Dejan Žujović: Cilj je da svi pobedimo na izborima

– U trenutku ugroženosti svih sloboda na koje imamo pravo kao građani, pobeda je jedina opcija – navodi pulmolog Žujović, ali i osnivač udruženja „Za sve moje ljude“, u prvom političkom intervjuu za list Danas.

Doktor koji je u prvim borbenim redovima protiv pandemije korona virusa privukao je pažnju na društvenim mrežama, naročito od kada je krajem leta najavio da će se kandidovati za predsednika Srbije 2022. godine, kao i da je spreman da bude zajednički kandidat opozicije ako stranke prihvate njegove uslove.

Pored toga što je načelnik odeljenja za intervencije Gradskog zavoda za plućne bolesti i tuberkulozu, Žujović piše i kolumne dva puta nedeljno za portal Nova.rs koje uvek privuku veliki broj komentara i reakcija. Osim toga, učestvovao je u mnoštvu lokalnih akcija i humanitarnih inicijativa, među kojima je i ona koju su organizovali meštani sela Rakita protiv izgradnje mini-hidroelektrane.

Žujović u razgovoru za Danas otkriva da nije odustao od predsedničke kandidature i govori kakvi su njegovi dalji politički koraci.

Najavili ste da ćete se kandidovati za predsednika Srbije 2022. godine ispred udruženja „Za naše ljude“, čiji ste osnivač. Šta vam daje utisak da vi možete da dobijete te izbore ali i da opozicija može da pobedi na svim nivoima, kako ste rekli?

Mi smo previše olako prepustili ta svoja elementarna prava – na istinu, na javno izgovorenu reč, na zaposlenje prema svojim kvalifikacijama, na lokalni aktivizam, na zdravu životnu sredinu, kao da nam to nije bilo važno. Kao da prepuštamo beznačajne stvari. Sada, u trenutku kada želimo sebi da vratimo ta prava, preko puta nas je kvazi politička organizacija koja će to grubo da nam brani. Izbori bi trebali da budu jedini legitimni način vraćanja ovog društva u normalne tokove, ali od nas zahtevaju mnogo rada, komunikacije na terenu, maštovitosti i eliminisanje svih mogućih sujeta.

Mnogim političkim organizacijama se osporava način na koji su prikupile potpise za izlazak na izbore. Kako vi planirate da prikupite neophodnih 10.000 potpisa za kandidaturu i da garantujete njihov kredibilitet?

Pokret ‘Za sve moje ljude’ postoji tek nešto duže od tri meseca. Za tako kratko vreme došli smo do četrdeset povereništava u Srbiji. To je rezultat ozbiljnog terenskog rada i aktivne komunikacije sa članstvom. Mi smo porodica. I kao porodica ćemo da podelimo svaki posao, pa i prikupljanje neophodnih potpisa. Mi nemamo sponzore u aktuelnom političkom životu, niko to neće da uradi umesto nas. I na to smo posebno ponosni. Svoji.

Uzimajući u obzir da nije lako izgraditi političku organizaciju a dosta se govori o tome da je opozicija fragmentisana, kako to da ste se odlučili da napravite još jedno, svoje udruženje, a ne da se priključite nekoj od postojećih stranka?

Ovaj pokret je nastao iz težnje da okupi ljude koji u aktuelnoj političkoj sceni ne vide mogući izbor, zbog razlike u idejama i stavovima. Mi smo, bar mislim, jedina politička opcija koja čvrsto stoji iza ideje o lustraciji. Mnogo kasnimo, ali za tako plemenitu ideju od opšteg značaja nikada nije kasno. Mi smo politička opcija koja želi da eliminiše koruptivni uticaj stranaka. Promenom izbornog zakona, podelom Republike Srbije na, recimo, deset izbornih jedinica u kojima se bira po petnaest poslanika. Naša Skupština, sa teritorijom ove veličine i sa ovim brojem stanovnika, nema potrebe da broji više od 150 poslanika. Koji će imati radnu obavezu da prisustvuju sednicama. Na lokalu, gradonačelnici će biti birani na direktnim izborima. Vidite, samo ovim promenama mi uskraćujemo predsednicima političkih partija da manipulišu izbornom voljom. Dodajte svemu ovome i reforme pravosuđa, zdravstvenog sistema, socijalne zaštite. Mi, članovi pokreta ‘Za sve moje ljude’, to nismo našli ni u jednoj drugoj političkoj opciji.

