Dan kada je patrijarh Pavle pomogao studentima da „pomere“ policijski kordon

Policijski kordon, postavljen 19. januara uveče kod palate „Albanija“, onemogućio je prolazak protestne kolone studenata, koji su pretpostavili da će se ponoviti već dva puta viđena situacija u kojoj policija prekida blokadu oko jedan sat iza ponoći.

Te noći kordon se ipak nije sklonio, pa su studenti odlučili da ostanu u Kolarčevoj, ne sluteći da će „igra nerava“ potrajati čitavih nedelju dana i da će glavnu ulogu u „pomeranju“ kordona odigrati niko drugi do – patrijarh Pavle.

Povod za tada već dvomesečni studentski protest bio je pokušaj režima Slobodana Miloševića da falsifikovanjem zapisnika sa drugog kruga lokalnih izbora 17. novembra 1996. godine ospori pobedu opozicione koalicije “Zajedno” u više od 40 opština u Srbiji, kao i u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu. Izbili su najpre građanski, a dva dana kasnije i studentski protesti.

Narodni gnev brzo je prevazišao očekivanja vođa opozicije – stotine hiljada ljudi demonstriralo je širom Srbije. Kada su ustali i studenti pet državnih univerziteta, protesti su dobili nacionalni karakter.

Jesenje kiše i hladni dani nisu pokolebali demonstrante u nameri da se suprotstave krađi izbora“, kaže za portal N1 istoričar Čedomir Antić, jedan od najaktivnijih učesnika Studentskog protesta 1996/97, prisećajući se događaja koji je označio prekretnicu u četvoromesečnim studentskim demonstracijama.

Tokom decembra 1996. i prve polovine januara 1997. režim je na jednoj strani popuštao, delimično priznavao izbore i pregovarao, a na drugoj slao policiju na narod, zabranjivao demonstracije, sprečavao kretanje građana.

„Vrhunac te njegove taktike bio je kontramiting 24. decembra, kada je planirano da se u Beogradu okupi pola miliona Miloševićevićevih pristalica. Međutim, kontramiting je loše prošao, okupilo se tek desetak odsto od očekivanog broja njegovih privrženika i čak oko šest puta više opozicionara. Policija je jedva nekako omogućila govornicima iz režima da sa zakašnjenjem održe govore. Tog dana jedan opozicionar je ubijen, a drugi teško ranjen.“

Demonstracije su nakon toga dobile na snazi, pa je Miloševićev režim počeo da zabranjuje opozicione protestne marševe. Isto je činio i sa studentskim šetnjama. Studenti su na ove kordone policije sa pancirima i šlemovima odgovarali na različite načine.

„Jednom su šetali kao zatvorenici ispred kordona u blokiranoj Knez Mihailovoj. Drugi put su zajedno sa građanima igrali i pevali na pešačkom prelazu kod hotela Moskva kada bi se na semaforu upalilo zeleno svetlo za pešake, a policija je nekoliko sati tolerisala taj performans. Sutradan su premlatili više desetina građana, a batine je dobila i dvanaestogodišnja devojčica.“

Posle Nove godine kordoni su bili postavljeni oko Platoa i Filozofskog fakulteta. Prvi put demonstranti su čekali pred policijskom blokadom i posle nekog vremena dozvoljeno im je da prođu „medijskom rutom“ šetnje, koja je podrazumevala prolazak pored Radio-televizije Srbije, Radio Beograda i Politike, uz gromoglasno negodovanje i salve zvužduka.

„Drugi put studenti su zaustavljeni u Kolarčevoj ulici i zadržani tamo do jedan sat ujutro. Tada je policija bila brojnija i već je bilo očigledno da se spremaju da izvrše napad i rasteraju nas. Pojavio se tada i mitropolit Amflohije, koji je u vrlo napetoj situaciji zajedno sa studentima seo na ledeni asfalt, pa se policija ipak povukla.“

U nedelju, 19. januara oko 18 sati policija je po treći put zaustavila studente na kraju Kolarčeve ulice.

„Policajci su počeli da se smenjuju u kordonu na svaka dva sata. Očekivali su da će se demonstranti posle nekog vremena razići. Uz smanjenje interesovanja za demonstracije, računali su na to da će lokalizovati prosteste na nekoliko fakulteta i njihovu okolinu.“

U to vreme, kako kaže, studenti su verovali da „samo upornost i stalne promene taktike“ mogu da omoguće pobedu protesta.

