Demostat: Izlazak Zelenovića na izbore ugrozio najvažniju tačku spajanja opozicije

Samim tim ozbiljno je uzdrmana i koalicija Savez za Srbiju (SzS), što će dovesti od krupnih pomena  na opozicionoj sceni. Iz SzS su odmah stigla upozorenja da je Zelenović, odlukom da izađe na izbore u Šapcu, isključio sebe i svoju partiju iz te koalicije. Promene su, dakle, suštinski započele a njihove stvarne razmere će biti jasnije u narednim nedeljama i mesecima.

Još pre nedelju dana, kada je postalo prilično jasno da se Šabac kreće ka izlasku na lokalne izbore, ostale članice SzS su se izričito izjasnile za bojkot na svim nivoima, a bilo je i poruka da oni koji ne budu poštovali takav pristup ne mogu biti smatrani „pravom“ opozicijom. Izgledi da se postigne dogovor koji bi podrazumevao neko svima prihvatljivo rešenje u ovom trenutku se ne čine realnim. Povratak Zelenovićeve stranke u SzS nakon izbora takođe je teško zamisliti, a ostaje još da se vidi da li će stranke između SzS i ZzS da počnu žestoke međusobne optužbe ili će razlaz da bude prihvaćen mirno.

Na lokalne izbore bi mogla da izađe i vladajuća koalicija u Paraćinu, prevođena potpredsednikom Demokratske stranke (DS) Sašom Paunovićem. Paunović je, istoga dana kada je Zelenović saopštio da izlazi na izbore, rekao da će od DS-a tražiti saglasnost da se na lokalne izbore izađe i u Paraćinu a da će, ukoliko tu saglasnost ne dobije, konačnu odluku doneti Paraćin. Takva izjava može se tumačiti kao signal da će Paraćin ipak slediti Šabac, što bi, opet, otvorilo nove nesuglasice u ionako podeljenoj DS. Paunović bi u tom slučaju, naravno, morao da istupi iz stranke ili bi bio iz nje isključen.

Jano je, dakle, da će stranke u SzS nastaviti da se zalažu za bojkot, a imajući ju vidu uobičajenu praksu na srpskoj plkitičkoj sceni, za očekivati je da se sukobljavaju sa opozicionim strankama koje izlaze bilo na lokalne bilo na republičke izbore. Birači će, dakle, i dalje dobijati prilično konfuzne poruke, a vladajući blok „municiju“ za tvrdnje da opozicija zapravo i ne zna šta želi i da je duboko podeljena. U takvu situaciju opozicija je zapala jer se u minulim mesecima uglavnom bavila bojkotom i ubeđivanjem javnosti da svi koji su protiv bojkota zapravo rade za vlast.

To je moglo da utiče na zbijanje redova unutar opozicije, ali ne i kao ubedljiva poruka za kojom bi većina birača krenula. Jer, iako s pravom tvrde da je srpsko društvo u ozbiljnoj krizi, srpske opozicione stranke u takvoj atmosferi nisu mogle da ponude čvrstu i jasnu platformu za izlazak iz krize, zasnovanu na realnosti istorijskog trenutka u kome se zemlja nalazi. Umesto toga dozvolile su da bojkot izbora, koji je zapravo samo alat za sprovođenje političkih ideja i ciljeva, sam po sebi postane prvorazredna politička ideja oko koje se grupišu ili dele ionako slabe opozicione partije.

Koncept

Ranom odlukom o bojkotu izbora opozicija jeste uspela da skrene pažnju na zaista loše i demokratskim društvima neprimerene uslove za izbore, ali nije uspela da ode dalje od toga. Utisak je da u opozicionom bloku opredeljenom za bojkot preovladava uverenje da bi Vučić mogao da bude srušen na Kosovskom pitanju, budući da će se, odmah nakon izbora, verovatno naći pod snažnim pritiskom Brisela i Vašingtona da normalizuje odnose sa Prištinom, što podrazumeva i da Srbija načini ustupke.

