Dedović: Prepoznajete li na vlasti u Srbiji lica onih koji su devedesetih divljali u ratu?

Dragoslav Dedović, novinar Dojče vele, u odgovoru na pitanje Danasa šta se to promenilo u Srbiji pa je upućen poziv Klaudiji Rot da dođe u Kragujevac, imajući u vidu da se u  tamošnjem diplomatskom svetu moglo čuti da visoki zvaničnici Nemačke do sada nisu bili poželjni u Šumaricama, kaže da je u Titovo vreme ta priča bila zatvorena nemačkim kreditima koji se procenjuju na ukupno milijardu maraka.

– Jedna nemačka istoričarka je rekla da je time izvršena finansijska obaveza bez moralne katarze, pa je Nemačka izbegla jasno i glasno priznavanje krivice. Onda su se desile devedesete. Nikome nije padalo na pamet da se u Miloševićevoj Srbiji radi na tome. Nemci, da ne bi bili uvučeni u režimsku igru, srpska strana da bi mogla po potrebi da potegne propagandnu batinu zvanu “Četvrti Rajh”. Pošto je ovde i dalje proizvođen “višak istorije” propraćen propagandom sa svih strana koja je zatrpavala istinsko sećanje izgubile su se i ove decenije – ističe naš sagovornik.

Ali, dodaje on, to se sada desilo.

– Naravno, bolje ikad nego nikad. Od 2003. godine, Ingolštat, bavarski grad na Dunavu, neguje pobratimstvo sa Kragujevcem. Mladi gimnazijalci dolaze jedni drugima. Oni su bili ledolomci. Nemački ambasador je odavno svake godine prisutan u Šumaricama. Čekalo se samo još na ovu posetu nekoga iż prve lige nemačkih političara. Ali u goste se ne dolazi bez poziva. Mislim da je sledeći logičan korak poseta nemačkog predsednika. Na tome se sigurno već radi iza kulisa – kaže Dragoslav Dedović.

Upitan kako vidi i interpretira činjenicu da je Klaudiju Rot, koja se izvinila u Šumaricama, pozvala da prisustvuje tome aktuelna vlast, karakteristična po poricanju genocida i ratnih zločina počinjenih u ime Srbije tokom ratova devedesetih, naš sagovornik kaže da je i u nemačkom slučaju prošlo 80 godina.

– Nadam se da za nas ovde neće biti potrebno toliko vremena. Nemačka i Francuska su posle Drugog svetskog rata mnogo brže uspostavile strateško, a onda i suštinsko prijateljstvo. Međutim, istinsko suočavanje sa zločinima očeva i dedova počela je tek generacija šezdesetosmaša. Ipak, postoje bitne razlike. Niko od ratnih huškača nije posle rata zaista došao na vlast u Nemačkoj. Bilo je nacističkih kadrova u državnom aparatu koji su frizirali svoje biografije i promenili priču. Ali posleratna Nemačka je politički bila zemlja radikalnog diskontinuiteta u odnosu na vreme pre 1945. Nasuprot tome, pogledajte lica ovdašnjih političara. Prepoznajete li one koji su devedesetih divljali? Samo su delimično korigovali priču. Između ostalog i zato ovde ni jedan rat nije završen. Svaki je pretvoren u mitsko vreme, svaki je bio malopre. Da se ne bi slučajno završio. Traume se politički instrumentalizuju. Sopstveni bol je iznad tuđeg, naročito ako može doneti političku korist. Dok je to tako, neće biti iskrenog pomirenja – kaže novinar Dojče vele.

A, gde je Austrija?

Komentarišući na koji način su nemački mediji pratili posetu Klaudije Rot Šumaricama, Dragoslav Dedović kaže da taj događaj nije imao moć da dođe na naslovne strane.

– Ali je zahvaljujući Mihaelu Martensu, koji je svojevremeno kao dopisnik radio u Beogradu, ova tema dobila dosta prostora u verovatno najuglednijem nemačkom konzervativnom listu – Frankfurter algemajne cajtung.

Osim toga DW je doneo tekstove Dijane Roščić na nemačkom i engleskom. Ko je hteo, mogao je da se seti. Interesantno je da je i bečki „Standard” doneo komentar u kojem se podseća da su i general koji je naredio zločin i vojnici koji su učestvovali u egzekucijama u Kragujevcu bili austrijski pripadnici Vermahta, a da Austrija nije poslala svoje viđenije političare u Šumarice. U tekstu se zahteva da Austrija to popravi prvom prilikom. Ipak se nešto menja.