Demostat: Građani su u pravu, institucijama ne veruju

Stručnjaci tvrde da je građevinarstvo u haosu, preko svake mere i granice podređeno brzini i uštedama. Iako bi veliki javni objekti morali da se kontrolišu na svakih pet godina, u praksi oni koji gazduju njima vrlo retko ili uopšte ne rade te preglede.

Postoje ogromne “šupljine” i improvizacija u primeni procedura, dozvole za početak radova izdaju se kada je objekat već završen, za upotrebne dozvole nedostaju papiri, odsustvo dozvola, dnevnika radova ili izveštaja je kod većine javnih objekata i više niko ne može da tvrdi da uredna dokumentacija odražava pravo stanje izvedenih radova.

Najava istrage uzroka nesreće u Novom Sadu otvara i pitanje da li država ima (stručan) kapacitet da to obavi i da li će se iko usuditi da potpiše papire za planirane investicije, poput EXPO-a ili metroa.

Septembarsko istraživanje Demostata potvrdilo je da tek 14 odsto ispitanih u anketi veruje Vladi Srbije. Gotovo tri puta više (48 odsto) je onih koji decidirano kažu kako joj ne veruju. Još je gora situacija kod lokalnih vlasti u koje veruje tek svaki deseti građanin (10 odsto) a skoro pet puta više (48 procenata) je onih koji im ne veruju.

Na najsuroviji mogući način, pokazano je da su građani u pravu – institucije ne funkcionišu. Posledica je 14 žrtava urušene nadstrešnice na tek renoviranoj zgradi železničke stanice a iznad autobuskog stajališta koje tu, po novosadskim planskim dokumentima, nije trebalo da bude. I dok se traže krivci u rasponu od “zuba vremena” što je prilično cinično, jer se zbog toga i renoviralo, do projektanta, izvođača, čitave linije podizvođača, nadzora – u vazduhu vise sve brojnija pitanja.

Osnovno je: koliko su i drugi javni objekti bezbedni. Koliko dokumentacije fali, koliko upotrebnih dozvola nedostaje za ključne radove na saobraćajnicama, ustanovama, tržnim centrima, bolnicama, stadionima, stambenim i poslovnim zgradama… Sada već razmišljamo i koliko je takvom stanju doprinela korupcija, koju posredno vidimo u krugu jednih te istih kompanija koje redovno i godinama na nameštenim tenderima ili bez njih dobijaju javne poslove, ili kroz “zidanje” cena u svakoj državnoj investiciji. Ali, dokaza nema jer je to polje istrage za javne tužioce nedostupno. Pitanje je i koliko su nepoverenju i ograničenom dometu doprineli nekompetentnost, kupljene diplome ili neznanje čelnih ljudi, od kontrolnih institucija, inspekcija i regulatora do pravosuđa, postavljenih ne po znanju i sposobnosti već po partijskoj liniji ili golom interesu.

Šupljine u procedurama

Iz onoga što smo do sada saznali nakon tragedije u Novom Sadu, je da postoje ogromne “šupljine” i improvizacija u primeni procedura, da se dozvole za početak radova izdaju kada je objekat već završen, da za upotrebne dozvole, na primer glavnu železničku staničnu zgradu u Beogradu, na “Prokopu”, nedostaju papiri, da se slično odsustvo dozvola, dnevnika radova ili izveštaja, vidi i kod većine drugih javnih objekata pri čemu sada više niko ne može da tvrdi kako i uredna dokumentacija odražava pravo stanje izvedenih radova. Jer, tek svaki sedmi građanin, prema rezultatima septembarskog Demostatovog istraživanja, veruje republičkom nivou institucija.

Otvara se sve glasnije pitanje da li je sada potrebno da se izvrši vanredni inspekcijski nadzor svih novijih ali i ranije zidanih građevina, po pravilu neodržavanih onako kako struka nalaže. I da li država ima (stručan) kapacitet da to obavi. Pitanje je i da li će to ugroziti planirane investicije, poput EXPO-a, metroa a i predsednik Aleksandar Vučić ozbiljno se zabrinuo da li će imati ko da potpiše te dozvole, projekte i radove, čime je i sam na neki način priznao da ili sumnja u integritet stručnjaka koji su angažovani ili u skraćene procedure koje prosto prizivaju propuste.

