„Da je živ, ne bismo imali Srbiju zombiranih rusofila“: Autorski tekst jednog od osnivača DS za Index.hr o 20 godina od ubistva Đinđića

Lični stav Momčila Đurđića, jednog od osnivača Demokratske stranke, za portal Index.hr prenosimo u celosti.

U nedelju  12.marta biće obeležena dvadeseta godišnjica ubistva premijera dr Zorana Đinđića. Ovaj esej nema za cilj da se bavi poznatim činjenicama koje se recikliraju povodom svake godišnjice nacionalne tragedije niti da zapomaže i nariče nad sudbinom prijatelja.

Sam Zoran bi se narugao takvom pristupu. Ovo je samo pokušaj da se u nekoliko tačaka, makar simbolično, pozabavimo onim što se sa Zoranovom ličnošću i nasleđem desilo, nakon atentata, a nije smelo da se desi, kao i onim što se (još uvek?) nije desilo, a moralo je.

U špilu narodnih vođa koje smo „tipovali“ svojom rukom, Premijer se pridružio Hajduku (Karađorđu Petroviću), Knjazu (Mihajlu Obrenoviću) i Kralju (Aleksandru Obrenoviću).

Ovaj „poker“ lidera koje smo sahranili od 1817. do 2003. za naše patrijote i dalje predstavlja prejake karte na kockarskom stolu istorije.

Oni će u tim surovim ubistvima pokušavati da amnestiraju „naše ljude“ nalazeći otiske prstiju stranih Službi i volšebno menjajući istorijske činjenice za još poneku u nizu teorija zavere od kojih je, navodno, satkana srpska prošlost i sadašnjost.

Uvođenje famoznog „trećeg metka“ u vezi ubistva premijera  bio je tipičan pokušaj podvale smišljen u laboratorijama „antihaške Srbije“. Namera je jasna: da se sve relativizuje i omete istraga ubistva, amnestiraju izvršioci, sakriju nalogodavci i, naravno, uvedu strane Službe kao pravi kreatori i izvršioci zločina.

Ova jeftina podmetačina inspirisana inače sjajnim filmom Olivera Stouna „JFK“, upotpunjena je i zapaprena dnevničkim zapisima pokojnog „Oca Nacije“ Dobrice Ćosića. Ćosić je svojevremeno ustvrdio kako je Đinđić u mesecima pre ubistva promenio stav prema Evropi zbog Kosova, prešao na stranu srbskih patrijota i time motivisao Zapad da mu, kao svom nelojalnom agentu, skine glavu.

Domaćinski podmuklo, kako je već umeo,  on mu je podelio komplimente za „ političku pamet u uviđanju neuspeha svoje politike“. No, to mu je bilo malo. Prepričavajući svoj poslednji susret sa Đinđićem, Ćosić je sa bezbedne vremenske distance i bez svedoka, Zorana preveo na svoju stranu tvrdeći kako mu je Đinđić navodno rekao „da u Srbiji demokratija  više ne može da se dokazuje  izdajom nacionalnih interesa“, stavljajući mu tako u ruke oružje kojim je ubijen, da liči na samoubistvo.

Isporučujući nam ga kao Rembrantovog „Bludnog sina“ koji se  u pokajničkoj završnici vraća pod skute Oca (Nacije), Ćosić nam je priredio scenu u kojoj Zoran sam sebe proglašava grešnikom a on mu, ispovednički mirno i jezuitski staloženo, samo pruža priliku za to. Pisac nam ga nudi na tacni, posthumno, kao izdajnika na osnovu sopstvenog priznanja, (takva priznanja je Dobricina Partija najviše volela) pritom ga razrešujući krivice koju je sam potvrdio (to opet Crkva najviše voli).

