Anđelković: Dijalog, a ne kapitulacija

No, kada se dublje sagledaju sadržaji prilično sličnih članaka i TV priloga u raznim sredstvima informisanja, vidimo da su naslovi, podnaslovi, uvodi i udarne vesti – iskrivljeni, odnosno prekomerno napumpani. Zapravo, radi se o tome da se očekuje da Beogradu u narednom periodu od strane EU struktura bude predočen „nacrt sveobuhvatnog sporazuma“. On bi podrazumevao naše de fakto a ne de jure priznanje Kosova, piše analitičar Dragomir Anđelković u autorskom tekstu za Demostat.

IŠINGEROVA REPRIZA

Šta je tu novo? Baš ništa osim ako sadašnji oficijelni Beograd pristane na kapitulaciju. Berlin od početka insistira na tzv. Išingerovom modelu rešavanja kosovskog problema a Srbija ga, uz sve prekomerne ustupke, do sada ipak nije prihvatila. Taj model podrazumeva da Beograd prihvati da se prema svojoj secesionističkoj pokrajini u svakom pogledu ponaša kao prema punopravnoj državi.

Naš tretman Kosova morao bi da bude isti kao kada se radi o Bugarskoj ili Mađarskoj ali ne bismo morali formalno, dok sami ne procenimo da je za to došao trenutak, da ga priznamo. No, podrazumeva se da bi ono ušlo u UN. Kao što se ne protivimo članstvu na primer Crne Gore u krovnoj međunarodnoj organizaciji, to ne bismo smeli da činimo ni u slučaju Kosova.

Berlin je u stanju da svoj stav nametne kao noseći u EU tj. da on postne potka briselske pozicije, ali ipak ne i da ponaosob prisili sve članice Unije da usvoje sve što želi. Iako je Brisel umnogome maskirani Berlin, Slovačka ili Kipar nisu, i ne moraju, da priznaju lažnu nezavisnost Prištine. Stoga EU ni od Srbije ne može da traži de jure priznanje Kosova, ali de fakto već godinama Nemačka zahteva (što je umnogome nametnula i većini članica EU koje formalno nisu priznale Kosovo).

Sa takvim delovanjem je, kao što rekoh, Berlin počeo i pre donošenja secesionističkog akta od strane Prištine 2008. te je nastavio u narednom periodu sve do danas.

U skladu sa tim ono što se u nizu naših medija sada pompezno najavljuje nije niša novo već je samo deo pripreme javnosti za nešto što će, kako valjda očekuju oni koji su pokrenuli pomenutu kampanju, kasnije uslediti. Šta je to, ostaje nam da vidimo. Ali pretpostavljam da se radi o nekom modelu „Išinger plus“, koji bi trebalo da deluje povoljnije spram Išingera minus“ (medijsko poigravanje sa de jure priznanjem, koje startno čitav aranžman našoj javnosti treba da učini užasnim a onda njegovu „korekciju“ spasonosno iako je i dalje „rešenje“ grozno).

VRSTE RAZGRANIČENJA

Kako god bilo, Išingerov model u kojoj bilo varijanti za nas je loš. Srbija bi u slučaju da na njega pristane, suštinski prihvatila da je Kosovo u sadašnjim granicama država! To „rešenje“ je gore i od srpsko-albanskog razgraničenja ako se pod njim podrazumeva podela Kosova. No, i od Išingerovog paketa je lošija razmena teritorija. Srbija u tom slučaju ne samo što bi ponižavajuće menjala svoje delimično oteto (sever Kosova nije otet u potpunosti) za svoje koje u potpunosti kontroliše (jugozapadne delove centralne Srbije), već bi i generalno otvorila pitanje teritorijalnog integriteta ostatka Srbije.

Kosovo je sada poseban slučaj definisan Rezolucijom 1244. Taj deo naše teritorije NATO je okupirao 1999. ali ipak otmicu nije mogao da legalizuje. Zato promoteri albanskog separatizma moraju da pregovaraju sa nama. Da nije tako od nas ne bi tražili de fakto priznanje Kosova.

Prihvatanjem koncepta razmene teritorije Srbija bi prizvala velike nevolje. Pre ili kasnije bilo bi otvoreno mađarsko pitanje na severu Vojvodine, tzv. bošnjačko u Raškoj oblasti, bugarsko u istočnom pograničnom pojasu. I to možda nije sve.

Otuda, razmena teritorija je gora opcija od Išingerovog de faktor priznanja Kosova. Tu se radi o dva zla od kojih je jedno veće jer sadrži veliki rizik od širenja požara po celoj Srbiji, ali i ono manje je gotovo fatalno za srpske nacionalne interese i zato neprihvatljivo svakome kome je do njih iole stalo. Izgubili bismo celo Kosova a ništa ne bismo dobili.

Ostaje nam najmanje loše, u nekoj varijanti i prihvatljivo rešenje. To je podela Kosova. Ona bi morala da bude sveobuhvatna tj. da obuvati sve zone sa većinskim srpskim stanovništvom kao i naše ključne manastire.

I tu nije kraj. Kao što imamo „Išinger minus“ i „Išinger plus“, tako imamo i „podelu minus“ i „podelu plus“. Tu je, da pojasnim, kao i u prvom slučaju plus nama u prilog. Samo što je tu stvarno tako dok se u prvom slučaju radi o prevari.

„Podela plus“ podrazumeva insistiranje na pravu Republike Srpske na samoopredeljenje. Neko će reći – to nije realno. Možda je tako ali ne znači da pre ili kasnije neće biti realno. Pregovarajmo da nešto dobijemo a ne da samo mnogo toga gubimo. Čemu takvi pregovori?