Praksa zaboravila na zakone

To stanje nesigurnosti koje se ogolilo nakon nesreće u Novom Sadu, ima svoje korene, kaže Ivan Ignjatović, profesor Građevinskog fakulteta na predmetu Sanacija, rekonstrukcija i održavanje betonskih konstrukcija. On objašnjava da su pregledi definisani Pravilnikom za građevinske kontrole i da postoje tri nivoa: osnovni, glavni i monitoring, a da se vrše u utvrđenom vremenskom rasponu u zavisnosti od klase objekta, na pet godina kad je reč o mostovima, tunelima, objektima preko 50 metara raspona ili visine, a na 15 kod svih drugih.

– U praksi oni koji gazduju tim objektima vrlo retko ili uopšte ne rade te preglede. A pravilnik je podzakonski akt i njegova primena je obavezna. Železnička stanica spada u grupu objekata sa specifičnim i nestandardnim sistemima što je zahtevalo pregled svakih pet godina. Trebalo bi videti da li ga je bilo, da ne ocenjujemo unapred, a ako nije, sasvim je logično da se za objekat star 60 godina a koji je predviđen za rekonstrukciju, pre toga uradi osnovni tehnički pregled i ocena stanja. To je uobičajena procedura bez obzira na to da li se rade konstrukcijske ili nekonstrukcijske izmene kakve su ovde navodno rađene. Ne prejudiciram ništa, ali na osnovu slika očigledno je da je na toj nadstrešnici bilo nekih novih elemenata i staklenih panela u odnosu na stanje pre rekonstrukcije, neko novo opterećenje. Opet, da ne ocenjujemo da li je to opterećenje malo ili veliko, da li je zbog toga ili ne, ali ta činjenica obavezuje da se uradi provera nosivosti postojeće konstrukcije, što podrazumeva ocenu stanja, svega što je vezano za nju od ploče, greda, vešaljki tj. zatega, do veza između zatega i krovne konstrukcije. To je jasna obaveza i da je to urađeno, verovatno ne bi do ovoga došlo – kaže Ignjatović i dodaje da tu vrstu provere rade isključivo građevinski inženjeri sa licencom za konstrukcije i ukoliko je potpisao neko drugi, to predstavlja delovanje van nadležnosti u sistemu izrade tehničke dokumentacije.

Ističe da stanje u građevinarstvu nije sjajno, da se “za sitan novac potpisuje sve i svašta” a da je sistem kontrole i licenci obesmišljen jer niko ni za šta nije odgovarao iako je bilo osnova za to.

Što brže i jeftinije, na kraju sve skuplje

– U našoj struci već godinama su preko svake mere i granice eksploatisana dva zahteva: brzina i ušteda. Sve izmene zakona o planiranju i izgradnji unazad 10-15 godina principijelno su urađene da bi se ubrzalo izdavanja građevinske dozvole. To je sjajno za jednu atmosferu “ajmo, radimo”, ali postoji i izreka da što je brzo to je kuso. Ranije ste imali glavni projekat koji je sadržao i statitčki proračun i detalje armature, oplate, u čeličnim konstrukcijama detalje čelika. Sada postoji, baš tako se i zove, projekat za građevinsku dozvolu. On je na mnogo nižem nivou, ne sadrži ove detalje a samo on podleže tehničkoj kontroli. Za objekte od velikog značaja gde je nadležna Republička reviziona komisija, vrši se provera na nivou idejnog projekta, ali projekat za izvođenje radova, kao i kod ostale gradnje, ne podleže tehničkoj kontroli – ističe Ignjatović.

Dodaje da u praksi investitor zatraži da mu se napravi projekat za građevinsku dozvolu po principu “moram da je dobijem”. To se uradi navrat-nanos samo da se podnesu papiri i dobije dozvola, a onda se praktično nanovo projektuje i pitanje je koliko to ima veze sa onim za šta je dozvola dobijena. A dalje, do izvođačkog projekta koji tek ne podleže nikakvoj kontroli, rade se izmene i izmene, pa više niko ne može da utvrdi početak i kraj.