Ovaj  falsifikovani portret kičicom iskusnog i namazanog konvertita, koji je često menjao „veru za večeru“, jeste nešto pred čime pristojan čovek može samo da zanemi. Nažalost, kulisa kojom je ovaj mutivoda iz Velike Drenove prekrio i falsifikovao pravi portret jednog genijlnog političara i filozofa danas funkcioniše maltene kao „zvanična verzija“ Đinđićevog života i smrti.

Ljudi koji su lično poznavali Zorana i sa njime delili civilizacijska stanovišta: savremeni kulturni model življenja i promišljanja, urbani kodeks postmodernog i postindustrijskog sveta, kao i jasnu, čvrstu etiku postholokaustvskog doba,  znaju koliko je na dijametralno suprotnim vrednosnim pozicijama bio doktor filozofije u odnosu na Ćosića i njegovu komesarsku bratiju.

Tamo gde je Dobrica nadnesen nad kartama Velike Srbije i Veličanstvene Rusije „pisao“: moć, istorija, ratovi, hegemonija, Zoran je „pamtio“: ljudska prava, decentralizacija, ekonomija, suočavanje sa prošlošću. Nažalost, autentičnih i poštenih aktera i svedoka je ovde sve manje, jedni su otišli  a  drugi pate od političke demencije.

Mi preživeli saborci i učesnici pamtimo furioznu osobu koja je, ne samo zbog one naše „kasno Marko na Kosovo stiže“ dobro znala da su kašnjenje, odlaganje, sporost, lenjost, odsustvo vizije,  koje su kod nas devedesetih metastazirale a danas su u termalnoj fazi, samo oblici bagatelisanja najvrednijeg resursa – Vremena, koje je u eri Interneta i drugih oblika ekstremnih i brzih komunikacija strateški prevazišlo značaj i ulogu Prostora, kao zemljanog znaka.

„Ako moraš da progutaš žabu progutaj je odmah i izaberi najveću“, „spavaćete kada odete u penziju“, kao i priča o preskakanju tri stepenice, samo su neke od mnogobrojnih, dnevnih, tipično filozofskih minijatura kojima je on okruženju nametao svoj politički tempo.

Za njega kao odgovornog političkog lidera i intelektualca svoga doba Kosovo nikad  nije bilo alibi za očuvanje nama tako svojstvenog centralističkog tipa vlasti i ukidanje autonomija čime je raspad Jugoslavije i Srbije i započeo, niti alibi za nacionalne zajmove, piramidalne banke, inflacije i ratove… Njemu nisu „padale roletne“ na pomen „Svete Srpske Zemlje“, „Srca Srbije“, „najskuplje srpske reči“(recite nam cenu pa da vidimo da li ćemo da je platimo?).

On je znao da iza tih opasnih parola nema čvrstog tla i da su one povez na očima nacije koja hoda ka provaliji. Kosovo je za njega bio PROBLEM koji što pre i po svaku cenu treba rešiti, kako bi se deblokirala budućnost zajednice, koja je od devedesetih već ionako bila načeta i delimično potrošena i opljačkana nezajažljivim i fatalnim „kreditiranjem“ bliže a pogotovo daleke, slavne prošlosti.

Zoran nije imao podršku u osamnaestočlanoj koaliciji za punu lustraciju što će se sa današnjeg stanovišta pokazati fatalnim za budućnost države. Odustajanje od lustracije koja bi se pre svega odnosila na zločinačke političke organizacije devedesetih, među kojima je bila i Služba bezbednosti, nije  mu sačuvalo glavu.

Naprotiv. Šarmantno, šmekerski cinično i duhovito „pravdajući“ odbacivanje suštinske, temeljne lustracije znao je u polušali reći: „ Ako otvorimo dosijee moraćemo da zatvorimo Crkvu“ pokušavajući da slikovito dočara koliko je lustracija u Srbiji nemoguća misija.

