na dve stolice, na ovdašnje vlasti se gleda sve više sa podozrenjem, strpljenje ističe, te je preovlađujuci stav u Evropi mnogo oštriji nego ranije.

*Pojedini domaći analitičari procenjuju da će predsednik Srbije Aleksandar Vučić maksimalno odlagati odluku o sankcijama Rusiji kako bi se svrstao na „pobedničku“ stranu između Ukrajine i Rusije. Koliko nas to može koštati u aktuelnom geopolitičkom poretku?

Očigledno je da režim u Srbiji ovu odluku odlaže što je više moguće. Mislim da se kupuje vreme i čeka neki dugotrajniji prekid ratnih dejstava u Ukrajini i shodno tome postepeno ublažavanje politike sankcija prema Rusiji u EU, te se očekuje da će se u takvoj situaciji Srbiji više gledati kroz prste. Mislim da su ovakva očekivanja nerealna. Svet je 24. februara ušao u neku vrstu novog hladnog rata i bez obzira kako se završio rat u Ukrajini, Srbija je okružena NATO i EU zemljama i od nje će se logično očekivati da svoju spoljnu politiku sa njima u potpunosti uskladi.

*Među građanima Srbije jača evroskepticizam odnosno opada podrška EU integracijama. Koliki je deo odgovornosti za to na našoj vlasti, a koliki na politikama EU prema Srbiji?

Odgovornost je u najvećoj meri na režimu u Beogradu koji kao da se svojski trudio da kroz permanentnu desetogodišnju anti-zapadnu kampanju u medijima pod njegovom kontrolom Srbiju pretvori u neku vrstu satelita Kremlja.

*Da li je ovako negativno raspoloženje javnog mnjenja prema EU zapravo olakšanje za aktuelnu vlast u Srbiji i opravdanje da ne uloži dodatne napore u reforme u oblasti vladavine prava, medijskih sloboda…?

Apsolutno. To se i videlo i prilikom razočaravajućeg samita zemalja EU i Zapadnog Balkana u Briselu, gde je, dok je većina lidera u regionu donekle digla glas protiv nemogućnosti EU da BiH da status kandidata, ili da otpočne pregovore sa Albanijom i Severnom Makedonijom, jedino Predsednik Srbije delovao relativno zadovoljno.

*To što je EU odobrila status kandidata za Ukrajinu i Moldaviju, dok proces pristupanja celog Zapadnog Balkana stoji u mestu, u regionu se gleda se velikim negodovanjem. Mislite li da nam je načinjena nepravda?

Nema sumnje da nam je načinjena nepravda, međutim treba biti realan, ako se u EU ne promeni sistem glasanja, ako se ne ukine jednoglasnost i ne uvede sistem glasanja kvalifikovanom većinom (55% zemalja EU koje predstavljaju 65% stanovništva) i ako pojedinačne zemlje članice EU i dalje budu u mogućnosti da blokiraju druge zbog bilateralnih pitanja koje nemaju veze sa kriterijumima za članstvo u EU, budući put Ukrajine, Moldavije i Gruzije ka članstvu u EU veoma će podsećati na prošlost i sadašnjost zemalja Zapadnog Balkana.

*Građani Severne Makedonije nedavno su protestima izrazili nezadovoljstvo zbog francuskog predloga rešenja za veto Bugarske i nastavak pregovora sa EU. Kakvu to poruku šalje o politici proširenja EU prema Zapadnom Balkanu?

Nemogućnost EU da zauzda Bugarske zahteve prema Severnoj Makedoniji, veoma je zabrinjavajuća. Ako vlada u Skoplju prihvati ovaj predlog Severna Makedonija će moći da otvori samo prvi deo Međuvladine konferencije sa EU (početak pregovora), međutim zbog zahteva da u preambulu Ustava unese Bugare kao konstitutivni narod u Severnoj Makedoniji, prvu Međuvladinu konferenciju dugi niz godina neće biti u mogućnosti da zatvori. Za promenu Ustava u Severnoj Makedoniji potrebna je 2/3 većina u skupštini a ovako nepopularan predlog takvu većinu nema gotovo nikakve šanse da osigura, u trenutnom sazivu nikako, a posle predstojećih izbora izgledno još manje. Čak i ako bi se kojim slučajem nekada u budućnosti i našla dvotrećinska većina u Sobranju, kroz ovaj predlog se bugarski zahtevi koji se tiču makedonskog jezika, istorije Itd. direktno unose u pregovarački okvir, što Sofiji daje mogućnost da Severnu Makedoniju na njenom putu ka članstvu permanentno blokira i posle promene ustava.

Ovakav presedan kada je reč o pregovorima za članstvo u EU trebalo bi da zabrine i Srbiju ali i ostale zemlje Zapadnog Balkana jer i same imaju bilateralne sporove sa susedima. Nije teško zamisliti da bi komšijske političke elite u određenom trenutku, kao što je to bio slučaj i u Sofiji, mogle da presedan zloupotrebe i počnu da postavljaju neprihvatljive bilateralne zahteve zemljama kandidatima.

Treba li da strahujemo da bi nezadovoljstvo iz Skoplja moglo da se prelije i na ulice Beograda, ukoliko bi, recimo, EU nastavila sa insistiranjem na sankcijama Rusiji i priznanju nezavisnosti Kosova?

Mislim da je pitanje jezika i nacionalnog identiteta Makedoncima i Makedonkama mnogo važnije nego što je Srbima pitanje uvođenja ili neuvođenja sankcija Putinovom režimu. Većina građana i građanki Srbije se sankcijama protivi ali im ovo pitanje nije preterano bitno. Ako bi se vlast u Beogradu konačno dozvala pameti i uvela sankcije prema Kremlju, demonstracija bi možda bilo ali bi one bile kratkotrajne i ne preterano masovne. Za razliku od ekoloških  demonstracija krajem prošle i početkom ove godine koje su ujedinile širok spektar građana, od levice do desnice, na demonstracijama protiv sankcija Rusiji bili bi samo desničari. Pošto Vučić, pretpostavlja se, ne bi, kao prilikom posete Putina 2019. godine, i ovog puta autobusima “dovlačio” svoje pristalice u Beograd pošto mu to u tom trenutku ne bi odgovaralo, protesti bi vrlo brzo utihnuli. Ono čega se vladajuća koalicija u Srbiji plaši je da bi zbog uvođenja sankcija dodatno izgubila na popularnosti jer su prevashodno njihovi birači pro-ruski nastrojeni.