Da li je Rusija zaista uvek bila uz Srbiju?

„U ključnim istorijskim trenucima, Rusija je bila uz nas“, rekao je u jednoj od poslednjih izjava tehnički ministar unutrašnjih poslova Srbije Aleksandar Vulin 19. aprila, gostujući na privatnoj Televiziji Hepi.

U međuvremenu, sve su glasniji pozivi Brisela i Vašingtona da Srbija treba da se pridruži međunarodnim sankcijama protiv Kremlja.

Srbija je jedina država Zapadnog Balkana koja nije uvela sankcije Rusiji. Zvaničan Beograd podržao je nekoliko rezolucija UN koje se protive ruskoj invaziji.

Međutim, sankcije Rusiji i dalje nisu opcija za vlasti u Srbiji, što pravdaju ekonomskim razlozima.

Komentarišući glasanje predstavnika Srbije, za jednu takvu rezoluciju, za isključenje Rusije iz UNHCR-a, portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova je rekla da Rusija beleži izjave srpskih političara o pritiscima koji se na njih vrše, kao i izjave srpske strane da im je Rusija prijatelj.

„Možda imamo različite poglede na prijateljstvo. Mi svoje prijatelje u teškim trenucima uvek podržavamo. Uvek polazimo od činjenice da oni koji nas nazivaju svojim prijateljima imaju isti pristup“, rekla je Zaharova na konferenciji za medije 13. aprila.

Međutim, Rusija se u skorijoj istoriji u više navrata nije ponašala u skladu sa rečima portparolke ruskog šefa diplomatije.

Tri UN rezolucije i rusko glasanje za sankcije Srbiji

Tokom 1990-ih godina, tadašnja Savezna Republika Jugoslavija (SRJ), u okviru koje je bila Srbija, suočavala se sa velikim međunarodnim sankcijama. Razlog je, između ostalog, bilo učešće Jugoslovenske narodne armije (JNA), koja je po raspadu socijalističke Jugoslavije ostala pod okriljem zvaničnog Beograda, u ratnim dejstvima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (BiH).

Savet bezbednosti UN je 30. maja 1992. godine usvojioRezoluciju broj 757 u kojoj se države potpisnice obavezuju da će sprečiti „uvoz na njihovu teritoriju sve robe poreklom iz Savezne Republike Jugoslavije (Srbije i Crne Gore)“.

Takođe, zemlje su se obavezale da uskrate dozvolu „bilo kom vazduhoplovu da poleti, sleti ili preleti njihovu teritoriju, ako je predviđeno da sleti ili je poleteo sa teritorije SRJ“, osim u slučajevima humanitarnih letova.

Uz to, Rezolucijom 757 je bilo predviđeno da potpisnice spreče učešće lica ili grupa koja predstavljaju SRJ u sportskim događajima na svojoj teritoriji, kao i da obustave naučnu i tehničku saradnji i kulturne razmene i posete osoba koje predstavljaju SRJ ili koje Jugoslavija sponzoriše.

Među potpisnicima te rezolucije bila je i Rusija.

Šest meseci kasnije, ratovi u BiH i Hrvatskoj ne posustaju. Broj poginulih civila i izbeglica nastavlja da raste. Zvaničnici Srbije, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, negiraju da zemlja učestvuje u ratu, iako se sa te teritorije regrutuju brojne paravojne grupe koje zajedno sa vojskom JNA čine zločine po Bosni i Hrvatskoj.

Novembra 1992. godine Savet bezbednosni UN donosi Rezoluciju broj 787, u kojoj „osuđuje sva kršenja međunarodnog humanitarnog prava, uključujući posebno praksu ‘etničkog čišćenja’ i namerno ometanje isporuka hrane i medicinskih potrepština civilnom stanovništvu Republike Bosne i Hercegovine“.

U istom dokumentu, koji je kao i prethodni potpisala Rusija, se zabranjuje „pretovar sirove nafte, naftnih derivata, uglja, opreme koja se odnosi na energiju, gvožđa, čelika i drugih metala, hemikalija, gume, vozila, aviona i motora svih vrsta“.

Takođe se pozivaju sve države „da preduzmu sve neophodne korake kako bi osigurale da nijedan njihov izvoz ne bude preusmeren u Saveznu Republiku Jugoslaviju“.

Ove mere su drastično uticale na pad životnog standarda građana Jugoslavije, te krah njene ekonomije. Nestašice osnovnih životnih namirnica, lekova i energenata postala je svakodnevica.

Sankcije su u Savetu bezbednosti UN ukinute novembra 1996. godine.

Međutim, u predstojećem periodu pojačavali su se oružani sukobi između pripadnika državnih snaga Jugoslavije i gerilskog pokreta Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), što u aprilu 1998. prerasta u rat na Kosovu.