Kao notorni politički pragmatik pokušao je da pridobije Crkvu uvodeći Veronauku u škole i snažno ubrzavajući dovršenje Hrama Svetog Save, čija je izgradnja u godini Zoranovog ubistva navršila sto godina. Kako mu se crkva odužila najilustrativnije je sažeto u rečima Vladike Amfilohija Radovića, izrečenim u skandaloznoj ali iskrenoj besedi na odru ubijenog premijera:“…U momentu najdubljeg poniženja svog naroda Ti si na obrenovićki način pružio ruku pomirenja Evropi i svijetu…“, što bi u prevodu značilo „Tako ti i treba“.

Đinđić je znao da gubitak ili okupacija dela državnih teritorija- koji su de facto proizašli iz Miloševićeve kapitulacije nakon bombardovanja, nazvane „Kumanovski sporazum“, kao i iz Rezolucije 1244 UN kojom je verifikovana i legalizovana agresija NATO u proleće 1999. – ne moraju biti trajne kategorije, pogotovo što je iznutra poznavao iskustvo Nemačke i rasplet sa padom Berlinslkog zida.

Bio je siguran da se u istorijskom kontinuitetu, bez nepodnošljivog balasta Kosova na leđima svakog rođenog ali i nerođenog stanovnika Srbije, svi gubici mogu  kompenzovati i višestruko prevazići stvaralačim potencijalima koje građani Srbije mogu da realizuju i ponude, pre svega, u areni evropske ekonomije, kulture, nauke i sporta… U to je duboko verovao.

Iako 5.oktobar nije doneo ono čemu su se mnogi nadali, ipak su se u 21.veku desile i neke lepe i velike stvari koje Srbija ne pamti a bile bi melem za Zoranovu dušu, da je danas među nama. Šokantan rast IT industrije čiji izvozni rezultati poslednjih godina dostižu i nadmašuje sve tradicionalne izvozne grane srpske privrede, kao i nezapamćen razvoj vinarske industrije u poslednjih par decenija, pre svega u pogledu  visokog kvalitete proizvoda i broja vinarija, samo su potvrdili Đinđićeve vizije, strateška opredeljenja i veru u domaću pamet.

Anegdota vezana za srednju Mlekarsku školu u Pirotu, koja je sa slovenačkom školom u Kranju bila jedna od dve stručne škole u bivšoj Jugoslaviji, ukazivala je gde on vidi autentične razvojne šanse privrede. On je razumeo da će ulazak razorene Srbije u surovu arenu globalnog kapitalizma dovesti do nestanka i utapanja nasleđenih socijalističkih, industrijskih kompleksa i identiteta u mnogo  snažnije globalne brendove.

Razumeo je taj nemilosrdni mehanizam ali nije u njemu video obavezno nešto loše. Istovremeno je želeo da nove šanse potražimo i u razvoju neindustrijskog sektora: proizvodnje originalne, tradicionalne delikatesne hrane, gde ćemo moći da sačuvamo i unapređujemo svoje originalne brendove i u čvrstoj vezi sa planinskim i banjskim turizmom razvijamo zemlju  na potpuno drugačiji način. Sloveniju i nemački Baden-Vitenberg, gde je doktorirao, video je kao uzore u ovoj nakani.

Na prvu godišnjicu Vlade čiji je bio premijer Zoran je početkom 2022. odlučio da krene u kampanju obilaska zemlje, koju  i danas pamtimo pod nazivom „Srbija na dobrom putu“.

Preuzimajući vlast on je vrlo brzo shvatio da građani  slabo razumeju njegove namere i ideju modernizacije te da je nužno da obiđe najveće gradove i opštine kako bi u direktnom razgovoru „dešifrovao“ svoju politiku.

Pirot, kao jedna od dvadeset najvećih  opština je bio na spisku turneje. Sećam se da me je pozvala šefica njegovog kabineta: „ Pozdravio te Zoran.

Pita gde da dođe u Pirot a da to ne budu „Tigar“ ili „Prvi maj“?“. Bio sam pomalo zatečen imajući u vidu da su svi srpski premijeri i ministri decenijama unazad posećivali ova „dva privredna giganta“. Odmah sam razumeo da Zoran želi da pošalje drugačiju poruku i simbolički nametne jednu novu paradigmu razvoja.