„Pod prevelikim uticajem stvarnih i umišljenih pouka ranijih protesta iz 1991. i 1992, koje smo svi mi većinom pratili kao srednjoškolci, čuvali smo se ishitrenih sporazuma, bratimljenja sa opozicijom i nekakvih dramatičnih poteza. Naša odluka je bila da tom prilikom ne rizikujemo, da tokom večeri pozovemo studente da se raziđu i da se sutradan ponovo okupimo. Delegacija Glavnog odbora i predsedavajući Inicijativnog odbora, koji je bio neka vrsta vlade protesta, u javnosti tada malo poznati Miodrag Gavrilović, čekala je pred merdevinama kojima se trebalo popeti na džip sa ozvučenjem.“

Skupština pobunjenih studenata se sasastaja svaki dan

U vreme kada je počeo „veliki kordon“ Čedomir Antić je bio predsedavajući Glavnog odbora Studentskog protesta, neke vrste skupštine pobunjenih studenata tri beogradska univerziteta (BU, Univerzitet umetnosti i Univerzitet Braća Karić). Delovao je po principu konventa, imao je 76 članova – po dva predstavnika svakog fakulteta i šest viših škola.

„Od formiranja Glavnog odbora pa do kraja protesta, tokom bezmalo četiri meseca, to telo zasedalo je isključivo sa kvorumom svaki dan – preskakanje dana za sednice ili prekid usled nedovoljnog broja predstavnika studenata bili su retki izuzeci“, ponosno ističe naš sagovornik Miodrag Gavrilović.

Kada je došao red da se okupljenima obrati vođstvo protesta, priseća se, ostao je sam ispod merdevina.

„Čudna je mladost, počeo sam da se penjem uveren da prenošenjem odluke GO i IO vršim nekakvu svetu dužnost prema demokratiji i pobedi. Od te namere odvratio me je Čedomir Jovanović, član Inicijativnog odbora, koji je u tom telu predstavljao celokupan Univerzitet umetnosti. Bio je u to vreme doživljavan kao nekakav „kralj“ protesta. Omražen kod većine prvih vođa, imao je iza sebe stabilnu većinu u Glavnom odboru koji je sâm jedva i preko volje poštovao, a tokom sednica uglavnom je nervozno šetkao ispred prvog reda klupa. Jovanović me je zamolio da malo sačekam, a onda me je pitao da li zaista mislim da postoji većina za našu odluku kada se šest ili sedam njenih najgorljivijih pobornika uplašilo da je objavi. Slegao sam ramenima i umešao se među okupljene.“

U narednih nekoliko sati kordon se pretvorio u pravi karneval, a jutro posle te mrazne noći dočekalo je mnogo veselog i razgaljenog sveta.

„Sledećih dana kordon je postao zavetno mesto srpske demokratije. Svako ko je držao do sebe došao je da ‘bude sa studentima‘. Akademik Matija Bećković predlagao je pred okupljenim policajcima da pošaljemo planinare da se popnu na obližnju palatu ‘Albaniju‘ i da to bude naš ‘prelazak preko Albanije‘. Bećkovićev kolega Ljubomir Simović pokazivao je cipele koje poderao šetajući za slobodu i demokratiju. Na kordon su dolazili arhijereji SPC, književnici iz inostranstva, glumci, muzičari, konceptualni umetnici – jedan se po onoj zimi čak skinuo nag pred kordonom.“

Kad su penzioneri hranili promrzle i gladne studente

Kako je vreme odmicalo, studenti koji su stajali pred kordonom dobijali su sve više hrane, voća i slatkiša koje su donosili građani, uglavnom penzioneri.

„Moja baba i njena komšinica zajedno su trolejbusom donele deset litara teleće čorbe, sve sa tanjirima, salvetama i escajgom.“

„Plavi kordon“ u Kolarčevoj postao je svojevrsna diskoteka na otvorenom, a muziku je uređivao student menadžmenta Miša Relić.

„Dešavalo se i da pogreši – pustio je jednom pesmu Željka Samardžića koji je u to vreme gradio karijeru na režimskom šundu, televiziji Pink, koja tada još nije imala informativni program. A i pesma je govorila o udvaranju starijeg čoveka devojci od 25 godina, pa su se okupljeni studenti zatalasali u nezadovoljstvu i zaljuljali visoki džip sa platformom za zvučnike i govornike iznad krova. Pesma je prekinuta, a protestni di-džej se posle toga grozničavo izvinjavao.“

„Povremeno smo organizovali sporedne šetnje. Iznenadili bismo policiju u tri ujutro tako što bi velika grupa studenata došla iz pravca Ulice kralja Milana, ili bi se u neko nedoba okupili i demonstrirali negde na Dorćolu. To je jako nerviralo pojedine naše saborce, a posebno Čedomira Jovanovića koji je bio uveren da je neophodno izdržati i paziti da ne bude premalo studenata ispred kordona. Jer smo posle nekoliko mraznih dana i noći bili upravo očajni. Jednog jutra kolega iz Glavnog odbora izbrojao je svega 56 studenata pred kordonom u kome je sa rezervama stajalo znatno više policajaca.“

Jedan brat među vođama protesta, drugi u kordonu

Član Inicijativnog odbora Oliver Dulić bio je srećan da ima dva rođena brata, a sudbina je udesila da se jedan od njih, koji je bio policajac, nađe u kordonu. Rođena braća, a na suprotnim stranama. Ostaće zabeleženo da se Oliverov brat, u policijskoj uniformi, fotografisao sa studentima.

