Dejan Bursać za posredni izbor predsednika Republike: Hoće li Vučić produžavati mandate?

Dejan Bursać, naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, objavio je rad o izbornom sistemu Srbije, u kome razmatra niz pitanja, naročito ističući ona koje dovode do uspostavljanja sive zone političke moći.

Bursać u radu „Osnovi reforme izbornog sistema: slučaj Srbije“, nudi moguće zaključke koji se tiču između ostalog, biračkog spiska, RIK-a, glasanja na daljinu, ali i parlamentarizma i prezidencijalizma.

U delu o izboru predsednika Republike Bursać ukazuje da je politički sistem u Srbiji, uspostavljen od obnovljenih višestranačkih izbora 1990. konstruisan kao parlamentarni, ali je u praksi polupredsednički, ili potpuno prezidencijalni, zavisno od ličnosti predsednika Republike, odnosno da je više hibridan.

Glavno pitanje koje autor postavlja jeste može li se izborni sistem reformisati, uz pretpostavku, da bi pitanje te reforme moglo vrlo brzo postati (ponovo) glavna politička tema.

Ako bi se u tome zaobišlo neposredno biranje predsednika Republike, ličnosti za koju se neposredno glasa na osnovu njenog imena i prezimena, to bi značilo, da se „ne vidi slon u sobi“, zaključuje Bursać u poglavlju „kada ne bi trebalo da glasamo“.

„Jak predsednik utiče na slabljenje svih ostalih šrafova u sistemu kočnica i ravnoteža, i povratno: slab sistem kočnica i ravnoteža hrani jakog predsednika kao fokus političke moći. To dalje utiče i na druge aspekte političkog sistema, često i na ishode parlamentarnih izbora“, piše Bursać.

Naučni saradnik #IFDT @DejanBursac objavio je monografiju „Osnovi reforme izbornog sistema: slučaj Srbije“.

U ovoj studiji mapira probleme aktuelnog izbornog sistema i ključne tačke za raspravu o njegovoj eventualnoj reformi.

Digitalno izdanje: https://t.co/Q4aEsCMDY5… pic.twitter.com/ctApf7x6oM

— Institut za filozofiju i društvenu teoriju (@IFDT_Beograd) August 1, 2024

Jedan od izazova, kako navodi, ogleda se u želji predsednika da produže broj svojih mandata na vlasti kako bi nastavili da dominiraju celokupnim političkim sistemom.

„U vrlo kratkoj istoriji višestranačja u Srbiji, takvu težnju smo videli čak dva puta. Prvi put devedesetih godina, kada je Slobodan Milošević menjao funkcije između pozicija republičkog predsednika Srbije i saveznog predsednika SR Jugoslavije, sve vreme održavajući moć neformalnim kanalom kontrole nad vladajućom političkom partijom (i državnim institucijama), nezavisno od količine moći koju su nosile predsedničke funkcije, od kojih je u stvarnosti bila važnija ona koju je u tom momentu obavljao Milošević – do 1997. republička, a nakon toga, pa do 2000, savezna.

Uzgred, i Milošević je pokušao da pogura svoju stranku na izborima „skraćenjem mandata“: promenom ustava SRJ i zakazivanjem prevremenih predsedničkih izbora za 24. septembar 2000. godine.

Drugi slučaj pokušaja prolongiranja mandata nalazimo na predsedničkim izborima 2012. godine, kada se Boris Tadić kandiduje po treći put, zahvaljujući kontroverznom tumačenju da je prvi predsednički mandat u stvari stekao za vreme Državne zajednice Srbija i Crna Gora, a pre obnove nezavisnosti Srbije i donošenja Ustava iz 2006, te da se on praktično ne računa u ograničenje od dva mandata, što mu može omogućiti kandidaturu i za treći. Treću takvu situaciju u kratkom periodu možda ćemo imati 2027. godine, kada aktuelni predsednik Aleksandar Vučić dođe do kraja svog drugog petogodišnjeg mandata, a uzevši u obzir njegovu dominaciju nad celim političkim sistemom“, piše Bursać dodajući da će biti vrlo zanimljivo za pravne i političke stručnjake da vide na koji način bi mogla biti pokušano podruženje (ekstenzija) broja Vučićevih predsedničkih mandata.