Kakve su bile reakcije političkih stranaka na vašu izjavu da biste bili zajednički kandidat opozicije za predsednika? Da li ste dobili pozive za razgovore i saradnju sa nekima od njih?

Bilo je zvaničnih, ali još više neformalnih sastanaka. Ljudi iz opozicije verovatno percipiraju rastuću snagu naše ideje, od Novoga Pazara i Sjenice do Subotice. Uglavnom smo se upoznavali i meni, čoveku nekog drugog životnog iskustva, to je bilo beskrajno zanimljivo. Predloga je bilo zaista različitih, ali mi ostajemo i dalje terenski radnici, marljivi mravi, pa ćemo da vidimo kasnije kako će ta saradnja da teče.

Veliki broj građana vas prati i podržava na društvenim mrežama i pokazali su oduševljenje idejom da vas vide na mestu predsednika. Ipak, u Srbiji se često dešava da se „energija“ sa društvenih mreža rasprši, ne prenese se na biračka mesta i nadležne institucije. Kako nameravate da motivišete sve te građane da zapravo izađu i daju vam glas?

Društvene mreže su, nažalost, jedini način na koji možemo da plasiramo svoje ideje. Da ih pokažemo što širem krugu ljudi, ponudimo ih, korigujemo kroz dijalog. To je komunikacija današnjeg vremena. Kao što vam ni minutaža na određenoj televiziji ne garantuje izborni uspeh, jer nije važno da li ste izgledali lepo, već da li ste željenu poruku preneli gledaocu, to važi i za mreže. Kroz dva autorska teksta nedeljno, kroz muziku koju plasiram, ideje koje realizujem, ljudi me upoznaju i mogu da donesu sud o meni i ideji koju predstavljam. Ti ljudi ništa ne treba da rade za mene, već za sebe, svoje porodice, svoje prijatelje i komšije. Za sve svoje ljude. To je ta ideja.

Zanima me da li su Brnabić i Kisić birale koju vakcinu će primiti

Ovih dana se polemiše oko primera koji su dale premijerka Ana Brnabić i ministarka Darija Kisić Tepavčević time što su se prve vakcinisale Fajzerovom vakcinom protiv korona virusa. Od toga da li je trebalo da se počne sa vakcinacijom od predstavnika vlasti ili od najugroženijih građana do rasprave koje su vakcine kome namenjene. Kako vama deluju ove rasprave, koji je vaš stav?

Prvo što me zanima u toj priči je da li su navedene osobe birale kojom vakcinom žele da budu vakcinisane. Pošto se taj populizam preliva iz ekrana besomučno. Ni jedna ni druga ne zaslužuju bilo kakvu opservaciju.

Organizovanje masovnog vakcinisanja je mnogo zanimljivije. Po kom ključu će naša država da naručuje vakcine, od kog proizvođača i u kojoj količini? I šta će se desiti ako ne budem imao željenu vakcinu u svom Domu zdravlja?

Šta ako svi naši građani budu želeli sputnjik vakcinu? Šta će biti sa naručenim Fajzerovim ili Moderninim dozama? Ako se građanima daje pravo izbora, a niste sondirali javno mnjenje u kome je bar 30-40 odsto jasno protiv vakcinacije, sigurno će biti problema. Mene u priči o vakcinaciji brine i samo tehničko organizovanje.

Za sada smo u fazi RTS i Pink vakcinisanja, ali kako će to da se pretoči na realan teren? Kojim dinamizmom? I ko će da bude odgovoran za eventualne propuste?

Pravog dijaloga u ovom društvu nema i navedene rasprave mi više liče na igrokaze momaka sa brda, Službe, nego na nešto na šta naši građani treba da troše svoje vreme.