Daleko je Pariz od Beograda

Ali se ne treba iznenaditi ukoliko ugnjeteni ljudi sa mnogo razloga za bunt jednom podignu glas. Kada i ako se to dogodi, vlast u Beogradu bi mogla da se sretne sa mnogo većim problemima nego predsednik Francuske Emanuel Makron, kažu sagovornici Danasa koje smo pitali da li je „francuski scenario“ moguć u Srbiji.

Nezadovoljstvo građana od 2000. do sada nije kulminiralo do tačke da se vlast zapita hoće li ili ne uvesti vanredno stanje. Tokom poslednjih uličnih protesta Protiv diktature nakon predsedničkih izbora 2017, koji su trajali nekoliko meseci, kao da je bila obaveza učenika da ništa na ulici ne polome i da izbegavaju bilo kakve sukobe i nasilje. Izlasci na ulice su utihnuli sami od sebe ne uspevši da narastu ni energijom ni masovnošću. Takođe, protesti zbog povećanja cene goriva ovog leta i pravljenje zastoja na putevima trajali su nekoliko dana.

Sada kao da oni za koje se veruje da mogu da izazovu i za sobom povedu kritičnu masu ljudi, ne veruju u veliku moć uličnih protesta i teže drugim načinima borbe.

Robert Kozma iz Inicijative Ne davimo Beograd, za Danas kaže da je nezadovoljstvo građana ogromno i da postoji mnogo opravdanih razloga za proteste.

– Oni se svakodnevno i dešavaju na ulicama naših gradova, a činjenica da šira javnost ne zna mnogo o tome je odgovor na pitanje da li je nešto poput protesta „žutih prsluka“ moguće u Srbiji. Moguće je ali je potreban veliki trud i upornost kako bi informacije stigle do građana. Temeljnom kontrolom medija ova vlast je učinila da građani ne mogu saznati za dešavanja i događaje koji se organizuju, pa je tako teško da oni okupe ljude u većem broju, rastu i na kraju postanu pretnja režimu – navodi Kozma. Kako dodaje, ako i uprkos medijskoj kontroli izolovani pokreti i protesti uspeju da se omasove, vlast raspolaže sa čitavim spektrom medija, koji služe za blaćenje i pritiske na ljude koji se usude da kritikuju vlast.

– Očekujem da će građani nastaviti da se organizuju i da će se iz opravdanog nezadovoljstva, pored uličnih protesta desiti i parlamentarni uspesi koji će srušiti ovu vlast – kaže Kozma.

On potencijal za dalje delovanje vidi u ujedinjavanju građanskih pokreta u politički faktor koji će na osnovama drugačijim od postojeće prakse političkih partija, uspeti da uključi građane u borbu za ideje solidarnosti i socijalne pravde i sigurnosti i na ulici i u parlamentu.

Predrag Voštinić iz kraljevačkog Lokalnog fronta, kaže da je nepredvidivo šta se u Srbiji može desiti zbog broja onih koji su ugnjeteni.

– Od kada postoje sredstva masovne komunikacije dostupna pojedincima, protesti počinju i organizuju se van okvira političkih organizacija. Takvi najmanje odgovaraju vlastima, ali ne odgovaraju ni opozicionim uokvirenim strukturama. Prosto, ne mogu se predvideti ni kontrolisati besni ljudi koji nemaju gde natrag. U našem društvu je jako veliki broj ljudi koji su na neki način vezani za vlast, njihovi životi i poslovi su oslonjeni na volju partija i lidera, u njihovoj su milosti. Na njima se temelje izborni uspesi i poluge za kampanja. Sa druge strane, siromaštvo i obespravljenost stvara jednu grupu ljudi koju međusobno povezuje samo bes i socijalna neizvesnost. Nikakva ideologija, nikakvi dugoročni ciljevi, samo bes i nepoverenje u političare i institucije koje su ih izneverile. NJihova reakcija se ne može predvideti, kao što se ni oni ne mogu prebrojati. Ni na društvenim mrežama, ni u realnom životu – smatra Voštinić.

Bakić: Višak mafijaške revnosti

Sociolog Jovo Bakić ukazuje da je sve moguće i da zato politički banditizam lomi glave opozicionarima.

– Ne može čitav narod pripadati klijentima mafije. Zato ona zastrašuje, ali se radi o autogolu vlasti, pošto su sitni kriminalci-izvršitelji pokazali višak revnosti. Mafija na vlasti će se tek susresti s iskušenjima, koja će biti znatno ozbiljnija od Makronovih. Nepoznato je samo kada će se to dogoditi – kaže Bakić.

Stojanović: Veliki strah

– Ako se pitamo da li ima razloga za proteste – ima ih mnogo. Od političkih, preko ekonomskih i socijalnih. Međutim, sa jedne strane nema energije da se izađe na proteste, nema ni onih koji bi poveli proteste. Sa druge strane postoji veliki strah građana od izražavanja bilo kakvog protesta, čak i na nivou javnog istupanja i govora, a tek ne na nivou uličnih protesta. Većina građana je uplašena i ide linijom manjeg otpora i pristaje na sve – zaključuje za naš list politikolog Boban Stojanović.