Da li je studentska pobuna inspirisala Vučića da ulogu autoritarnog vladara zameni rolom diktatora?

Studentske demonstracije, blokade fakulteta, ulica i institucija, inspirisale su ostale društvene kategorije na snažnu pobunu, ali, istovremeno, inspirisale su i režim da pribegne potezima koje odlikuju „gole“ diktatorske.

Sagovornici Danasa napominju da su granice između pojmovnih određenja načina vladavine u novijem dobu dosta zamagljene, pomerene, da više nije tako jednostavno reći da li je jedan samo režim hibridni, autokratski ili diktatorski…, ali se apsolutno slažu u tome Vučić vlada Srbijom nasiljem, korupcijom, ucenama i zastrašivanjem, kao i da će biti sve nasilnije kako pobuna bude jačala.

„Kada bi Vučić bio samo diktator, imao bi šansu da postane benevolentni diktator“

– Pitanje da li se režim pomera od autokratskog ka diktatorskom stavlja previše fokusa samo na delovanje Vučića, a meni je važno da se ne zaboravi da je Srbija oligarhija u kojoj SNS oličava mafijašku strukturu kroz koju jedna privilegovana grupa ljudi, politički moćna i besramno bogata, koristi državu, sve njene institucije i sve javne resurse u koruptivne i sebične svrhe. Da bi to mogli moraju zauvek imati političku moć, biti nesmenjivi, a zato je najvažnije uništiti ili ograničiti rast političkim protivnicima i ogaditi građanima bavljenje politikom kao nešto što je nužno antidržavno, prljavo i neprijateljsko, jer se time mogu legitimno baviti samo oni koji su već na vlasti. I tu je laž Vučić podvalio građanima Srbije kroz svakodnevno pojavljivanje u medijima koje kontroliše.– kaže za Danas Biljana Đorđević, profesorka Fakulteta političkih nauka i kopredsednica Zeleno-levog fronta.

Vučić je svakako tu najsnažnija figura, dodaje, jer on kontroliše partiju i onda kada više nije njen predsednik, što pokazuje da moć nije u partiji već u njemu. Ali, napominje dalje, kada bi on bio samo diktator, imao bi šansu da postane benevolentni diktator – da u situaciji kakva je današnja kazni neke od svojih ljudi koji svakako treba da odgovaraju za ono što se dogodilo u Novom Sadu i da tako makar formalno pokuša da prikaže da su “studenti u pravu” i da je on za budućnost a ne protiv budućnosti ove zemlje a to su mladi.

– On to ne može jer je naprednjačka mafijaška struktura funkcionisala tako dobro zato što je štitila sve svoje izgrednike, čak i kada imaju interne obračune. Setimo se kako je Vučić rekao za Vesića da se on svojih prijatelja ne odriče. Nije tu reč o lojalnosti već uzajamnoj ucenjenosti, i što odgovornost nekih krakova mafijaške hobotnice svakako vodi ka odgovornosti glave – podseća naša sagovornica.

Ne mislim da protesti uzrokuju pomeranje režima od autokratskog ka diktatorskom, kaže, oni su simptom autokratizacije i privatizacije društva na koji su različite društvene grupe reagovale jer institucije nisu radile svoj posao i nisu bile responzivne za zahteve, manje ili više direktno, upućene njima.

– Na primer, 2016. su to bili protesti Inicijative Ne davimo Beograd protiv projekta Beograd na vodi, protiv privatizacije naših javnih prostora ali i protiv nedemokratskog odlučivanja o našim resursima i razvoju naših gradova. Zatim smo imali proteste Protiv diktature nakon predsedničkih izbora 2017., godine kada je Vučić postao predsednik. Ti protesti sami po sebi nisu dali rezultate ali su bili autentični krik mladosti i politički su socijalizovali čitavu jednu novu generaciju mladih i imenovali kuda ide ovaj režim i pre prvih zvaničnih priznanja svetskih indeksa demokratije da je Srbija režim takmičarskog autoritarizma odnosno tzv. hibridni režim gde imate redovne (kod nas češće vanredne izbore) izbore ali oni nisu slobodni niti pošteni – objašnjava Biljana Đorđević.

Mene, priznajem, ističe naša sagovornica, današnja pobuna studenata prema obuhvatu mladih i političkoj socijalizaciji nekoliko generacija mladih najviše podseća na te proteste, iako su po svemu ostalom današnje blokade drugačije i prema formi delovanja vode poreklo još od blokade Filozofskog fakulteta 2006. godine u vezi sa cenama školarina i zahtev da znanje ne bude tretirano kao roba.

– Imali smo nakon toga proteste 1 od 5 miliona, pa velike proteste i blokade protiv Rio Tinta, proteste Srbija protiv nasilja i najzad ove proteste Krvave su vam ruke koji su u različitim aktivnostima opozicionih političkih partija i pokreta, neformalnih kolektiva i najzad studenata, ujedinile opozicionu javnost. Svi ovi protesti su bili prilika za režim da se demokratizuje, ali pošto on to u svojoj srži ne može, koristio se različitim metodama kooptacije, gušenja otpora i zastrašivanja građana, a ponajviše razgradnjom solidarnosti i kidanjem veza između različitih segmenata društva, ponajaviše između običnih građana i opozicionih političkih partija. Nadajmo se i potrudimo se svi da im ovog puta to ne uspe – zaključuje profesorka Đorđević.

