Da li je kasno za otvaranje medija i ima li opozicija kapacitet za kontrolu izbora?

Neki pomaci u tom segmentu, naročito kada je reč o Radio-televiziji Srbije, već su vidljivi, ali je uprkos tome jedno od ključnih pitanja za opoziciju, uoči izbora 2022. godine, da li ima dovoljno kapaciteta za kontrolu izbornog procesa na biračkim mestima na dan glasanja. 8.300 kontrolora na nivou cele Srbije, a dvostruko više sa zamenicima – brojka koja za svaku opozicionu organizaciju predstavlja nemali izazov.

Još neka od pitanja koja se nameću jesu da li je otvaranje medija tek nekoliko meseci pre izbora dovoljno da opozicija ostvari rezultat, te da li će se opozicija time zadovoljiti, imajući u vidu da je, zarad poštene izborne utakmice, to trebalo učiniti znatno ranije.

Ne treba zaboraviti ni da u emisije na RTS-u, u koje se u poslednje vreme pozivaju opozicioni predstavnici, vladajuća partija šalje svoja dobro poznata, ali i nova lica, koja imaju samo jedan zadatak – da po svaku cenu ne dozvole opozicionaru da govori.

Za sagovornika Demostata, scenaristu i profesora FDU Nebojšu Romčevića, pitanje da li opozicija ima dovoljno kapaciteta da kontroliše izbore na biračkim mestima, jeste „pitanje od milion dolara“. On smatra da na to pitanje niko u ovom trenutku ne može da pruži odgovor.

– Svakako da su startne pozicije više nego nepovoljne, ne-fer, nepravedne i nedemokratske. Sad je naravno veliko pitanje koliko će se ta nekakva osnova u ljudstvu povećati u demografskom smislu. Da li su to usamljeni ljudi ili će se njima pridružiti. Ja mislim da je bitka koju vode protiv državnih medija kolosalna i herojska u neku ruku. Naravno da će vreme pokazati, a vreme je na žalost uvek pokazivalo da su sve mračne prognoze tačne, a sve optimistične utopijske, da li ima smisla izlaziti ili ne izlaziti (na izbore). To je stalno biranje između dva loša rešenja – ističe Romčević.

Prema njegovom mišljenju, sama opozicija u demokratskom procesu, to jest u onom u kome bi trebalo da se odvije nekakav izbor, pod ovim okolnostima nema nikakve šanse. Romčević kaže da smo mi skloni da tražimo nekakve ljude koji ne postoje da budu opozicija, a da su njihova moć i pristup medijima toliko smešno mali, dok je blaćenje tako veliko, da je uvek pitanje zašto se ti ljudi odlučuju na jedan oblik „sporog samoubistva“.

– Naravno, kad kažem „ne mogu sami“, tu podrazumevam sve vaninstitucionalne oblike pritiska na vlast. Ja se nadam tim nekakvim, stalno samom sebi obećavanim, generalnim štrajkovima i tako dalje. Na žalost, ne mogu da kažem da imam na čemu da gradim optimizam – ne zbog toga što je opozicija „ovakva“ ili „onakva“, već zato što su okolnosti potpuno anti-demokrtaske i sve što se čini da je država je zapravo parodija države. Sve što izgleda kao proces je parodija procesa – naglašava Romčević.

Na kraju, on postavlja pitanje da li može ozbiljno da se uđe u nešto što je u svojoj osnovi neozbiljno i lažno.

Programski direktor organizacije Transparentnost Srbija Nemanja Nenadić, takođe upitan da li opozicija ima infrastrukturu za kontrolu izbora, za Demostat navodi da ne može da kaže da zna kakvo je stanje unutar pojedinih stranaka, ali da je njegov utisak da neće moći to da urade, osim u slučaju stvaranja vrlo širokih koalicija.

– Čini mi se da je na prošlim izborima pokret Dosta je bilo rekao da su oni imali kontrolore na jednoj trećini biračkih mesta. Opet, sa druge strane, ako je neko kadar da skupi 10.000 potpisa za podršku izbornoj listi, što je uslov za učešće na parlamentarnim i predsedničkim izborima, onda po nekoj logici stvari, on bi trebalo da ima dovoljno ljudi koji bi mogli da rade i kao kontrolori. Ako su svi ti ljudi zaista potpisnici podrške – ukazuje Nenadić.

On podseća da za kontrolore na izbornim mestima postoji i podrška iz budžeta, koja iznosi 2.000 dinara po jednom kontroloru, što je nešto što koliko-toliko daje šansu učesnicima na izborima da obezbede kontrolu, jer ni ta suma za mnoge ljude nije zanemarljiva.