– Pitanje je da li se na kraju uradi projekat izvedenog stanja koji treba da popiše razlike između projekta za građevinsku dozvolu i onoga što je u praksi urađeno. Još gore, dok se papiri slažu da bi se formalno podneli za građevinsku dozvolu, na terenu se već pod dozvolom za takozvane pripremne radove, što je zapravo priprema terena, uveliko pobijaju šipovi. Nemate još projekat, nemate konstrukciju a pobijaju se šipovi da se na njih osloni objekat za koji se još ne zna kako će da izgleda. To je jedan haos koji je nastao zbog ubrzavanja procedura – navodi profesor Ignjatović.

Škakljivo ćemo posle

On naglašava i da upotrebna dozvola koja se dobija na kraju procesa, nije toliko bitna ukoliko je izvršen tehnički pregled koji pozitivnim rešenjem dokazuje usklađenost između građevinske dozvole i izvedenih radova, odnosno tehničke dokumentacije koja dokazuje da su ispunjeni standardi gradnje.

– Imao sam uvid u idejni projekat rekonstrukcije zgrade železničke stanice u Novom Sadu i u njemu nema te nadstrešnice. Ono što je gledao građevnski inženjer kontruktivac je sama fasada na kojoj su menjali neke nosače, horizontalne elemente ali posle toga ide projekat za građevinsku dozvolu, koji nisam video ali sigurno je da postoji. Da li su u tom trenutku ušle u igru izmene na nadstrešnici, ne znam. Moguće je da nisu jer se u praksi često dešava da se sve što je škakljivo ostavi za posle dobijanja građevinske dozvole. A kad dobijete građevinsku dozvolu, to znači da je objekat prošao tehničku kontrolu, nakon toga se radi izvođački projekat ali tu nema više nikakve kontrole, samo je pitanje ko će da potpiše – kaže Ignjatović.

Dodaje da je Građevinski fakultet stalno zahtevao da se uvede tehnička kontrola projekta za izvođenje, ali ih niko nije slušao. Tražila se samo brzina, dok o faktoru uštede priča počinje već na nivou idejnog projekta. Gleda se kako smanjiti dimenzije elementa, količinu armature, konačnu cenu. Međutim, na pitanje kako je uprkos tome, svaki naredni projekat sve skuplji, da se cena izgrađenih kvadrata i kilometara višestruko uvećava i prevazilazi slične ili komplikovanije građevine u zemljama iz okruženja – odgovor je da to izlazi iz domena građevinsrstva kao struke.

Zašto neko da radi kad ne zna

On navodi da su u razvijenom svetu, evropskim zemljama, prakse različite. U nekima se radi na osnovu licenci u drugima ne ali zato postoji sistem osiguranja koji definiše odgovornost.

– Firma koja radi mora da ima plaćeno osiguranje, novčane bankarske garancije koje obezbeđuju materijalnu odgovornost za njegovu ispravnost. Prakse su različite, ali i mentalitet. Na jednom skupu u Švajcarskoj, koja nema licence, rekao sam kolegi da kod njih svako može da potpiše projekat. Pogledao me je u čudu: “A zašto bi on to potpisao ako ne zna da radi?” – priča profesor Ignjatović.

Povodom tragedije u Novom Sadu, kada je stradalo 14 osoba a troje teško povređeno, Građevinski fakultet u Beogradu izdao je saopštenje u kome je ponudio stručnu pomoć u utvrđivanju uzroka nesreće ali je i apelovao na “poštovanja propisanih tehničkih normi i pravila građevinske struke” kako bi se obezbedio “nezavisan rad građevinskih inženjera u svim fazama projektovanja, građenja, rekonstrukcija i nadzora, bez spoljnih pritisaka, što je nažalost, vrlo česta pojava u praksi”.

“Svesni nemara kada je u pitanju tretman postojećih građevinskih objekata, ukazujemo na zakonom propisanu obavezu vlasnika i investitora za redovnim sprovođenjem pregleda i održavanjem konstrukcija u skladu sa važećim pravilnicima”, posebno kod obejkata gde je predviđeno okupljanje velikog broja ljudi.