„U periodu od 2012. do 2014. godine mogli smo da zaustavimo Vučića“

U teoriji države odavno ne postoje čisti pojmovi kada je u pitanju državno uređenje, kaže za Danas Dragan popović, direktor Centra za praktičnu politiku.

– Generalno, postoji jasna razlika između demokratskih i čitavog niza autoritarnih režima, od najbližeg oblika autoritarizma (što bi, na primer, mogla da bude Orbanova Mađarska), pa do kompletnih diktatura poput današnje Kine ili Saudijske Arabije. Nove tehnologije, ali i nova znanja, bazirana na bogatom prethodnom iskustvu, omogućila su autoritarnim liderima da uče i prilagođavaju se – objašnjava naš sagovornik.

Naravno, dodaje, u toku svoje vladavine oni se i menjaju.

– Kod Vučića je evidentno da od 2012. sve više klizi ka čvršćoj autokratiji, pokušavajući da se približi diktaturama. To nije lako, i zbog geopolitičkog položaja Srbije, ali i zbog demokratskog potencijala srpskog društva koji se često potcenjuje, iako je društvo očigledno u stanju da pruži otpor, kao što vidimo ovih dana. Potezi poput hajki na aktiviste kroz provladine medije, policijskih otmica ljudi, nasilja nad izabranim poslanicima ili praktičnog legalizovanja batinaških formacija SNS-a jesu ozbiljni koraci ka jačoj autokratiji. Bojim se da će se režim ponašati sve gore kako bude u većoj krizi. To je cena koju ćemo svi zajedno platiti zbog toga što se autokratiji nismo na vreme suprotstavili, onda kada je to bilo relativno lako i bezbolno, u periodu od 2012. do 2014 – zaključuje Dragan Popović.

Poruka je jasna: Vučić nema poverenja da bi policija pucala na sopstveni narod

Prema rečima Bojana Pajtića, profesora Pravnog fakulteta, režim u Srbiji je, vrlo brzo po dolasku SNS na vlast, poprimio autoritatan karakter. Proces je počeo, smatra on, skokom popularnosti Aleksandra Vučića nakon medijskog hapšenja Miroslava Miškovića, a nastavio se uklanjanjem Tomislava Nikolića sa javne scene.

– Nastavio se monopolisanjem ogromne većine medija i uspostavljanjem neraskidivog savezništva između vladajuće stranke i mafije koja iz sive zone prelazi u državne institucije i preuzima gro projekata finansiranih javnim sredstvima, zauzvrat kupujući glasove na izborima i preuzimajući ulogu čelične pesnice režima – kaže Pajtić.

Kako napominje, studentska pobuna inspirisala je Vučića da ulogu autoritarnog vladara zameni rolom diktatora koji neposredno preuzima sve poluge vlasti u zemlji, čak i one koje su do tada bile pod kontrolom vladajuce stranke, ali se tiranin njima nije neposredno bavio.

– Proces ide toliko daleko, da se predsednik države usuđuje da građanima preti nekakvom partijskom vojskom, tzv. lojalistima, konstituisanim po uzoru na SA odrede. Poruka je jasna: diktator nema poverenja da bi policija pucala na sopstveni narod da bi omogućila Vučića i dalje nesmetano pljačka, pa traga za “alternativnom oružanom formacijom”. Srećna je okolnost da je ovakvom, zločinackom i mafijaškom režimu kraj, pa nećemo biti prisiljeni da i dalje trpimo uzurpaciju sopstvene zemlje od strane najgorih među najgorima – zaključuje Pajtić.

„Režim klizi od hibridnog ka autoritarnom“

Dejan Bursać, istraživač Instituta za filozofiju i društvenu teoriju kaže za Danas da režim klizi od hibridnog ka autoritarnom.

– Hibridni režim je onaj koji ima sve zvanične postavke demokratije, ustav, zakone, institucije, ali demokratija ne funkcioniše najbolje. Naime, izbori daju najčešće prednost jednoj strani, vladajućoj stranci koja onda zarobljava državu – objašnjava Bursać.

Autokratska vlast je ona koju nije moguće smeniti na izborima, kaže dalje i dodaje da se u takvim režimama vlast brani nasiljem.

– Mi smo videli obrise toga u protekla dva meseca, da režim ne preza niti da upotrebi bezbednosne institucije, niti da pošalje stranačke aktiviste na one koji protestuju protiv njega… Finalni pokazatelj da je ovo autoritarni režim bio bi izborni poraz i kada bi preuzimanje vlasti od strane opozicije bilo sprečeno nasiljem – zaključuje Dejan Bursać.

„Vučić je diktator odavno“

Strah uvek budi ekstremnije reakcije. Vučić je uplašen, a budući da je njegov režim uvek bio nasilan na različite načine (od fizičke sile do pretnji fizičkim i egzistencijalnim ugrožavanjem), organizovane pobune ga mogu odvući jedino u pojačavanje diktatorskih crta. Po mom mišljenju, on je diktator odavno jer više ni ne krije da institucije ne postoje. Efektivno je to tako, iako se na njih poziva u situacijama kad mu je to zgodno. Mi ne preživljavamo ništa novo, samo se intenzitet represije pojačava. I naravno, diktatura postaje ogoljenija – ocenjuje za Danas Biljana Stojković, profesorka Univerziteta u Beogradu.