Savet bezbednosti UN marta ’96. donosi Rezoluciju broj 1160, u kojoj se nalaže državama da će „u svrhu negovanja mira i stabilnost na Kosovu spreče prodaju ili snabdevanje Saveznoj Republici Jugoslaviji, uključujući Kosovo, oružja i pratećeg materijala svih vrsta, kao što je municija“.

Rezoluciju su podržale sve članice Saveta bezbednosti, uključujući i Rusiju. Kina je bila uzdržana.

NATO bombardovanje

Nakon brojnih izveštaja o kršenju ljudskih prava i nasilja koje su policija i vojska Jugoslavije vršile nad albanskim stanovništvom na Kosovu, Severnoatlantska Alijansa pokrenula je 24. marta 1999. bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije.

Rusija se, zajedno sa Kinom, u Savetu bezbednosti usprotivila NATO intervenciji. Međutim, konkretna pomoć Rusije je izostala, uprkos očekivanju tadašnjeg Beograda da će Kremlj pružiti aktivniju pomoć. O tome su bili obavešteni i predstavnici tadašnjeg jugoslovenskog vojnog vrha.

U knjizi „Vojna tajna“ (Helsinški odbor za ljudska prava, 2004), autora Vladana Vlajkovića, navodi se odlomak iz stenograma sa kolegijuma Generalštaba Vojske Jugoslavije iz januara 1999. godine. U svom obraćanju, general-pukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti VJ, kaže da je, prema obaveštajnim podacima kojima raspolažu, tokom zvanične posete tadašnje državne sekretarke SAD Medlin Olbrajt (Madeleine Albright) Moskvi, u razgovorima sa tadašnjim premijerom Rusije Jevgenijem Primakovim „Rusiji reprogramiran dug od 380 milijardi dolara za narednih dvadeset godina“.

„Valjda smo svi pametni da shvatimo šta to za tu Rusiju znači i ako neko zaista očekuje da će se Rusija podići da ratuje zarad nas mislim da je to lišeno svake osude“, rekao je tada Dimitrijević.

Na kolegijumu održanom u februaru ’99. godine, uoči početka NATO intervencije, Aleksandar Dimitrijević ponavlja taj stav i podvlači:

„Mogle su da budu zablude nekih da će Rusija i neki drugi faktori igrati značajniju ulogu, ali mi smo o tome ovde stalno govorili da se na njih ne treba oslanjati i da njima problem Kosova zapravo služi za rešavanje sopstvenih mnogo dubljih problema.“

Povlačenje iz mirovnih misija sa Kosova

Rat na Kosovu završen je juna 1999. godine, potpisivanjem mirovnog sporazuma u Kumanovu. Time je okončano NATO bombardovanje, a snage Jugoslavije su se povukle sa teritorije dotadašnje Autonomne pokrajine Kosovo.

Međunarodne mirovne snage (KFOR), na čelu sa NATO, stacioniraju se na Kosovu, kako bi čuvale red i mir.

Uoči okončanja kosovskog rata, Kremlj sprovodi diplomatsku inicijativu kako bi ubacio ruske vojnike u KFOR. Ovaj potez je urodio plodom i vojnici Rusije postaju deo međunarodnih mirovnih snaga od juna ’99.

Rusija je imala svoje pripadnike u međunarodnim mirovnim snagama na Kosovu sve do jula 2003. godine.

„Ovaj stav je Rusiju oslobodio odgovornosti da praktično bude uključena u pitanja vezana za status Kosova i život manjina, a smanjio Rusiji troškove te operacije“, navodi u svojoj analizi „Rusko-srpsko strateško partnerstvo: sadržina i domašaj“ (2010) istraživač nevladinog ISAC Fonda Žarko N. Petrović.

U saopštenju NATO iz jula 2003. godine se kaže da je Rusija ovu odluku donela „u svetlu poboljšanja bezbednosne situacije u regionu, kao i zbog drugih obaveza“.

U okviru KFOR-a danas se nalaze pripadnici vojski iz 28 zemalja sveta.

Kupovina Naftne industrije Srbije

Burne reakcije dela javnosti u Srbiji izazvala je odluka Vlade Srbije da proda „Naftnu industriju Srbije“ (NIS) ruskom „Gasprom njeftu“ (Gazprom neft). Prema dogovoru postignutom krajem 2008. godine, ruska strana je za 400 miliona evra dobila 51 posto vlasništva u nekadašnjem naftnom gigantu Srbije.

Sporazumom je bilo predviđeno i da „Gasprom“ uloži u modernizaciju NIS-a sa najmanje 500 miliona evra do 2012. godine.

Novi ruski vlasnik je, s druge strane, dobio dve rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, naftna i gasna nalazišta, kao i mrežu benzinskih stanica.

Kritike su tada najčešće upućivane na račun vlasti, a odnosile su se na to da je prodaja izvršena međudržavnim sporazumom bez tendera. Na čelu države u to vreme bile su danas opozicione Demokratska stranka Srbije (DSS), predvođena premijerom Vojislavom Koštunicom, odnosno Demokratska stranka (DS) tadašnjeg predsednika države Borisa Tadića.

