Dačićev sporazum za odbranu Beograda

Na prvo čitanje, naime, beogradski, a ne toliko predsednički ili parlamentarni izbori, bitna su promena koje donosi ovaj „hibridni“ dokument.

Hibridni, zato što je mešavina onog što je prihvatilo i potpisalo devet stranaka od kojih jedna to nije, uz pisani dodatak onog što je predloženo a nije prihvaćeno.

Promene se čine sitne, i deluju kao da su se dve vladajuće stranke, Vučićevi naprednjaci i Dačićevi socijalisti, tvrdo natezali sa potpisnicima iz Dveri, SRS, Zavetnika, DSS, Zdrave Srbije, Pokreta obnove Kraljevine Srbije i DJB koji, još nije stranka već udruženje građana.

Međutim, kada se na izborima skupljaju glasovi, svaki glas, a u ovom slučaju, svaki potpis za podnošenje kandidature je važan.

Sporazum je mnogo više zato usmeren ka onim drugima, koji nisu učestvovali u njegovom postizanju, i koji su tražili treću stranu da posreduje, u vidu Evropskog parlamenta. Ta grupa stranaka i udruženja sabrano, po istraživanju Demostata, u regionu Beograda ima hipotetički sličan nivo podrške kao i SNS i SPS.

Deo Dačićevog sporazuma u tački 13 tako predviđa da se promeni Zakon o lokalnim izborima, a po tom zakonu se sprovode izbori i za Beograd. Između ostalog, po toj promeni se smanjuje i broj overenih potpisa za predaju izborne liste. Dosad se za Beograd taj broj potpisa utvrđivao tako što se broj odbornika pomnoži brojem 30, što znači za 110 mandata 3300 potpisa.

Sada se izborna lista za izbornu jedinicu koja broji više od 500.000 glasača (slučaj Beograda) predaje ako je podrži tri hiljade birača.

Međutim, prema ovome kako je napisano, to nije nikakva olakšica za one koji teško skupljaju potpise, budući da je ranije bilo moguće predati listu sa manje kandidata, i samim tim i sa manje potpisa. Ti koji teško skupljaju potpise su takozvana nova lica u politici, ali i razvlašćeni delovi „bivšeg režima“ Borisa Tadića, odnosno nova i stara partijska i građanska opozicija. Oni će to i dalje teško moći da urade, a ukoliko im se „pomogne“ zauzvrat će morati da ponište ono što je im je, takođe po istraživanju Demostata, neophodno za podršku birača, a to je opšti dogovor na strani opozicije.

Oni su tada predali Gradskoj izbornoj komisiji izbornu listu sa 80 kandidata i kandidatkinja pod nazivom Inicijativa Ne davimo Beograd – Žuta patka – Čiji grad, Naš grad – Ksenija Radovanović, za koju su prikupili 2.719 potpisa.

Potpisi podrške, overeni kod notara, bili su veliki kamen spoticanja i u izbornom postupku 2020.

Uzgred, baš članovi DJB Saše Radulovića, iako su od 2016. do 2020. bili poslanici parlamenta, opet nisu uspeli da prikupe 10.000 overenih potpisa potrebnih da se registruju kao politička stranka.

A kao učesnik izbora 2020. Radulović je tvrdio da su, recimo, aktivisti vladajuće SNS prikupljali potpise, za parlamentarnu listu Sergeja Trifunovića, tadašnjeg lidera Pokreta slobodnih građana.

Radulović je izneo podatak da je najviše potpisa PSG skupio u Novom Beogradu i to 5.002, i to u samo osam dana.

Politikolog Boban Stojanović je izračunao da su na opštinskim izborima 2020. neke liste osvajale i po 25 puta manje glasova neko što su imali potpisa za kandidovanje.

U svakom slučaju, na prvi pogled je broj potpisa spušten u Beogradu za 300, što može da se tumači kao olakšica. Ali može i kao „zakucavanje“ prepreke za one kojima vladajuća struktura neće da „izađe“ u susret i stavi na raspolaganje „svoju“ biračku bazu.

Toj vladajućoj „strukturi“ takođe je, kada je reč o potpisima, ponešto olakšan taj posao „proizvodnje opozicije“, odnosno izbornih učesnika.

Jer, uvodi se, takođe spolja gledano, logična mera, da se potpisi koji su predati preko broja zakonski potrebnog za potvrđivanje kandidature, neće računati. Tako, da ako se pojave ponovo, za potvrđivanje neke druge liste, biće uvaženi. Dosad to nije bio slučaj, potpisi su proveravani, i nije isti birač mogao dva puta da podrži dve liste kao učesnike izbora, svojim potpisom. I to nije mogao, bez obzira da li je „prekobrojan“ ili nije.

Sada će možda zbrka, koju imaju aktivisti naprednjaka na terenu time biti izbegnuta. Jer, oni su bili ti koji su morali da prikupe najviše potpisa i za svoju partiju, ali i za neke druge kojima je u interesu partije da joj budu izborni protivnici. Uz to, broj potpisa za kandidaturu uzimao se dosad, kao svojevrsno iskazivanje snage podrške koja unapred postoji.

Tako je vladajuća SNS predavala po 50.000 i više hiljada potpisa umesto potrebnih deset hiljada za parlamentarnu listu. Ovako se ti „prekobrojni“ potpisi neće „baciti“ nego će se preusmeriti za druge skrivene saveznike.

Ovo pokazuje i da je vreme rastrošnog i raskošnog „trošenja“ podrške u samoj vlasti prošlo i da dolazi vreme „štednje“.

U tekstu sporazuma ima tehničkih detalja, mnogo je prostora posvećeno i radu biračkih odbora, ali nigde se ne vidi neki skriveni „đavo“ koji bi mogao potpisnicima koji nisu SNS i SPS, ozbiljno da pomogne u dokazivanju izbornih nepravilnosti, ukoliko ih bude.

Naprotiv, kao da je glavno dosadašnje insistiranje DJB, čiji advokat Vojin Biljić tvrdi da je „srušio“ izbore 2020. na 2.700 biračkih mesta, od oko ukupno oko 8.300, rešeno time što je istaknuto tumačenje da, kada se ne slažu birački zapisnik i birački materijal, zapisnik može i treba naknadno da se ispravi.