Ivica Dačić otvorio je međustranački dijalog time što je u subotu 23. januara primio Miloša Jovanovića u prostorijama parlamenta. Da li je to dogovoreno i smišljeno baš tako, nebitno je.
Ali, u mandatu ove vlasti, prvi put se dogodilo da predsednik Narodne skupštine i jedne vladajuće partije “uvede” unutra sa ulice vođu jedne opozicione, svejedno i vanparlamentarne partije. Istina, Jovanović nije došao sa izbornim zahtevima nego sa predlogom zakona o vojnoj neutralnosti Srbije, da ga navodno samo preda na pisarnicu Skupštine, i da o o tome da izjavu za medije. Ipak, u tom je vikendu glavna politička vest bila fotografija iz skupštinskog zdanja Dačića i Jovanovića kako mu uručuje papir, na obostrano zadovoljstvo. Jovanovićevo, zato jer ostaje “u priči”, u kojoj se sam skrajnuo u odnosu na kolege iz opozicije, odbijanjem da učestvuje u međustranačkom dijalogu, jer će se voditi pod okriljem stranaca iz Evropskog parlamenta.
Dačićevo zadovoljstvo pogađamo, mnogo je veće. Jer, pomenutu priču on vodi gotovo pa savršeno, ka svom političkom cilju. Taj cilj je trošenje opozicione energije umesto na kampanju protiv vlasti, na takozvani “međustranački dijalog”. Malo je reći da je to trošenje, to je čisto rasipanje te energije budući da opozicija, kako bojkotaška, tako ni saučesnička, nije imala nikakve opipljive koristi od prethodnog kruga međustranačkog dijaloga pred junske izbore 2020. Korist su imale samo vladajuće stranke, naprednjaci Aleksandra Vučića kao i socijalisti Ivice Dačića. Sastanci u okviru tog “dijaloga”, u formatima “Čatam haus” i “Žan Mone” služili su tome da pokažu njihovu parlamentarnost, kad je već nema u samoj Narodnoj skupštini.
Treba li podsećati da su SNS i SPS kao glavni ustupak usvojili spuštanje izbornog praga sa pet na tri odsto, što nije ni bilo među zahtevima opozicije. I na to da nijedna lista saučesničke opozicije nije domašila tih tri odsto, a da bojkot opozicija nije uspela da spusti odziv glasača na ispod 40 odsto na nivou Srbije, što je recimo, uspela opozicija u Albaniji.
Vučiću i Dačiću i sada odgovara da se “međustranački dijalog” oteže što duže. Te bili su novogodišnji i božićni praznici, te da se Dačić dogovori telefonom sa Dejvidom Mekalisterom iz Evropskog parlamenta. Te nisu se čuli ove nedelje, nego će sledeće. Te da se u međuvremenu održi video sastanak sa EP posrednicima Tanjom Fajon i Vladimirom Bilčikom, te da se uključe sve opozicione grupe u EP, i liberali i zeleni, Klemen Grošelj i Viola fon Kramon. I tako dalje…
Organizovati jedan širi sastanak uz, recimo video uključenje evroposlanika, budući da Evropski parlament radi u posebnom korona režimu gde su događaji uživo svedeni na najmanju meru, za Dačića je, nemojmo se zavaravati “piece of cake” ili što bi se u Srbiji reklo “mačji kašalj”. Treba li pominjati njegovo iskustvo kao ministra spoljnih poslova u organizovanju ministarskog samita OEBS-a u Beogradu 2015. Ili događaja “Kina plus 16 evropskih zemalja – Pojas i put”? Vredi li dodati i da je Dačić 1992. kao portparol SPS-a Slobodana Miloševića učestvovao na prvom dijalogu vlasti i opozicije nakon vraćanja višestranačja? On sam na to dozirano ukazuje gostujući po televizijama i ističući da su se ti razgovori vodili u tadašnjoj Saveznoj vladi, a ne u Skupštini.
Pravo mesto razgovora u sadašnjosti nije ni Skupština, a ni Vlada, niti su pravi sagovornici članovi Vladine radne grupa na čelu sa Nebojšom Stefanovićem, ministrom odbrane i šefom beogradskog odbora SNS-a, kao za junske izbore. Pravo mesto bila bi Republička izborna komisija, u kojoj je srce izbornog postupka. Tu bi recimo, trebalo razjasniti, kao što traže radikali Vojislava Šešelja, postupak kandidovanja, kako su mogući lažni potpisi za podršku izbornoj listi bez kojih nema učestvovanja na izborima. Lažni potpisi korumpiraju u samom početku srž izbornog postupka, koji se i okončava spornim pravilima odlučivanja po prigovorima. U izveštaju OEBS-a o izborima 2020. pominje se da je podneto 5000 prigovora na glasanje, a da je RIK uvažila samo jedan. Najzad, i kako je moguće da izbori “ne padnu” kada se dokaže nedozvoljen uticaj na birače kao u slučaju “mađarskog glasanja” u Vranju 2020. Važan je na primer, i elektronski unos podataka koji za RIK radi Republički zavod za statistiku, odnosno potreban je uvid od strane opozicije u taj unos.
RIK je telo u koje ulaze i predstavnici opozicije, i ono treba da spreči svaku izbornu korupciju, uključujući i “kapilarni glas” i ucenjivanje radnim mestom. Izmišljanje novih “kreativnih rešenja” samo odvlači pažnju sa suštine, a to je da rad RIK-a treba “popraviti”, učiniti dostupnijim javnosti i nezavisnijim koliko je to moguće u datim okolnostima.
Sve drugo, svodi se na besmislene peripetije koje idu na ruku vlasti, a birače dodatno zamaraju.
Ali, dosad obelodanjeni zahtevi najuticajnijih grupa u opoziciji, uopšte ne ističu zahteve u tom opipljivom pravcu. Ti zahtevi se tiču medijske ravnopravnosti, zabrane funkcionerske kampanje i slično, što već postoji u izbornim zakonima i propisima. Kao što je zahtev Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa da se uvede “ministarstvo za izbore”, ustvari zahtev da imamo Republičku izbornu komisiju u međunarodnom sastavu, jer bi tu ušli i predstavnici EU.
To je zahtev u nizu koji se gomila sa opozicione strane, ili bolje reći u množini, sa opozicionih strana, trošeći političku energiju, ali i vreme. Vreme potrebno vlasti da proceni kako građani Srbije prihvataju vakcinaciju protiv kovida 19, što je kao i sve što se dešava u vezi korona krize proba poverenja, zatim vreme da se izabere nov patrijarh Srpske pravoslavne crkve, i vreme da nesmetano uđe u pretkampanju za predsedničke izbore 2022. Vreme iščekivanja dijaloga takođe isključuje i pokušaj iole opozicionog protesta – čemu izlazak na ulice, ako će već da se priča sa vlašću. Ništa tu ne radi za opoziciju, sve radi za vlast.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.