Stručnu pomoć ponudila je i Inženjerska komora Srbije, koja je najavila da će staviti na raspolaganje tim eksperata dok će Sud časti Komore prikupiti činjenice kako bi utvrdio uzrok tragedije i eventualnu odgovornost inženjerske struke. U skladu sa tim će “predložiti nadležnom ministarstvu sprovođenje postupka za oduzimanje licenci”. Komora podseća da vodi registre licenciranih lica i poseduje podatke o statusu tih licenci.

Prvo policija pa predsednik

Ono u šta javnost trenutno veruje, jeste da će struka, makar i nezvanično, ukazati na propuste ali je ipak manje građana koji su sigurni da će baš pravi krivci da budu označeni. Taj trend opadanja poverenja u institucije pokazalo je i septembarsko istraživanje Demostata koje je u telefonskoj anketi obuhvatilo reprezentativni uzorak od 1.200 ispitanika.

– Prikupljanje podataka putem telefona uobičajeno je u razvijenom svetu, ali kod nas veliki broj uzorkovanih pojedinaca odbija da učestvuje. U proseku treba okrenuti osam ili devet brojeva da bi se dobio jedan ispitanik. Ne znamo ko su oni koji su nas odbili i da bi se prevazišla ta situacija pristupa se ponderisanju. To ima smisla kada je odbijanje manje, ali ne i kada je ovako veliko, pa u prikupljene podatke ne treba imati preterano poverenje bez obzira na statističke mere koje ukazuju na reprezentativnost – objašnjava Srećko Mihajlović, glavni istraživač Demostata.

Dodaje da i u svetu opada poverenje u institucije, mi nismo izuzetak nego smo pre tipični po opštem stepenu nepovrenja u institucije.

– Ispitivali smo poverenje na osnovu ocene ispitanika o deset institucija, od predsednika Srbije, policije, do vlasti na nivou opština, nevladinih organizacija, političkih partija na vlasti i u opoziciji iz čega se može zaključiti o pojedinačnom stepenu poverenja. Prema tim rezultatima ni kod jedne institucije poverenje ne prelazi polovinu ispitanika, a toj granici najbliži su policija sa 49 odsto i predsednik Srbije sa 47 procenta ispitanika. Razlozi su brojni, od iskustva da postoji ogromna razlika između obećanja i onoga što se uradi do razlike između normiranih i ostvarenih ciljeva koja je vidljiva bez obzira na nivo obrazovanja ili socijalni status ispitanika – kaže Mihajlović.

U proseku – tanka trojka

Navodi četiri grupe institucija po stepenu poverenja. Prva je poverenje u predsednika Srbije i policiju, u drugoj je poverenje u predsednike opština i u Skupštinu Srbije koje je 31 odnosno 28 odsto dok je nepoverenje u njih imalo 48, odnosno 46 odsto anketiranih. U trećoj, najvećoj grupi su političke partije, Vlada Srbije, sindikati, vlast na nivou opština i nevladine organizacje. Tu se povrenje kreće između 10 i 15 odsto, vrlo je nisko a najmanje je u poslednjoj grupi, opozicionim partijama, svega šest odsto.

– Mnoge je iznenadilo to što je 2/3 ispitanih više zadovoljno nego nezadovoljno životom. Imali smo tri grupe pitanja u istraživanju, povrenje u institucije, (ne)zadovoljstvo njihovim radom i zadovoljstvo životom kao poseban vid reakcije građana na prethodne dve grupe pitanja. Iznenađenje za mnoge je visok postotak građana koji su zadovoljni životom a da pri tom nemaju povrenje u institucije i nisu zadovoljni njihovim radom – ističe Mihajlović.

Glavna hipoteza istraživanja bila je da se politički aktivitet naroda javlja s visokim nepoverenjem u institucije, nezadovoljstvom zbog njihovog rada i nezadovoljstvom životom. Dobijeni podaci ukazali su da postoji visoko nepovrenje i visoko nezadovoljstvo kod institucija, ali istovremeno i visoko zadovoljstvo životom. Mihajlović objašnjava da taj rezultat ukazuje da ljudi traže oblik i formu življenja kojim će biti zadovoljni, a kada se ti razlozi razvrstaju, vidi se da su najzadovoljniji ako imaju relativno dobre stambene uslove, dobre međuljudske odnose u porodici i radnoj sredini, dok plata i materijalni uslovi nisu visoko rangirani kao razlog zadovoljstva.