Takva računica je krajnje neizvesna iz najmanje dva razloga. Prvi je činjenica da Brisel i Vašington podržavaju sadašnje vlasti upravo zato što od njih očekuju da normalizuju odnose sa Kosovom i tako daju ključni doprinos stabilizaciji prilika u regionu. Oni nemaju nikakvog interesa (a u međunarodnim odnosima se sve zasniva na interesima) da podržavaju dolazak na vlast bloka koji pokazuje ambiciju da se prema kosovskoj krizi postavi oštrije nego što se postavlja Vučić. Ukratko, procena da će Vučić Zapadu biti manje potreban kad reši Kosovo jeste tačna, ali je jasno da to ipak ne znači da bi sadašnja opozicija mogla automatski biti prihvaćena raširenih ruku.

Drugi razlog su velike nepoznanice o pravcu u kome bi se okrenula većina birača nakon sporazuma sa Kosovom. Pre svega, ranije rađena istraživanja javnog mnjenja pokazuju da značajan procenat građana ne smatra Kosovo pitanjem od prvorazrednog značaja, pa nije izvesno da li bi zbog toga bili spremni da se okrenu protiv Vučića i SNS-a, koji nude kakvu-takvu sigurnost. Nema, takođe, nikakvih garancija da bi, čak i ukoliko bi nezadovoljstvo zbog Kosova rezultiralo nekim snažnijim otporom, većina birača u tom slučaju krenula za strankama iz sadašnje opozicije, a ne, recimo, za nekim strankama i pokretima koji su desno od sadašnjeg vladajućeg bloka, čime bi Srbija bila gurnuta u još dublju krizu.

I neke od stranaka iz koalicije SzS, poput Dveri, pokazuju snažnu ambiciju da koriste teme primerene upravo krajnjoj desnici, poput odnosa prema migrantima i slično. Primetno je, takođe, da unutar tog saveza značajne pozicije zauzimaju i ljudi koji snažno zagovaraju približavanje Rusiji, što je „crvena marama“ za Brisel i Vašington. A nije stvar u tome da li je pravedno da Brisel i Vašington igraju odlučujuću ulogu u definisanju odnosa u regionu, nego u tome da li Srbija može sama (ili uz neizvesnu podršku Rusije) da igra baš onako kako ona želi. Odgovor je: može da pokuša, ali cena je izvesno takva da ne bi mogla da je podnese.

DS

Demokratska stranka (DS) bi neslaganjem oko bojkota mogla da bude pogođena više nego druge stranke iz SzS. U minulim nedeljama je bila prilično uzdržana i nije slala oštre poruke o bojkotu na svim nivoima. To je sasvim razumljivo budući da ta stranka Zelenovićeva ZzS, kao i Socijaldemokratska partija Borisa Tadića, već mesecima intenzivno pregovaraju o ujedinjenju. Taj proces, u koji mnogi u DS i ZzS polažu velike nade, sada je ne samo usporen, nego i doveden u pitanje. Obavešteni izvori kažu da će DS nastojati da odgodi odluku o ujedinjenju za vreme posle izbora, što u suštini znači odlaganje konačne odluke o pravcu u kome treba da se kreće.

Lider DS-a Zoran Lutovac okleva verovatno zbog toga što nema dovoljno čvrstu podršku unutar ionako podeljene i uzdrmane stranke. Njegova pozicija u značajnom stepenu zavisi od toga kako će biti rešena dilema u vezi sa lokalnim izborima u Paraćinu. Jer, ZzS je posebna stranka i tu je odnose lako rasplesti, dok je Paunović potpredsednik DS-a i stranka mora da reaguje ili tako što će ga izbaciti i ostati pri bojkotu, ili tako što će uvažiti njegove stavove i napraviti otklon u odnosu na druge stranke SzS koje su za bojkot. Miran razlaz sa Paunovićem je naravno moguć, ali ostaje činjenica da je on uticajan funkcioner DS-a i da bi to ipak narušilo odnose unutar stranke.

Lutovca, dakle, očekuje veoma težak period u kome će se, zapravo, odlučivati sudbina DS-a. U takvim okolnostima potrebne su jasne, brze i hrabre odluke, ali prostor za takve poteze je prilično sužen i ograničen komplikovanim unutarstranačkim odnosima. Treba, naime, imati u vidu i činjenicu da Paraćin i Paunović nisu njegov jedini i najveći problem. Poslanici DS-a koji su izričito protiv bojkota i koji bi možda mogli da pokušaju da se organizuju i izađu na izbore, i dalje su članovi stranke i ne nameravaju da sami iz nje istupe. Istovremeno, većina lokalnih odbora je, izgleda, za bojkot pa Lutovac ostaje razapet između različitih opcija i težnji.