Šta znači de fakto priznanje Kosova koje Evropa traži od Vučića?

Niko od njih, pa ni predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije objasnio šta to konkretno znači, ali je uočljivo da je Vučićeva glavna poruka posle sastanaka u Briselu da Srbija neće priznati nezavisnost Kosova.

Otvoreno je pitanje, da li se de fakto priznanje krije u već postignutim sporazumima iz Brisela i Ohrida s početka godine ili će Vučić i kosovska strana potpisati neki drugi dokument.

Aleksandar Ivković, istraživač Centra savremene politike, za Danas kaže da veruje da evropski zvaničnici misle na obaveze Srbije koje smo već videli u ranijim dokumentima i da ne postoje znaci da misle na bilo šta drugo.

On podseća da je kada su se u septembru Vučić i premijer Kosova Aljbin Kurti sastali u Briselu, do javnosti prvi put došao plan implementacije Briselskog i Ohridskog sporazuma koji su lideri usmeno prihvatili početkom godine. Kako dodaje, taj plan je EU pripremila tokom leta, a Kurti je došao sa sopstvenom verzijom, koju je i objavio, te je onda i verzija koju je predložila EU procurela u medije, kao svojevrstan odgovor na Kurtijevu.

„Prema planu implementacije, obaveze za Srbiju se sledeće: da prihvati da se Kosovo više ne predstavlja sa „zvezdicom“ i preko UNMIK-a u regionalnim forumima, da se međusobno priznaju dokumenta i simboli, da dođe do razmene stalnih misija, da se Srbija ne protivi članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama, kao i da se rasformiraju paralelne institucije na severu (što je faktički već urađeno). Osim toga, pominju se i dobrosusedski odnosi i nemešanje u unutrašnje stvari, što je malo uopštenija obaveza. Obaveza Kosova je da uspostavi Zajednicu, to jest Asocijaciju srpskih opština, kao i da se formalizuje status Srpske pravoslavne crkve – objašnjava Ivković za Danas.

Obaveze Srbije nemaju jasne rokove

Prema njegovim rečima,de fakto priznanje nije pravni, već politički pojam koji može različito da se definiše i tumači.

„Primetno je da obaveze Srbije nemaju jasne rokove niti čak kriterijume po kojima bi se utvrdilo da li su ispunjene ili ne, što i dalje, dokle god ne postoje jaki pritisci sa zapada, ostavlja manevarski prostor vlastima, posebno u kontekstu dosadašnje nekooperativnosti Prištine“, navodi on.

Milica Andrić Rakić, iz “Nove društvene inicijative”, nevladine organizacije sa severa KiM, za Danas kaže da budući da de facto priznanje nije definisano u međuarodnoj pravnoj praksi, moguće je i da je za različite zemlje kriterijum za to šta predstavlja de facto priznanje drugačiji.

„Nije jasno šta lideri vodećih zemalja članica EU podrazumevaju pod tim, ali verujem da je okvir toga u Sporazumu o putu ka normalizaciji iz februara ove godine i aneksa tog sporazuma iz marta. Najverovatnije se to odnosi na ispunjavanje obaveza iz članova 1-6 i 8 sporazuma o putu ka normalizaciji ili bar neke od njih. Opet, neki od tih članova su nejasni, ali najkonkretniji su oni koji govore o priznavanju dokumenata, nacionalnih simbola i carninskih pečata i uspostavljanja stalnih misija. Ne verujem da su pred Srbijom i neki dodatni, za sada javnosti nepoznati, zahtevi u vezi sa tim“, kaže ona.

Kako dodaje, imajući u vidu da je nemački kancelar Olaf Šolc u svojoj poseti regionu u Beogradu i Prištini govorio o međusobnom priznanju, dok sada govori o de facto priznanju, jasno je da je sporazum postignut sada srednjoročni i da se očekuje da nakon njega dođe i do zaključnog pravno obavezujućeg sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa ukoliko Srbija želi da napreduje ka EU.

„Ovo je uostalom i definisano u članu 6 sporazuma o putu ka normalizaciji i za većinu zemalja EU to znači priznanje Kosova od strane Srbije“, kaže naša sagovornica.

Da li Brisel od Vučića sada traži nešto više od onoga što je u sporazumima?

A profesor međunarodnog prava na Univerzitetu u Redingu Marko Milanović izjavio je za N1 da javnost ne zna da li Brisel od Aleksandra Vučića sada traži nešto više od onoga što je u sporazumima koji su do sada postignuti.

Milanović kaže da bi „de facto“ priznanje moglo da bude pravno obavezujući sveobuhvatni sporazum, što je u stvari međunarodni ugovor koji bi morao da bude ratifikovan u parlamentima Srbije i Kosova.

„To bi bilo ‘de facto’ priznanje i poslalo bi jasan signal drugim državama da se Srbija odrekla Kosova u svakom realnom smislu, samo nije u nominalnom“, objasnio je profesor. Međutim, on je istakao da mu se čini nerealnim da Vučić i Aljbin Kurti u kratkom ili srednjem roku mogu da sklope takav sporazum.
On objašnjava da „de facto“ priznanje nema jasno određeno značenje u međunarodnom pravu i međunarodnim odnosima.

Kaže da to ponekad može da znači samo uspostavljanje neke vrste diplomatskih ili kvazi diplomatskih odnosa, odnosno otvaranje misija koje neće biti na nivou ambasade.

Napominje da Ohridski sporazum nalaže da Kosovo i Srbija uspostave stalne misije na teritoriji svake od zemalja, ali da to ne podrazumeva prećutno priznanje – a to je stalna diplomatska misija na nivou ambasade.

Da li je Srbija nedvosmisleno rekla da Kosovo smatra suverenom državom?

Govoreći o navodima da u svim prethodnim sporazumima postoje odredbe koje su povod za tumačenja da je Srbija već „de facto“ priznala Kosovo, gost emisije „Iza vesti“ ukazao je da se o tome ne bi sto puta razgovaralo da je tako.

„Da li je Srbija nedvosmisleno rekla da Kosovo smatra suverenom državom – nije. Oni što Kosovu treba je jasan signal da Srbija više ne polaže veliko pravo na suverenost i da to otvara put da Kosovo uspotavlja diplomatske odnose sa državama koje ga ne priznaju i da otvara put ka članstvu u UN. Ovaj sporazum to ne sadrži, da sadrži već bi ga razne držav priznale“, objasnio je Milanović.

„Ako je sve što od njega traže da Srbija otvori diplomatsku misiju u Prištini, koja se neće zvati abamasada, Vučić to može da isporuči.Već postoji kancelarija za vezu. Druga stvar je da prestane da priča o Ujedinjenim nacijama. Ali to nije dovoljno za Kosovo. Ne može da uđe u UN bez odluke Saveta bezbednosti, a tu sede Rusija i Kina“, zaključio je Milanović.