Demokratija služi za pravdanje pred ambasadorima

Moramo biti posobni za efikasan odgovor na probleme koji su nas kolektivno sve već definisali kao neuspešne zato što smo nesposobni, sa trendom koji nas gotovo nepovratno opisuje kao još jednu propalu generaciju. Zbog ovakve slike se pred tim problemima ne smemo povlačiti, ali ni tražiti spas u virtuelnoj politici kojoj smo skloni uvek kada stvarnost od nas traži više nego što bismo da damo. Za neku bolju sliku Srbije moramo odgovoriti na postojeću pametnije nego što se to po pravilu radi pred svake izbore. To znači da moramo znati probleme koji su uzrok svega na šta ne možemo da pristanemo ako hoćemo da budemo više od statista ili pukih svedoka naše agonije.

Srbija je zemlja čiji je politički položaj relativno lako opisati. Stisnuta je između dva zapada (evropskog i američkog) i tri istoka (ruskog, kineskog i islamskog, šta god ovo poslednje značilo). Ni sa kim u potpunom savezu, ni od kog napadnuta u potpunosti, ni od kog odbranjena u potpunosti. Nigde svrstana, bez moći i dozvole da bude nesvrstana.

Srbija je zemlja čiji je ekonomski položaj još lakše opisati. Zaostala u krizi. Usporena u razvoju. Siromašna u svakom pogledu. Takva kakva je, bez dovoljno resursa za kvalitativni i kvantitativni skok iz ambisa u koji  je sama upala devedesetih, Srbija nema takozvani koalicioni potencijal, a ni ucenjivački kapacitet. Osuđena je da samoj sebi ekonomski pomaže i tada ili ne zna kako ili ne može kada ima znanje, jer nema resurse ili šansu da se time bavi. U tim koordinatama zemlja vegetira na apartima za pomoć na kašičicu koja stiže od svih onih koji su opisani u prethodnom pasusu.

Politički i ekonomski sputana, Srbija je zemlja koja to kompenzuje divljanjem nekulture, borbom za život obrazovanja i nauke, kao i svođenjem unutrašnje politike na jednu stranku vlasti i ešalon jalovih opozicionih, koje je ona izmasakrirala uz direktnu ili indirektnu asistenciju čitavog društva. U takvoj Srbiji demokratija služi kao nužno opravdanje pred ambasadorima zemalja koje tu stavku povremeno štikliraju u svojoj agendi. A svi mi, jedni drugima, postajemo arhi-neprijatelji. I tako do istrebljenja.

Kako u takvoj situaciji, koja klonira samo bedu, možemo dešifrovati naš problem, a onda krenuti drugačije? Kako ikome objasniti u kakvim se nevoljama zaista nalazi Srbija, kada su mediji dugačka pauza nakrcana fikcijom i lažnim spektaklom između dve vanredne konferencije za novinare? Kako pokazati šta nam se zaista dešava, kada je sukob između Premijera i njegovih virtuelnih Tviter protivnika skoro jedina tema kojom se čitavo društvo bavi, obuzeto nepodnošljivom lakoćom falsifikovanja i nerazumevanja uzroka i posledica, neshvatanjem temeljnih vrednosti koje su pretpostavke bilo kakvog stvarnog iskoraka iz živog blata u kojem smo?

Odgovor na sve prethodne dileme i gotovo mitska pitanja nas svojom očiglednošću kompromituje. On je, na naš užas, jednostavan: demokratijom. Velikom neprekidnom raspravom, najširom, konkretnom, javnom, koja mora da zameni beskrajne monologe ispred plave zavese u Vladi Srbije, kao i monološke svađe sa tim monolozima, koje se vode ispred nekih drugih zavesa, uglavnom mentalnih. Srbija već nekoliko godina neodlučno menja migavce na svojoj političkoj raskrsnici. U jednom pravcu može se poći ka vladavini prava, slobodi medija, društvenom dijalogu, demontaži bilo kog i bilo čijeg monopola. Može se ići i u suprotnom pravcu, sa idejom da nečija personalna volja, uz podrsku još po neke personalne volje partijskih i plemenskih gazdurina, kontroliše da se u nečemu što se zove Srbija može živeti samo u skladu sa njihovim interesima. U tom pravcu smo već išli, ništa nam taj put nije doneo. Naprotiv, samo smo gubili svakim metrom.

Zato će sve što sada čitate već od sutra izgubiti na vrednosti i na težini. Iz fioka političkog i biznis podzemlja devedesetih već će neko izvući etiketu kojom će prelepiti Srbiju, pošto meni ne uspeva usta. Opet ću se obogatiti od politike, pobesneti od života pentrajući se po planinama za pare do kojih sam stigao sa klanovima, opet ću ubiti Zorana Đinđića i još ko zna šta drugo. Istinu koju godinama govorim oni potiskuju tabloidnim životom koji nude kao odgovor, računajući da moj politički nestanak znači i zaborav te istine. Pritom i ne kriju da uživaju u podršci koju dobijaju od mnogih za koje se računa da su na „našoj strani“. A ta istina je uvek ista, važila je za Kostunicu i Tadića koliko sada važi i za Vučića – nije toliki problem što ste vi pogrešne Vođe, koliki je problem činjenica da nama ne treba Vođa već država. Posebno ako smo u fazi organizovanja moderne zemlje, s obzirom da one privatnu volju ne poznaju kao pogonsko gorivo za kretanje u politički, ekonomski, društveni i svaki drugi progres.

I zato je demokratija jedini odgovor na probleme u kojima se nalazi Srbija.

Sve ostalo su posledice arsenala pogrešnih oružja kojima smo se gotovo uništili. U davanju tog odgovora, kako se politički korektno kaže, nisu bili uporni mnogi koji su izgradili svoje karijere kao prvoborci demokratije u ruševinama demokratske Srbije, za koju su se navodno borili. Zato je naš kvazidemokratski život sveden na opanjkavanje i piskaranje u mutirnoj verziji sveta koji smo želeli.

Demokratiju na koju mislim neće doneti Vučić posle ribanja u Briselu, niti Tviter posle dva-tri klika srca ispod 140 karaktera frustracije. Demokratiju neće doneti ni lobiranje za novog Vođu, za kojeg ćemo kasno shvatiti da je greška kao i svaki drugi, jer je stvoren na isti način. Demokratizacija je posao na ivici bankrota, misija na ivici nemogućeg, teret na granici nosivosti. To je odgovor na naše probleme i njega možemo samo mi da damo. Tako što ćemo žrtvovati više od prsta na mobilnom telefonu ili tastaturi. Zato, ovoga puta, mora drugačije. Jer je preduslov svega normalnog da nas koji smo za demokratiju bude više od njih koji nisu.

A život nam danas, kad smo već u listu „Danas“, dokazuje da to nije tako.