Uz to, cena od 400 miliona evra za prepuštanje državnog naftnog giganata drugoj državi je u pojedinim krugovima ocenjeno kao „poklon“ Rusiji.

Špijunska afera

Novembra 2019. godine na internetu se pojavio snimak na kojem se navodno vidi kako ruski obaveštajac daje novac jednom penzionisanom pripadniku Vojske Srbije. Snimak je, prema rečima najviših zvaničnika Srbije, napravljen 24. decembra 2018. godine.

Autentičnost snimka je potvrdio Relja Željski, načelnik analitike Bezbednosno-informativne agencije (BIA), rekavši da se „na njemu nalazi ruski obaveštajac Georgij Kleban“.

Nakon sastanka Saveta za nacionalnu bezbednost Srbije, predsednik Srbije je rekao da su u više navrata „konstatovali, dokumentovali fotografijama, video i audio zapisima Klebanove kontakte sa pripadnicima Vojske Srbije“.

Kako je precizirao, zabeleženo je deset Klebanovih susreta sa ukupno tri lica, ali je naveo i da Kleban nije bio jedini ruski obaveštajac, a da su kontakti ostvareni sa ukupno devetoro pripadnika oružanih snaga Srbije.

Komentarišući aferu, portparol Kremlja Dmitrij Peskov je rekao da su odnosi sa Srbijom „partnerski, bratskog karaktera“, i dodao da „ništa ne može da na to utiče“.

U Ministarstvu spoljnih poslova Rusije su ocenili da je objavljivanje snimka „provokacija uoči važnih susreta na vrhu“.

Snimak je naime dospeo u javnost nekoliko sedmica uoči zvanične posete predsednika Srbije Sočiju u Rusiji. Na pitanje novinara da li je na sastanku sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom otvorio temu špijunske afere, Vučić nije odgovorio direktno:

„Mi smo razgovarali o svim temama. Imamo dobre odnose i trudićemo se da dalje čuvamo ne samo prijateljske, već da nadograđujemo te prijateljske odnose“, rekao je Vučić novinarima 4. decembra 2019. u Sočiju.

Dan ranije je, uoči odlaska u Rusiju, kazao da je što se njega tiče, ta tema zatvorena nakon njegovog razgovora s ruskim ambasadorom u Srbiji Aleksandrom Bocan-Harčenkom.

Javnosti u Srbiji nije poznato da li postoji sudski ishod ove afere.

‘Niske strasti’ predsednika Srbije

Uprkos špijunskoj aferi, tokom decenije vlasti Srpske napredne stranke (SNS) zvaničnici Srbije i Rusije su bilateralne odnose dveju zemalja ocenjivali harmoničnim i najboljim u novijoj istoriji.

Tu harmoniju je na trenutak narušila portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova.

Komentarišući sastanak predsednika Srbije Aleksandra Vučića sa tadašnjim predsednikom SAD Donaldom Trampom (Trump) u Vašingtonu septembra 2020, Marija Zaharova je uporedila taj susret sa čuvenom scenom iz filma „Niske strasti“ (Basic instincts) u kojoj glumica Šeron Stoun (Sheron Stone) prekršta noge tokom policijskog ispitivanja.

Ona je na svom Facebook nalogu postavila fotografiju na kojoj Vučić sedi preko puta Trampa, kao i Šeron Stoun iz pomenutog filma.

„Ako ste pozvani u Belu kuću, a stolica je postavljena kao da vas ispituju, sedite kao na fotografiji broj dva, ko god da ste. Verujte mi“, napisala je ona.

Njena objava izazvala je burne reakcije među zvaničnicima Srbije. Predsednik Srbije je izjavio da „primitivizam i prostakluk koji je pokazala govori o njoj i onima koji su je postavili“, dok je Marko Đurić, tadašnji direktor Kancelarije za Kosovo a danas ambasador u Sjedinjenim Državama, poručio portparolki ruskog ministarstva da bi trebalo da je „bude sram“.

„A zamisli taj predsednik je kod ruskog predsednika i po sat i po vremena čekao na prijem i nikada nije tražio posebnu stolicu. Ja vam ne dozvoljavam da napadate ponosnu Srbiju. Sram vas bilo!“, napisao je Đurić na Tviteru.

Zaharova je nakon reakcija izjavila da je njena objava „pogrešno protumačena“, te da je u njoj „izrazila neslaganje sa arogantnim stavom ‘izuzetnih'“, aludirajući na Sjedinjene Države.

Kosovo i Srbija su, 4. septembra, u Beloj kući potpisale sporazum o normalizaciji ekonomskih odnosa. Ceremoniji potpisivanja je prisustvovao i američki predsednik Donald Tramp.