Tako smo došli do Mlekarske škole koja nije samo nacionalna kadrovska baza već i baštinik i zaštitnik jednog od najpoznatijih srbijanskih jestivih brendova – Pirotskog kačkavalja. Đinđić ne samo da je posetio Mlekarsku školu nego je smislio, obećao i odmah krenuo u prikupljanje novca za formiranje i izgradnju jedinstvene Akademije mleka i hrane u Pirotu. Ubijen je godinu dana kasnije a idejni projekat Akademije skuplja prašinu negde u fijokama onih koji više vole da rade za druge nego da čuvaju i razvijaju ono što imaju.

Druga anegdota je sa beogradskog Trga Republike, iz hladne novembarske noći 1995., nekoliko dana pre „Dejtona“ i nekoliko meseci posle „Oluje“. Već je pao mrak kada smo napustili stranku na Terazijama i krenuli prema Studentskom trgu gde je sa porodicom tada živeo. „Kod Konja“ su nam razdragano prišli mladić i devojka i od Zorana zatražili autogram. Rekli su da su izbeglice iz Hrvatske, iz Gospića.

Na pitanje kako su se snašli u Srbiji odgovorili su da nastavljaju da rade ono što se već radili u Lici – organizaciju žurki i klubskih nastupa. Evo, pohvališe se sad baš radimo jednu žurku za JUL( to je bila stranka Miloševićeve supruge Mire Marković koja je nakon izgubljenih ratova trebala da preuzme vođenje „mirnodopske“ politike od iskompromitovanog Miloševićevog SPS). „Za Jul ?!“- začudio se Zoran pitajući da li tako žele da se zahvale mudroj politici porodice Slobodana  Miloševića koja ih je ostavila bez doma i zavičaja?

Oni su odgovorili da ih politika ne interesuje i da oni „SAMO RADE SVOJ POSAO“. Profesor filozofije, ono što je po mome dubokom ubeđenje Đinđić iznad sveg oduvek i bio, upitao ih je tada da li smatraju da je arhitekta koji je projektovao gasne komore i dušegubke u Aušvicu samo radio svoj posao ili će pre biti da je ratni zločinac? Ipak im je dao autogram, da zapamte reči.

Bio sam ponosan i uzbuđen što hodam sa čovekom takvih moralnih nazora. Na putu do kuće kao obaveznu literaturu preporučio mi je katarzično štivo Karla Jaspersa „Pitanje krivice“, koje će se prvi put biti štampano na srpskom jeziku pet godina kasnije.

Na kraju, sa dvadesetogodišnje distance, uzimajući u obzir kakav je Zoran bio i šta nam se nakon njega desilo, nije na odmet zamisliti Srbiju kakva bi možda bila da je preživeo 12.mart 2003. To svakako nije ova Srbija zombiranih rusofila koji daju žmigavac za odlazak na Zapad a skreću na istok jer ih „srce vuče“, izazivajući tako masovne prometne nesreće i havarije na autoputu u budućnost.

To je svakako ona Srbija u kojoj bi sve prepreke prema evro-atlanskim integracijama bile uklonjene i koja bi u procesima integracija stigla bar do nivoa na kojima su danas Rumunija i Bugarska. Srbija iz koje bi se naravno odlazilo ali se u nju i vraćalo, zemlja iz koje se ne bi bežalo sa kartom u jednom pravcu.

To je ona domovina za koju se jedino ima smisla boriti, Srbija premijera Zorana Đinđića a ne Vladike Nikolaja Velimirovića . Sve mimo toga je ono što danas živimo – samo još jedna kosovska predstava o izdajnicima i rodoljubcima, u zaključanom pozorištu.

Autor je jedan od osnivača Demokratske stranke.