„To čudnovato opšte nacionalno pomirenje, ta katarza preko studenata – ‘dece‘ – bio je najveći fenomen ‘velikog kordona‘. Prijatelj moga oca, dobri farmaceut slabašnih živaca, zbog čega ga verovatno i nisu primili u tajnovitu jedinicu UDB-e (kojoj su pripadali njegov otac-partizan i brat koji je ratovao kao pukovnik u Arkanovoj gardi), došao je i bio s nama duže nego većina njegovih vršnjaka. Pogled mu se sreo sa policijskim oficirom koji je dovodio smenu na kordon. Međusobno škrgutanje zubima je čak i za mene bilo iznenađenje“, prepričava sagovornik portala N1.

Posle pet-šest dana opšti utisak je bio da „zabava“ u Kolarčevoj polako jenjava. Spas je došao nenadano.

„Od početka protesta postojao je izvanredan odnos između studenata i Srpske pravoslavne crkve. Ne znam da li je neko zamolio vrh SPC ili je predlog došao od njih, ali je grupa arhijereja predložila da na Svetog Savu ujutro, preko Kolarčeve ulice prođe litija koja bi pošla od Saborne crkve, a za cilj imala Hram Svetog Save na Vračaru. Navodno su, da ih režim ne bi prozreo i nekako sprečio u tome, skrivali svoje namere tako što su se u Patrijaršiji o svemu tome dogovarali na grčkom. Predlog je prihvaćen, sve je čuvano kao ‘tajna‘, iako su uoči Svetog Save o tome znali svi članovi Inicijativnog i Glavnog odbora Studentskog protesta.“

Kada je te večeri posle višesatne sednice Glavnog odbora došao u Kolarčevu ulicu, činilo mu se, kako kaže, da je „u bajci o Pepeljuzi“.

„Na mraznoj večeri, uoči ponoći, sve je bilo puno. Oko mene je bio dostojanstven, lepo obučen svet, čini mi se svih godišta. Pored srpskih zastava na vetru se izvijala bela zastava na kojoj je Sveti Georgije ubijao aždaju. Kada je na digitalnom satu koji je stajao nad stubovima s leve strane Kolarčeve objavljeno da je došla ponoć i započela učenička i studentska slava, iz hiljada grla zaorilo se „Bože pravde“, a potom i Himna Svetom Savi. Bio je to jedan od zvezdanih trenutaka mog života.“

Kordon nije čekao litiju, povukao se usred noći

Atmosfera u noći između 26. i 27. januara bila je prilično opuštena i prijatna, nije se očekivao sukob sa policijom.

„Svi smo računali da će uoči dolaska patrijarha i litije kordon biti povučen. To je trebalo da se dogodi, koliko se sećam, oko osam sati ujutro. Tako je većina nas i podesila sopstvena ‘dežurstva‘. Odlučio sam da čitave noći budem na kordonu. Oko tri ujutru sa prijateljima sam otišao na čaj u obližnji klub koji je radio cele noći, a posle smo produžili na pljeskavicu kod Skadarlije. Još sam jeo kada smo nadomak Kolarčeve ulice, dolazeći iz pravca Trga Republike, začuli vrisku i ciku. Nismo mogli da razaberemo da li je reč o jecajima ili usklicima. Bacio sam zemičku visoko u vazduh i potrčao kao bez duše. Kolarčeva je igrala!“

Policijski kordon se povukao na neobičan način – deo policajaca se sklonio, a deo je zbunjeno ostao da stoji.

„Neki od oduševljenih studenata tada su oko preostalih policajaca igrali i pevali. Bez organizacije i jasnog plana, bilo je teško zadržati studente na mestu gde je prethodnih nedelju dana neprekidno stajala policija. Stotinak studenata odvojilo se da pođe u protestnu šetnju. Bila je to dobra ideja. Tek što smo pošli, neko je počeo da trči. Jurili smo koliko nas noge nose i vikali sve do Slavije. Tek tamo smo se nekako umirili, a ubrzo je naš broj dostigao nekoliko hiljada jer su nam usput priključivali građani.“

Povorka oduševljenih studenata i građana za tili čas se našla kod Pančevačkog mosta, odakle je izokola krenula nazad ka Kolarčevoj ulici, samo da bi potrošili tih nekoliko sati do dolaska litije.

„Kada je tog jutra došla litija na čelu sa patrijarhom Pavlom, od mnoštva koje se okupilo nismo mogli da mu priđemo. Neki su procenjivali da je toga dana za patrijarhom išlo oko 100.000 ljudi, neki su pominjali čak i 300.000 građana. Čekao sam nekih pola sata, pa se uključio u litiju koja je išla polako, u tišini, bez znamenja. Kada sam se popeo na vrh ulice Svetog Save nepregledno mnoštvo pritislo je Ulicu kralja Milana do zgrade Albanije i nije mu se video kraj.“