Dačić: Da li je ruski štit u Srbiji interes Amerike?

Što će reći: sasvim u skladu sa tradicionalnim, odavno uobičajenim javnim nereagovanjem, uz ovdašnju generalnu nezainteresovanost za tu tradicionalnu manifestaciju zvanu „molitveni doručak“. A, posebno za belosvetsku dimenziju tog februarskog okupljanja, na koju se privatno pozivaju i vrlo uredno odazivaju (o državnom ili o svom trošku) prevashodno gosti iz zemalja sa, inače, vrlo skromnim rejtingom na svim relevantnijim međunarodnim rang-listama.

Ta priča se, međutim, ponavlja iz godine u godinu, pri čemu su i sad, u četvrtak, među tri i po hiljade domaćih i stranih gostiju – u pola tuceta za tu priliku spojenih dvorana vašingtonskog Hiltona – ponovo bilo vrlo lepo zastupljeno i nekih pedesetak zvanica sa bivšeg jugo-prostora. Gosti iz Srbije bili su u tom sastavu, po običaju, najbrojniji, mada ni ostali nisu mnogo zaostajali. Izuzev Slovenije koju je, kao i kod ostalog razvijenog sveta, na tom jutarnjem ugođaju zastupao samo ambasador u Vašingtonu.

Od naših predstavnika, najzadovoljniji je otputovao iz Vašingtona Slobodan Petrović, potpredsednik Vlade Kosova i predsednik tamošnje Samostalne liberalne stranke. On je u četvrtak, neposredno posle doručka, bio primljen u Stejt departmentu kod Hilari Klinton, pred njen polazak na međunarodnu bezbednosnu konferenciju u Minhenu, gde je ona, uzgred budi rečeno, sutradan pomenula i Kosovo kao „jedan od konflikata na Balkanu, koji čine Evropu nesigurnom i nepotpunom u svojoj celovitosti“.

Ivica Dačić, sa svoje strane – kako je pred odlazak saopštio dopisnicima srpskih medija – konkretno je pomenuo kongresmene Bartona, Tarnera i Rorabahera kao sagovornike koji su iskazali razumevanje za njegovu ideju o „pravednom razgraničenju za Kosovo i Metohiju“.

Na pitanje Danasa da sumira rezultate posete, Dačić je konstatovao, za početak, da je sadašnja politika SAD prema Kosovu i Srbiji proizvod činjenice da je Obaminu administraciju sad vode ljudi iz „nekadašnjeg Klintonovog okruženja“. Ukazao je, tim povodom, na potrebu „zajedničkog imenitelja“ u građenju bilateralnih odnosa Vašingtona i Beograda, imajući u vidu da je „Amerika najveća sila na svetu, a Srbija najveća država na Balkanu – i tu nema regionalnog mira i stabilnosti bez učešća Srbije“.

Obrazlažući tu tezu, potpredsednik Vlade Srbije zaključio je na kraju i sledeće: „Rekao sam im, zamislite situaciju da se u Srbiji – u kojoj je već podrška za ulazak u EU pala ispod 50 odsto – odluči da država ne želi da uđe u EU, nego da se žele najbliži odnosi s Rusijom. I da se onda u jednom trenutku odluči da se u Srbiji postavi neki ruski raketni štit. Da li je to najviši interes Amerike? O tim stvarima niko ne razmišlja. Došli smo do nivoa gde Srbija ne može više sama sebe da natera na pozitivan pristup. Sve sam im to rekao. I oni su svesni te situacije, ali kažu da ne veruju da je to moguće… Samo, nemoj posle da bude kasno“.